Буквар
Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту.
Данас су Духови, што би рекла баба Светлана Фјодоровна, „Свјатаја Тројица“, педесет шесте године. Несносна је врућина. Враћам се из бакалнице, бакалина Пере Карамеле, послала ме баба Лена да купим коцкасти шећер. Моја комшикица Светлана коју из милоште зовем Цица машница, маше ми са прозора своје куће, зове ме да дођем код ње. Климнем јој главом. Предам баба Лени шећер, она ми каже да задржим пола динара кусура. Даде ми котарицу да крај потока наберем траву, мишарку за зечеве. Када сам се вратио, баба Лена је седела испод надстрешнице за столом, на коме је била велика шерпа препуна кајсија, од којих сваке године спрема пекмез. Каже, да понесем неку кајсију Цици. Понесем две у шакама, једну за Цицу, а другу за њеног дедушку, Павла Руса. Више и не могу понети, мале ми шаке. Нешто баш и не волим ни Цицину сестру Машу, ни њену маму Настасју, а баба Светлана је подношљивија. Она ме само тера да певам а оне две да певам и уче ме да свирам клавир. Не могу од њих као човек да идем са бата Рајком на пецање. Желео бих да свирам тромбон, који ми је деда Павле Рус поклонио лане за рођендан, али нешто ми кратке руке. Морам добро да се протегнем да досегнем до четврте позиције, али ми онда усник побегне иза увета. Еј, а где је чак шеста позиција. Мораћу још добрано да порастем. Но једног дана ћу да дорастем да свирам тромбон, што каже деда Павле „цуг позавну“.
Уђем у Цицину авлију, обложену циглама, између којих се зелени трава. Кренем у горњу башту, на трећу каскаду. У доњој башти седи деда Павле Рус, чита новине у хладовини и чури цигару. Поздравимо се, и тутнем му кајсију у руку. Он се захвали, пољуби ме у главу и рече
-- Ну, как беше она рускаја песмица.
Поклоним се па почнем:
-- Адин, два, три, четире, пјат, вишел зајка пагуљат, пиф, паф, ој, ој, ој!, убјегајет зајчик мој!
Поклоних се, а деда Павле ми даде пола динара
-- Иди горе сад ће Светланче.
До горње баште се пењем степеницама направљеним од цигала. Само што сам сео, у горњој башти, у нашем скровишту, и почео праћком да нишаним врапца, кад ево Цице. Носи некакве књиге и неки смотуљак. Овога пута је у црвеној хаљиници на беле туфнице и, наравно, већ пословично и неизбежна машница на глави, од истог материјала као и хаљиница. Скреће у горњу башту и руком ме позива. Уђосмо испод неколико високих јасмина, у коме су две столичице са наслоном и две шамлице, које су нам купили на вашару. Цица ми пружа смотуљак.
-- Ово ти је лења пита, а ове књиге су буквари на српском и руском језику.
Обрадујем се лењој пити али не баш и букварима.
-- Знаш, на јесен крећемо у први разред. Наши кажу да смо зрели за школу, и уписали нас годину дана раније, па да мало научиш слова.
Мислим се где ме сад нађе са тим букварима, каква је, има да ме учи и руска слова.
-- Ја бих радије ишао са деда Лукиним Рајком на пецање, а у школи ћу и тако сва та слова да научим.
-- Е, не може, ја већ читам и пишем и на руском и на српском а ти само играш кликере и идеш на пецање а незнаш ни конопац да прескачеш, ни клавир да свираш. Бака Светлана и моја мама кажу да имаш слух за музику.
Свашта ми је још испричала. Једва дођох до речи, те се молећиво огласих.
-- Немој, Машнице моја, ако Бога знаш још и тај конопац, знаш каки сам сметен и трапав, има да се спетљам и њиме, не дај Боже, обесим. Знам све бројеве, знам и да рачунам, а твоја баба Светлана каже да сам чипав на паре, ко твој дедушка Павле, и да имам у касици прасици 172 динара а ти у твојој свега 4 динара, и да сам добар рачунџија, јесте и мој деда Mомчило каже да ћу да будем тврд домаћин. Шта ће ми та твоја математика, кад ја знам рачун, могао би и тебе мало да приучим, мада мислим да је слаба вајда. Деда Павле каже да сте твоја мама, бака и ти, безнадежни случајеви, антиталенти за рачун и да трошите паре на глупости. Каже да сте праве распикуће.
-- Харашо, де ајде, нећемо конопац, то је ипак за девојчице.
Тако је мало смањила прохтеве према мени. Поче први час. Клопам лењу питу, зурим у она слова и размишљам како да се курталишем ове беде и шмугнем на пецање. Страшно би се Цица растужила а можда би и плакала. Мени би било жао што је тужна, јер већ ми је ушла под кожу као да ми је сестрица или лутка са којом се деца играју. Три дана је млађа од мене и проходали смо заједно. Него боље да ја научим на брзину та слова, да не увредим Цицу, па да одем на пецање. Укапирам ја у чему је фазон са тим словима, и смислим превару.
-- А – авион, Б – буре. Г – голуб... Тако ти ја по почетном слову од имена онога што је после слова на слици, заређам те догурам до: Ф – фењер, Х - хлеб, Џ – џак, Ш – шума.
Цица не верује и пренеражено и озарено ме гледа оним својим паметним окама.
-- Ну, па ти си вундеркинд, научио си слова за пет минута, невероватно, поносим се тобом.
Устанем да кренем на пецање, пун себе, а све молећи Господа да ми Цица не каже да прочитам неки текст из Буквара, е онда би ме провалила па бих остао што каже њена старија сестра Маша на допунској настави док не иструнем. Као да сам је призвао хрупи Маша у наше скровиште у трећој, горњој башти, у наш баштенски рај, онако ненадно, као са неба. Донела нам у шерпици сутлијаш. Чучнула је међу нас двоје, па клопамо сво троје сутлијаш као пачићи из исте шерпице. Маша је завршила седми разред и говори са деда Павлом Русом на узбекистанском језику. Највиша је од свих ђака основне школе Димитрије Давидовић. Цица са задовољством каже, онако мумлајући јер су јој уста пуна сутлијаша.
-- Ово је вундеркинд, геније научио је сва слова за пет минута, баш сам поносна на њега.
-- Ну, ти си се тако мала заћорила у њега, па ти све од њега најлепше. Ну да видимо тог вундеркинда, то јест генија на делу, проверићу ја њега.
Мислим се када сам преживео Цицу преживећу и Машу. Почнем ти ја онако осокољен и пун себе.
-- А – авион, Б – буре, Е – ексер, па уместо да кажем Г – Голуб, ја кажем Г - врана.
Ту ме оне провалише и обе прснуше у смех и притом ме, смејући се, пофајташе оним сутлијашем којим су им била пуна уста. Постиђен, обришем сутлијаш да бих прогледао, те док су се оне савијале и урлале од смеха, искористим тај метеж и побегнем, умијем се у умиваонику поред деда Павлове чесме, претрчим преко улице, и у нашој авлији нађох спас од оваквог учења азбуке.
Кад год нам се деси неки малер, мој деда Момчило би рекао: „Еј, бре, децо, кој зна зашто је то добро“?
Тако и би. Накопам глисте, узмем пецаљку, па са бата Рајком одем на пецање.