Оклагија
Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту.
* * *
-- Е, мој Гојко, не знам више шта да радим са мојим веселим Чедом. Много пијанчи, мал, мал па дође кући нашљеман. Сваки, Боговетни дан му говорим, ал не вреди, и не вреди њему причати. Што би рекла моја нана Лепосава за деда Светолика: „Ја га крстим а он прди“. Прво то не личи једном учитељу, толико да пије, а друго није ни здраво, поготово у тим годинама.
Гојко је још од лане киван на побратима учитеља Чедомира. Стално су у неким зађевицама. Шерети, обојица уживају да један другог насанкају, наместе неку ујдурму, па да смедеревска чаршија данима прича о томе. Тако се резигнирана учитељица Спасенија јадиковала, пријатељу. Гојко ју је тешио и смишљао како да од ове незавидне брачне ситуације својих пријатеља, учитељског пара Спасеније и Чедомира, направи козерију. Да се реваншира на један комичан начин пријатељу Чеди.
-- Ма, разумем те Спасенија. То већ смета и теби, кад га виде Скобаљци онако ушљеманог од пића, како се посрћући враћа кући, кажу:
-- Еј, ди се загледа наша, лепа учитељка Спасенија у овог баламеју, пијаног учитеља Чеду. Ти, бре, жено Божија ништа не предузимаш. Само рондзаш и цмиздриш, а он тера ли тера, своје. Него мораш ти њега некако да опаметиш.
-- Како, Гојко да га опаметим? Кумила сам га и молила и…
-- Овако, Спасенија сваки пут кад он дође пијан кући, Ти га лепо дочекај, онако како доликује, како и приличи свакој жени да дочека свог човека. Дај му да вечера, опери му ноге па кад га сместиш у креват, пусти га да заспи, онда узми мотку, па удри бре, да га научиш памети, да га опаметиш. Јашта, бре, удри, бре то! Јашта, бре!
Тако је учитељица Спасенија узела ствар у своје руке. Оклагијом, завела ред, па марише ли марише учитеља Чеду, кад год се опије да не зна за себе. Чеда, већ данима миран, ка зумбул, упреподобио се па само трепће.
После недељне литургије у саборном храму светог Георгија, у Смедереву, побратими Чеда и Гојко сврате у хотел „Јадран“, код пријатеља Жике Дурдућа на по чашицу, па ће Чеда, оним возом у 14 часова за Скобаљ. Келнер Часлав се налактио на шанк, и не хаје што су Гојко и Чеда неуслужени.
-- Газда Жико, да ли у овој кафани има живог келнера. Хоћемо пиће, урнебес салату и јагњеће пикљеве.
Мезете и пијуцкају, Гојко се загледао у учитеља Чеду па ће:
-- Јел, бре побратиме Чедомире, шта си се ти нешто укукуњио и усуко, гле каки си, уши ти се провиде, па си нешто помодрео испод очију. Шта ти је, мањ ако не патиш што ти је она риђокоса швабица, Берта Мерц, пијанисткиња из дамен Капеле дала корпу. Ил си уватио неку јевтику, недај Боже. Немаш више ни онај цуг за пиће него ваздан тимуљиш то пиће. Ово мезе мрљавиш па намиљаш ко да те уватила нека трпија, сачувај ме Боже.
-- Не знам, бре побратиме Гојко, не знам шта се дешава са мном? Напијем се а пио сам и раније, посртао сам и падао, а у последње време сам сав плав, модар, по целом телу ко чивит. Ујутро кад устанем сав сам нешто ко пребијен. Шта ја то радим, појма немам?.
Пијуцкају, Гојко слуша, укурвосао се, прави се невешт. Па да није ово, па да није оно? Поче да му слаже причу. Па му мало попусти, те поче да га вуче, тамо па овамо, лево па десно, те ће, онако, на уво, комспиративно:
-- Ма, бре, побратиме Чедо да тебе не бије она твоја учитељка кад се опијеш?
Учитељ Чеда се уозбиљи, прогута кнедлу, загледа се забезекнуто у Гојка са неверицом али и сумњом.
-- Ма где, бре, црни побратиме где би смела Спасенија мене да удари. Шта, ти пада на памет. Ја сам јој венчани муж. Осим тога, она мене воли, а ни ја њу нисам никада тукао.
-- Ма мени је ту нешто сумљиво. Да погледаш ти, како ствари стоје, направи се пијан, иди кући, па види. Сумњиво је то мени.
-- Тако гопсподин Чедомир и уради. Оде кући, глумећи да је пијан. Учитељка Спасенија га дочека, све, по реду и како доликује да жена дочека човека. Да му да вечера. Скине му ципеле и чарапе и опере ноге. Потом Чеда легне у кревет, покрије јорганом те се направи да спава. Спасенија узме оклагију испод кревета и замахну да га удари. Чеда, ђипи из кревета, отме оклагију, па оплави своју жену Спасенију. Од вриске и запомагања, пробудише се деца, Верица, Душица и мали Жарко. Чеда испусти оклагију, па заједно са Спасенијом пригрли, пробуђену, усплахирану децу. Када се ситуација примирила а деца поново заспала, Спасенија и Чеда се јецајући пригрлише, страсвеним загрљајем. Кад завршише са нежностима, ћуташе, једно време, лежећи загрљени у кревету. Чеда удахну дубоко, па ће:
-- Јел бре Спасенијо, Спасо моја, јел смо дотле дошли да дигнеш руку на мене, на твога венчаног човека. Како си то могла да урадиш?
-- Па човече мој, ја ти причам, причам. Ја те крстим а ти прдиш. Онда се ја, по ко зна који пут изјадам твом побратиму Гојку. А, он, мени каже: „Ма слушај учитељко Спасо треба ти њега да опаметиш. Узми, благо мени ствар у своје руке. Узми бре мотку па...“ Нисам га баш све послушала узела сам оклагију уместо мотке.
-- Ах, ах, ах, црни побратиме Гојко, где ће ти душа. Ех, запамтићеш ти мене због ове ујдурме а и чаршија смедеревска...