Напрате
Прича је први пут објављена у „Смедеревском магазину“, бр. 20.
-- Милосијо, ој, Милосијо, Милооосииијооо!
Изиђе Милосија из летње кујне. Брише брашњаве руке о кецељу. Гледа у свог човека Жику, званог, Жика Жемпураћ, онако забринуто, па ће:
-- Еј бре Жиконије, шта се дереш ко биров, ће пробудиш комшилук. Знаш да те сви мрзиду. Ја сам те лепо послала да помузеш ту козу. Одавно је свануло а она непомужена све једнако мекеће. Ти бре Жико опет тераш неку комендију сас те твоје враџбине.
-- Море Милосијо, Мисо моја слатка. Кад се сад нисам шлогиро! Несрећа Мисо моја, несрећа! Опет нам угодили неку напрату. Ово је Алексијо озбиљна ствар.
-- Ма, каква бре, напрата ајде мори каква озбиљна ствар? Отоичке кад сам ишла у нужник видела сам ту суву грану што стојиш крај ње. Немају шта да радиду, докони. Окитили суву грану сас ту црвену вуницу. Везали мртвачке чворове. То те неко завркаје… Сви знају да си поводљив и сујеверан. Ма бре Жиконије, Жико Жемпураћу, окани се ћорава посла. Еве ти шипка машине, па кресни и запали ту суву грану. Ма, пусти ме бре човече, једаред сас те враџбине, сас те глупости! Оћу да скувам ручак по ладовини. Ће ми загори запршка, а и лебац месим. Морам да идем по ладовини на гробље. Данаскице су Троичке задушнице.
-- Јао, Милосијо, несрећа. Завезали су и црну машну на грану. Зло, зло Мисо моја.
-- Ма какво зло, немој да се трзаш око тога, знаш да имаш претисак. То су неки сујеверни ко што си ти, брљивко један. Убацили нам у авлију да те завркаједу. Понашате се ки којекаква деца, ки умосишавши. Идеш ти самном у цркву. Данаскице су тројичке задушнице. Служиће се у гробљанској црквици заупокојена литургија. Упали свећу за здравље онима који правиду ту комендију сас ту грану. Упали им свећу за здравље. Они канда нису здрави. Било би добро и себи да упалиш свећу за здравље, јер и ти канда ниси добро. Имаш велики претисак. Каки си блесав, један дан ћеш због те твоје луде главе и враџбине да шлогираш…
-- А, у, Мисо, Еве га и неки овнујски рог поред гране и на њега везали две црвене вунице у мртвачки чвор. Види, види и плот су окитили црвеном вуницом, везаном у мртавачки чвор.
-- Море, Жико, ене га на веранди још један рог са црвеном вуницом. Узми лепо оба и запали. Прекрсти се и опрости онима који су то урадили. Е мој Жиконије, сто пута сам ти рекла: „Како радиш тако ти се и суди“ Пун ти голубарник туђих голубова. Ником не врћеш голубове. Шволераш се по комшилуку. Сад си се уватио сас ону Живку циганку, врачару са Убилаца, па заједно врачате. Скроз си заблесавио за њом. Скроз те затровала са те враџбине. Право кажеш Жико. Не дизиђе то на добро. Жико, имамо децу… Жико, Жико родитељи једеду зелено воће а деци трниду зуби…
-- Ма, мани ти мене, Милосијо. Немо да јеш оно што се не је. Знам ја шта мора дурадим.
Благочестива, побожна Милосија спремила у котарицу кољиво и све остало потребно за помен. Оде на гробље. Није ни погледала Жику, који оста у авлији да прича сам са собом и да нешто набраја. Прође Милосија поред Прокине кафане, на Карађорђевом брду. Назва Бога газда Проки и оним џабалебарошима и испичитурама који од сабајле седе за столовима испред кафане и спусти се Гробљанском улицом према гробљу.
-- Па ди си ти побратиме Мико Кривошијану. Отоичке прође, Милосија Жике Жемпураћа, љута ко рис. Како и не би била кад смо им направили белај. Сад ће наш брат Раде Мазало да нам редом и на тенане исприча како је било сас ту грану.
-- Па овако је било док сте ви китили грану сас ону црвену вуницу. Свака ви част окитили сте је ко кризбан, ја одем код Воје Бакарије да му закољем једног брава са сутрашњу славу. Сутра ћемо код њега на славу, на свету Тројицу да кркамо овчетину. Кад сам заклао и уредио овнића, оперем руке и метнем у џак овнујску кожу. Да ники не види метнем и овнујске рогове у џак и намигнем Воји Бакарији. Кући ти ја лепо напуним они рогови сас свињску маст. Завежем на сваку гривну од рога по једну црвену вуницу, због ради урока. Ујутру, пред свитање, извадим из кочине ону грану што сте је ви окитили. Познаје ме њихова куја Жујка. Врти репом и цвили. Бацим јој онај рог који сам напунио сас маст. Онда бацим накићену грану, преко плота у његову авлију, чак до нужника а Жујка није ни репем мрднула занима се са оним рогом, облизује га. Тако ја изповезујем на плот сву ону црвену вуницу што сам је понео у џепче. Прескочим плот. Приђем голубарнику, извадим клин из резе те уђем у кафез. По месечини познам, Војо оног твог Бајаза, белог голуба, оног што је о Васкрсу слетео у његов голубарник а он неће да ти га врне. Тако се прескочим преко плота и бацим Жујки други рог. Она га однесе на веранду. Јес Бога ми, тако је то било. Ја сам мој део посла обавио.
Раде Мазало заврши са причом па извади из недара голуба, белог, голуба Бајаза умотаног у новину, да му се само глава види. Даде га Воји са напоменом да убудуће чува своје голубове. На то Воја Бакарија рече:
-- Деда Прокопије, еј, деда Проко, немој да дремаш. Донесидер по једну мекану шљивку за све нас. Срета Беснара и Рајко Гаџин се смејуље па ће Гаџин:
-- Алал ти вера Раде. У то име частим по једну дуплу љуту. Свака ти част изучио си ти добар занат тамонака, у Забели у затвору, на робији. Него идемо даље са планом. Морамо да опаметимо Жику Жемпураћа. Претерао је са тим његовим враџбинама и са безобразлуцима. Не враћа дугове. Свима нам по нешто дугује. Стално нам подмеће неке враџбине и којекакве напрате. Зато је најбоље да га бијемо, да му се светимо његовим оружјем, онако како смо испланирали. Ја ћу да угодим тикве као за Белу недељу и да спремим две мале свеће. Ти си бата Срето шнајдер па види како ћеш са тим белим чаршавима.
Одавно Милосија отишла на гробље, на задушнице. Жика се мало прибрао. Попео се у кош и испразнио једну сламарицу у којој су биле шушке и у њу ставио грану да мирује сакривена у кошу заједно са овнујским роговима. Подмио се у лавору на умиваонику испред летње кујне, обријао, намирисао бугарским мирисом од руже и обукао стајаће одело. Код Живке циганке кад је стигао, све јој је онако усплахиран и задихан потанко испричао. Живка скинула мараму и пребацила ону њену кику напред, на раздрљене груди, међу сисе.
-- Упа бато! Е, мори Жикицо мој стрефило те, да не мож да бидне горе. То мораш, мори, да решиш на младину. Ко што си радио за Лепосаву Радислављеву кад ти у авлију убацила ону асуру. То ти је било кад си престао сас њу да се шволераш. Ово је камда још црње и горе. Стрефили те и ти овнујски рогови. Овог пута мора кад биднеш на раскрсницу да читаш Басме поред запаљене ватре. По седам пута за сваку ствар пре него је бацаш у ватру. То све мора да бидне свршено до први петлови. Запамти, до први петлови, иначе пропаде работа.
У среду прве недеље петровског поста, још за видела изиђе млад месец. Жика Жемпураћ једва дочекао. Спремио све што треба. Црквени сат на торњу звоника саборне цркве светог Георгија огласи два сата по поноћи. Цела варош, Смедерево спава. Чује се само Петријевски поток у доњем делу Жикине авлије како жубори и по нека жаба да крекне. Милосија спава, хрче ли хрче. Дигне се Жика из кревета и нагази на мачку Цицу која поче да фркће и мјауче, те га притом и огреба. Милосија се промешкољи седе у кревет и погледа у њега. Рече јој да је устао да мокри. Она се прекрсти и леже насатице те настави да спава сном праведника. Дође Жика Жемпураћ са свим оним амбуљицама на горњу вагу пред Максину кафану и све истовари на раскрсницу поред камена Бињекташа. Куја Жујка кренула са њим. Почела нешто да цвили. Окрене се Жика, кад поред њега стоји Панта жандар.
Фото: Кућна архива
-- Ау, весели Пантeлијо, кад се сад нисам шлогиро. Каки ти је то мачећи ход, да није Жујка почела да цвили не би ни знао да си ту.
-- Е, весели Жико никако да се опаметиш. Мал-мал па неке враџбине. Ајд, ајд заврши посо и труди се да не будиш народ. Ја идем ко да ништа нисам видео. Идем доле до пијаце. Почели већ да пристижу сељаци и пијачари на пијацу.
Погледа Жика Жемпураћ у млад месец. Извади грану из џака те просу плеву на њу. Кресну шибицу и уз пуцкетање ватре очита седам пута Басму:
„Секиром те сечем, ватром те горим, тамњаном те кадим. Устук устукни, ту ти место није. Иди у Лелејску гору, где петли не поје, где овце не блеје, где коњи не вриште, где пси не лају, где девојке косу не чешљају… Иди у висину, иди у дубину – ту ти место није“.
Онда Жика баци сву ону вуницу која је била везана на плот. Очита седам басми. Баци у ватру један овнујски рог. Маст у њему поче да цврчи. Жика очита седам басми. Потом баци други рог. Очитао је већ пет басми. Куја Жујка режи на запреге сељака који су поранили на пијацу. Чита Жика шесту басму:
„Секиром те сечем, ватром те горим, тамњаном те кадим. Устук, устукни, ту ти место није“…
У тај мах, Боже Пидике петао скочи на плот, залепета крилима и први закукурика од свих петлова. Жика се скамени! Једва се довукао до куће. Уђе у авлију и крете према нужнику у доњем делу авлије према башти. За њим крете и куја Жујка која се нешто узврпољила и почела да цвили. Примети Жика како титра некаква светлост иза плота до потока. Као да гори нека ватрица? Ма шта то може да буде? Море може бити да су свици. Ма нису свици. У тај пар се иза плота појавише две приказе у белом. У очима и устима им титра ватра. Почеше, онако ко дрекавци да дрече а онда ће крупним гласом:
-- Жико! Еве, нас Жико! Дошли смо Жиконије да ти узмемо душу!
Куја Жујка подвила реп и цвилећи побеже испод коша до кочине. Жика се скаменио, па ће молећивим гласом:
-- Еве, саћу ја да очитам да завршим шесту басму.
-- …Где пси не лају, где девојке косу не чешљају… Иди у висину, иди у дубину – ту ти место није.
-- Ма џабе ти то Жиконије, дошли смо дууушууу да ти узмемо, Жемпураћу један!
Презнојио се Жика поче несигурним растрзаним гласом да Говори басму, седму:
-- Секиром те сечем ватром те горим, тамњаном те кадим. Устук, устукни, ту ти место није…
Огласи се Жикин петао, граоран, голошијан.
-- Кукууурикуууу!
Сиђе са кочине и оде на своје буњиште. Залепета крилима па још дваред кукурикну.
-- Кукурику! Кукууурииикууу!
Жика Жемпураћ подиже главу као да ће и он да кукурикне. Затетура се и паде па се откотрља до плота, право испред Рајка Гаџиног и Срете Беснаре. Они се препадоше. Рајкова тиква паде са свећом у авлију, поред Жике а Срета Беснара, прескачући поток, баци тикву и свећу у поток. За њим рипи и Срета Беснара у намери да прескочи Петријевски поток, заплете се о разврцани чаршав, па здраво бућну у поток.
Пренуше се Кокошке на буњишту, подигоше главе и уплашене закокодакаше па наставише да ракоље пребирајући по буњишту испред кочине. Жикин петао, голошијан Пера, залепета крилима, диже главу, у освит новог дана и задовољно се огласи.
-- Кукуриииикууууу!