Чиње
Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту.
Седимо Живадинка циганка и ја једног дана уочи бомбардовања. Размишљамо. Почеле оне кризе, цигаре се купују на црно. Нема пара. Ко ће сада да наиђе да нам дода? Фалиле нам две три марке за бокс цигара. Кад неко виче на капији:
-- Газде, газде, ајде!
Каже Живадинка, онако седећи на кревету са марамом везаном на вр главе:
-- Ајде, мори Мирјано изиђи ти, боле ме ноге, нешто ми отекле.
Пред капијом стоји онижа жена са села, забуљена шареном марамом. Носи неке завежљаје и бошче, пита:
-- Јел има ту нека жена да гледа.
Погледам ону моју Живадинку онако дебелу и отромбољену. Гледа се у огледалу, таман нацртала кармином црвену тачку на челу. Климне главом и каже да има. Окренем се, изиђем у веранду и кажем оној жени пред капијом:
-- Има, ајд изволи, уђи.
Живадинка поправља сари купљен у индијској радњи. Питам је:
-- Живадинка јел можеш да гледаш?
-- Па, могу, а што да не могу?
Ја колко знам Живадинка ништа није знала да гледа. Била је посвећена музици. Певала је џез, госпел, циганску ... свакакву музику. Позната је, зову је Махалија. Од како се вратила из Аустрије, Пустила да јој израсте нокат на малом прсту, савио се ко канџа од неке птичурине. Стално се питам. Шта ће јој тај нокат? Зашто јој служи? Каже Живадинка оној жени:
-- Ајд саће да видимо шта можемо да урадимо за тебе?
Оде да спреми шта треба и кришом ми даде знак да испитам зашто је ова жена дошла. Тако врата од кујне полуотворена, Живадинка се као спрема а слуша шта је било. Жена, онако ниска дигла главу, желећи да ми се унесе у лице, зачкиљи очима и поче да ми прича:
-- Младенци се не слажеду. Нииикааако! Живиду заједно, ал ништа нема од тог брака. Не слажеду се, уопште се не слааажеееду! Немају разумевање.
Ја питам онако уз пут:
-- Па колико су у браку?
Она ми се унесе у лице, опет зачкиљи па ће:
-- Месец дана, цееееелих, али ништа, бре нииишта!
Опет ћу jа:
-- Јели, а пре брака колко су се познавали.
Баба каже:
-- Пет дана.
Добро, видим да се не познају. Како ће живети заједно када се не познају. Ма то је лака прича. И дође Живадинка да гледа. Уђе онако у собу, љуља куковима, цела се соба ускомеша кад уђе Живадинка са оних њених 120 кила. Носи белу порцеланску шупслу пуну воде и киту босиљка па каже оним својим храпавим гласом:
-- Дај да видим шта је по среди. Ако су чиње ту мора дебело да се поради. Да ти неко направио, да ти растури кућу, да ти растури фамилију, да ти све поцрка од пилежи, од свиња, ...
Баба чкиљи у Живадинку па се огласи:
-- Па, јес је, цркла ми једна пловка, ономад.
Живадинка је прекиде речима:
-- Е, то је први знак, имаш, имаш мориии! ту неког у комшилук преко плота.
Баба се размишља, размишља па ће:
-- Па имам бре, имам преко плота
-- Баш преко плота?
-- Е вала баш, баааш, преко плота!
Установимо ми овако без гледања да је то дошло преко плота, али сад да буде сигурно. Узме Живадинка онај босиљак а у кухињи је већ испод оног кривог нокта на малом прсту десне руке ставила грудвицу хипермангана. Умочи киту босиљка и мешајући воду у шупсли рече:
-- Слушај сад, ако ова вода се поцрвени, то су чиње. Ако остане бело онда нису, онда се нешто погрешило, друго, може бити, нешто још горе?
Поче Живадинка да баје мал на српском, више на циганском и влашком. Прво питала како се зову младенци. Овамо, тамо мешајући босиљком воду у белој шупсли. Отопи се хиперманган, и вода поцрвене. Ту преста Живадинка босиљком да меша воду. Згранута, поче да кука и да се грува у главу и поче да виче:
-- Чиње, чиње! Види како је поцрвенела вода! Ју, ју, ју! Чиње, чиње, чињеее! Ју што имаш чиње у целу кућу! Па ви сте сви надрљали, јашта него надрљали! То морамо одма да почнемо да радимо!
Баба запрепашћена шапуће, шапуће, куне баба. Скиде мараму са главе па се поново забули па упита мирним гласом:
-- Шта ћемо?
Живадинка каже:
-- Овако ћемо. Да ми донесеш два кила сира, да се тресе, да буде млад. Све да се трееесеее! И девет јаја а десето, Ја ћу да дам. Да побацам по раскрсницама. Да се то разчини. И са седам чесме јал бунара да покупиш воду по комшилук. Да ми донесеш да их ја завежем. Разумеш Завееежееем! Јашта, са њихову воду да их завееежеееем! Да оде то чиње. Да ми донесеш и једно кило маст, али онако да се баш бели маст. Немо да буде жута то не ваља, него белааа, белцата па да буде све на чисто бело. Још ћеш да донесеш три, четири кила брашна, па ћемо све то што су они то зацрнили да побелимо. Да побелимо, јашта. Све ја то бацам по раскрсницама и воду и јаје и залепим сас брашно, јашта, сас бело брашно. А ти сад види шта ћеш.
Узме Живадинка и донесе из гостинске собе флашу воде у њој босиљак и свећа танка. Даде је баби уз речи:
-- Ти ћеш сад да прскаш ови младенаци и по креветима ди спавају. То ти је Богојављењска водица. Има да кажеш како ова водица тече, тако да иду ови чини из куће. А ја ћу овамо да радим и гарантујем ти да ће све да буде како треба. Али сад још једну ствар да урадимо да погледамо одакле то све иде. Ја ћу ти кажем тачно шта ћеш ти да радиш тамо. Да видимо ми у карте, али под карте мора нешто да се метне да се боље види.
Пита баба:
-- Па колико се меће под карте?.
А Живадинка ће:
-- Па меће се, меће се, колко си понела.
Баба одреши марамче и извади 25 марака те их стави испод карата. Што више метне, више се види. Пружи Живадинка шпил карата. Баба прекрсти шпил карата и поче Живадинка да гата:
-- Ти имаш ти младенци, они се млого волиду, и не могу да се гледаду зато што је ово направљено.
Извуче Живадинка карту из шпила. Пикова дама. Окрену је према баби па ће:
Nikon D40, Nikkor 18–135mm, f/3.5-5.6 @25mm, ISO400, 1/60 sec, f4, flash fired
-- А ту има жена, јел има једна жена? Има жена, јашта, него има. Црноооомањастааааа! Ииииста ко ова на карти. Она ти мрзи унука што се он лепо оженио. И да ти се затвори кућа да немаш рода ни порода. Овако ти ћеш све то лепо да урадиш и имаш да дођеш да ми све оно донесеш испред младог месеца. Па има ја све то да разчиним на вр младог месеца.
И онда кад смо све то тако уредили. Баба оде, али је долазила три месеца. Јес, три месеца је долазила и сваки пут кад дође 25 до 30 марака, млади сир, јаја ... Тако наједосмо се ми гибанице не питај а и по неко печено пиле, разумеш. Па оне тамо пилеће коске, Живадинка гледа и у коске и у пасуљ, шољу ... Онда ми огулимо пиле да би се коске извадиле, јер лакше се ваде коске, разумеш из печеног пилета него из не печеног. Па она гледа баби у коске, дал су се укрстиле, ил се нису укрстиле. Кад смо све то завршили, на крају баба нас части. Ма, уствари младенци су се упознали, довољно им је било три месеца. А и бомбардовање је престало.
Живадинка је набацила још неку килу сад је права Махалија Џексон. Мал, мал па запева оним својим, циганским тремолом. Пева не убио је Господ, не зна се дал лепше пева циганске, џез, госпел, влашке, ... песме. Слушам је по мало јој терцирам својим сопраном и ћеифим кафу. Кад одједаред на капији пискавим гласом неко виче:
Газде, газде, јел има тунака нека жена да гледа? Еј, бре газде, газде ...