Шишање

hadzijaz (47)in #literature • 6 years ago

Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту

* * *

-- Даме бирају,

Рече у микрофон Вова, саксофониста и певач оркестра. Душан - Дуле Миуца, трубач, поче онако тихо, суптилно, да свира тишину. На плато за игру баште Дома ЈНА у Смедереву излазе да играју прво брачни парови и парови који се већ забављају. Волођа, звани Вова, саксофониста одсвира фолшпил и певач Жива звани Ђуза приђе уснама ближе микрофону и поче да пева једну сентиш песму од Драгана Стојнића, „Била је тако лепа“. Даме, још увек бирају. Нађох се затечен, збуњен када ми приђе девојка отприлике мојих година, у жутој хаљини, препланула од сунца, крупних очију. Гледа ме право у очи и онако отресито, са црногорским нагласком, замоли ме за плес. Леже ми на раме и рече:

-- Зовем се Букна, заправо, зову ме Букна, право име ми је Оливера, Оливера Ђаконовић из Улциња сам.

Њена непосредност, дискретно осветљење у башти и сентиш музика, узбудише ме, те се мало припијем уз њу. Отпевам јој на увце „Тако си лепа“. Подилазе ме жмарци, играмо припијени једно уз друго, што би рекли моји смедеревци играмо стискавац. Пољубим Букну ненадно а она ће:

-- Знаш шта пријају ми твоја нежност и припијеност наших тела, и овај пољубац, ми је као, као дар Божији, али боље да се суздржимо. Онај тамо униформисани, онај поручник што седи на високој столици за шанком и пиљи право у нас, то је мој ујак Веселин. Код њега сам у гостима. Овог месеца је дежурни официр у дому ЈНА.

-- Е, добро си ми рекла. Строг је човек. Прошле недеље ми није дао да уђем на игранку, зато што сам обукао нове фармерке, супер рифле. Срећа да станујем у близини и да сам дорастао да обучем татине панталоне са испегланом ивицом и његове ципеле шимике иначе бих остао без овог суботњег задовољства, без игранке. Овакве игранке на отвореном ме сећају на летовање на мору.

Опустисмо се и пре паузе одиграсмо рокенрол, сви су гледали у нас и пљескали нам. Приђе нам поручник Веселин. Пружи ми руку и рече:

-- Знамо се из Боксерског клуба, добар си техничар, контраш а и добро удараш.

-- Ма, било некад, пре пар месеци сам се посветио веслању. Здравији је спорт а и на веслању нема оних болних удараца.

-- Ето, па дружи се са мојом сестричином Букном, ја сам јој предложио да те бира за плес. Добар си момак и немој узети онај инцидент са фармеркама као мој лични став, као неки мој хир. Пропис је пропис. Ено имаш у холу видно истакнут правилник о одевању и понашању свакога ко је у Дому ЈНА. Иначе, лепе су ти фармерке, али…

Букна ме погледа оним својим крупним окама па ће:

-- Да, једва ме убедио, још није ни довршио са предлогом да те бирам за плес а ја сам већ кренула, да те замолим за плес.

Тако се здружисмо Букна и ја. Букна је моја генерација 1949. Годиште, средњошколка. Лепо пева и има онај типично приморски, медитерански шарм. Прихватило је моје друштво средњошколаца. Сваки дан смо на купалишту на смедеревској ади. Купаче је на аду и са аде возила дереглија Комуналног предузећа. Дереглијом је управљао чика Јоца Шљивовица, татин пајташ још из детињства, увек нас прошверцује да не платимо превоз. Понекад, Букна и ја препливамо Дунав. Букна плива као видра. Њима са мора је пливање у генима.

Једне недеље свратим по Букну. Њена ујна Марина, Веселинова жена, ме послужи ладном сутлијом са циметом. Мали Мијат ми се стрпао у крило. Већ ме зове зете. Букна каже у шали ујаку Веселину:

-- Ујко, лепо се слажемо Зоран и ја, имамо и породичне сличности. Ми смо из поповских породица.

-- Добро знам за твог тату, мог зета, уваженог улцињског проту Милуна. А какве везе са тим има Зоран, кад му је тата Микица секретар Општинског комитета СК у Смедереву а деда Момчило је пекар у пензији?

-- Е, па кажу моји побожни Улцињани да је секретар комитета СК црвени поп, комунистички попа. Разумеш. И да је зграда Комитета њихова црква и…

-- Ајде, јадо мучи, мучи јадо и не дер се толико, видиш да је прозор отворен, треба да ме ражалују због тебе, сад кад треба да аванзујем за капетана. Мучи, мучи јадо… А, ти Зоране јак си ми ти Титов омладинац. Тата ти секретар партије а ти идеш у цркву.

-- Ма, не само да идем у цркву него ме је лане, за Васкрс, крстио наш породични кум Живан Јовковић и…

-- Мучи, мучи и ти јадо, мучи. Ето, ти ја га крстим а он прди. Исти сте обоје, и ти и ова моја сестричина Букна. Ma, и онај мој зет прота Милун. Да се лепо опаметите сво троје па да уђете у партију и…

Дође златна, смедеревска јесен. Враћам се бициклом из Веслачког клуба, са тренинга. Већ возим својом Кнез Михаиловом улицом. Испред мене камион цистерна, залива турску калдрму која се пуши. Иза мене брекће војни камион, претиче ме и зауставља се испред куће Огњеновића. Поручник Веселин Поповић искаче из камиона право испред мог бицикла. Поздрависмо се, а он ће:

-- Замало да ме згазиш! Ето, ту ћу становати, као подстанар, у овој кући док се не изгради зграда са становима за нас официре.

Поведе Веселин малог Мијата од четири године и понесе кофер. Његова жена Марина поведе близнакиње. Прислоним бициклу на Огњеновићеву кућу и понесем две хоклице из камиона. Дође комшилук и зачас пренесмо покућство Веселиново, тако се поручник Веселин доселио у наш комшилук у Копчарску малу. Одмах су се Поповићи уклопили у живот нове средине. Марина долази код нас на кафу. Мама понекад причува близнакиње и малог Мијата. Тата и поручник Веселин увече играју шах или карте. Успут воде разговоре о политици. Веселин замолио деда Момчила да му уступи оборче. Купио би прасенце па да га ухрани. Одмах по Васкрсу дође тетка Милосава, Маринина мајка, да води Марину и децу у Стопању крај Трстеника, Јер поручник Веселин иде на маневре, у Пасуљанске ливаде а после ће аванзовати за капетана.

Тетка Милосава и Маринин тата Живослав, побожни људи на Ђурђевдан се чезама са малим Мијатом, одвезоше у манастир Велућа крај Трстеника и у највећој тајности крстише дете. Крстио га архимахдрит Макарије. Мијат је био мирно и ћутљиво дете. Дође у наше двориште, баба Лена му да шамлицу и он седне крај голубарника. У стању је да цели боговетни дан седи и гледа голубове. Једино је њему неколико голубова слетало на раме. Тада је био срећан, озарен гледао се са голубом на рамену и нешто мрмљао, гугутао…

Коначно изградише официрску зграду. Веселин и Марина лепо прославише усељење у нов стан са погледом на Дунав. На усељење дођоше Веселинови родитељи, познати титоградски учитељи у пензији, Мијат и Милена. Притиснуше Веселина и Марину да крсте децу и освештају свој нови дом. Веселин, сада већ капетан ни да чује. Одоше деда и баба у Црну Гору. Поведоше и малог Мијата. Успут се деда Мијат и бака Милена договорише да крсте малог Мијата. Титоградски прота Чедо, иначе ујак капетана Веселина, баба Миленин рођени брат, у недељу по Духовима дође у дом учитеља Поповића да крсти малог Мијата. Све то беше у тајности. Знали су само прота Чедо, деда Мијат, баба Милена и мали Мијат, који беше тврде вере Васојевићке, никоме не каза ту тајну. Тако прође година. Мали Мијат ускоро напунити пет година. Израстао малиша као да ће кренути у Други разред. Нека је жив, здрав и напредан.

Дошла Букна. Завршили смо средње школе. Уозбиљили смо се. Букна, мој велики искрени другар. Волим Букну и што је побожна. Воли ме њен тата, високопречасни прота Милун. Воли ме што се не стидим да тражим благослов од свештеника. Знам да отпевам целу Литургију са тропарима и јектенијама. Читам и апостоле и стихиру светих… Кад дођем у Улцињ, поклисарим помажујући му у цркви и парохији. Певао сам на крштењима, венчањима, а богме и на опелима и парастосима. Увек сам био чашћен и увек сам донео више пара из Улциња него што сам понео из Смедерева. Лепо сам се проводио на летовањима у Улцињу. Захваљујући проти Милуну ходочастио сам многе црногорске манастире.

О Петровдану, несносна врућина. Вратисмо се Букна и ја са Аде, са купања у стан код Веселина и Марине. Окреће се вентилатор изнад наших глава. Пијемо бозу, направила Марина. Научила од своје свекрве тетка Милене, каже Веселин:

-- Пре неки дан сретнем проту Душана Митошевића. Представим се:

-- Друже прото, дозволте да вам се обратим. Ја сам капетан ЈНА Веселин Поповић, син вашег другара, титоградског учитеља Мијата Поповића“.

Високопречасни прота Душан је са мојим татом Мијатом у Битољу учио Богословију и договорили смо се да по Петровдану освештамо стан а и да тајно крстимо ђетића Мијата, који ће у септембру напунити пет година.

Каже прота:

-- Не брини, синко, крстио сам на десетине официрске деце, у највећој тајности. Твоје дете, учитеља Мијатовог унука, малог Мијата, ћу са највећим задовољством и у највећој тајности крстити. Када су ме комунисти после рата пребијали и када сам тамновао у Спужу, твој тата ми је редовно доносио пакете са храном. Васојевићи су то, побожни, него шта.

По Петровданској литургији, високопречасни прота, намесник подунавске црквене општине Душан Митошевић и ја уђосмо у канцеларију Црквене општине. Прота седе за писаћи сто.

-- Знаш ли ти чије унуче крстим, унука учитеља Мијата Поповића. Завршили смо, лета Господњег 1932, Богословију у Битољу. Крштење и освећење стана морам обавити у највећој тајности. Ево теби, Епитрахиљ и кадионица и… Стави све у онај зембиљ и одозго метни ова два букета цвећа да вире из зембиља. После фудбалске утакмице доћи ћу, а ти већ буди са зембиљом код капетана Веселина Поповића.

Тако и би прота Душан дође у стан капетана Веселина Поповића. носећи под мишком шамлицу, јер је сваку утакмицу одгледао седећи на својој шамлици, навијајући за фудбалски клуб Металург, који се борио да уђе у виши ранг такмичења.

^{Nikon D3100, Nikkor 12-24mm f4 DX, ISO2800, 12mm, 1/60 sec, f4}

Прота Душан прво тихо, освешта стан. Завесе су још за видела биле спуштене на свим прозорима. Марина спремила коританце. Мали Мијат стоји у коританцету у коме је до пола вода. Поче крштење. Света тајна крштења, велики чин, непоновљив у животу једног хришћанина, православца.

-- Благословено царство Отца и Сина и Свјатаго
Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков.

Одговорим:

-- Амин.

И затим…

Мали Мијат, прави јунак, прави Васојевић, стрпљиво ћути. Што би рекли моји Смедеревци стармали.

И тако све тече по плану. Е, сад, прота Душан извади маказе из прибора за крштавање, те крете да постриже раба Божијег Мијата и само што изговори:

-- Постригајетсја раб Божији Мијат.

Искочи ђетић Мијат из корита, приби се уз тату, капетана Веселина.

-- Шта је сине, јадо једна? До сада си био јунак, а виђу сад, кукавица ка да нијеси од Васојевића!

-- Ма, нијесам, бре тато, кукавица, али докле то шишање? Шишао ме тамо у Титограду прота, деда Чедо, па деда игуман Макарије, водио ме деда Живослав у манастир Велућа. Сада опет шишање, ма ништа не разумијем, чоче!

У мах, три тајне једног истог крштења – распршио је петогодишњи дечак, који није знао скривалице одраслих, ни узроке њихове тајновитости.