Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту.

* * *

-- Арвалук, арвалук мој Миливоје, иде нам арвалук. Шта мислиш од кога ће бити арвалук?

Рече Жика Бољшевик, правник, приправник смедеревског суда заваљен у удобну столицу у ладовини баште кафане Доларац у Смедереву. Миливоје Костић, лимар, жмири испод жирадо шешира и гледа према Кузмановићевој задужбини, oдакле допире бат добро поткованог коња. Препознаје Миливоје из даљине то пријатно ситно звецкање. Тај трозвон: бат добро поткованог коња, колских точкова окованих шином и турске калдрме.

-- Не видим баш најбоље али одлично чујем. Изгледа да нам долази, својим новокупљеним штајер вагеном, господин Радослав – Раја Јовановић шеф железничке станице. Е, мој Жико, ди ти живиш, па арвалук је већ био ономад у кафани Слога. Частио господин Раја. Има и зашто, купио је од неког марвеног лекара из Прека, Мађара из Скореновца скоро нов штајер ваген и младу кобилу штајерске пасмине. Право са скеле је дошо пред пивницу Слога. Сви смо изишли из кафане да видимо штајер ваген и кобилу Ирму. Алалили смо господину Раји што се тако лепо поновио. Господин Раја није човек од раскида, све нас је лепо почастио. Ето, Жико пропустио си арвалук.

Пристиже испред кафане Париз Момчило пекар. Онако са пекарском кецељом око паса везује за канделабар коња, пастува Звездана, упрегнутог у таргу којом разноси хлебoве, пецива и печење по кафанама. Испоручио погаче и два печена овна које момци онако са ражњевима прислонише уза зид кафане да се мало оцеде и охладе. Мајстор Миливоје Костић окрете главу на другу страну према кафани Доларац да не гледа онолико печено овнујско месо. Жика Бољшевик се насмеја, намигну и махну главом Раки келнеру. Овај одмах, хитро открши пикљеве и пречњаке од оба овна, повади им још вруће печене бубреге са бубрежњацима па их стави у овал и хитро донесе на сто испред мајстор Миливоја. Жика Бољшевик извади динар и даде напојницу Раки келнеру уз речи:

-- Aл си брз бре, Рако! Свака ти част. Еве ти Рако динар бакшиша. Добро је што си хитар па си одма донео да замезимо иначе мој побратим Миливоје би побацио, виш да има стомак ко трудница! Донесидер одма и литру смедеревке и сифон соде воде. Утом прилази столу Мома пекар, носи три врућа сомуна у пекарсјој кецељи. Миливоје већ заузет око врућег пикља, а Жика благодари за сомуне.

-- Е, па фала ти побратиме Момчило, баш ови врући сомуни пасују уз ово мезе ко кец на десет. Него жива ти мајка седи и ти да се мало заложиш.

-- Ево само да истоварим овај лебац и сомуне.

Ево и Радослава – Раје Јовановића, шефа железничке станице. Испрегао кобилу Ирму из штајер вагена окачио јој зобнатицу око врата и привезао је уларом за рукуницу од Штајер вагена. Кобила мирно зоби, задовољно стриже ушима и маше репом. Момчилов пастув иако има оглав осетио кобилу па њишти ли њишти, поцупкује и све се вућа као да оће да растргне ам, канделабар већ закривио! Раја у чуђењу рече:

-- Еј, бре Момчило припази мало на твог пастува Звездана виш каки је дрчан на женску, исти је ајгир ко ти. Да га ниси везао за канделабар, рипио би на моју кобилу Ирму, иако је упрегнут у таргу. и поломио би канделабар. Него, седи са нама, хоћу да те частим за штајер ваген и кобилу штајерку Ирму. Нисам те частио, а еве га тамо од задужбине пристиже и Гојко Антоновић. Кад вас двојица запевате, биће, е па, биће Богами добре песме.

Момчило пекар седне за сто, а Жика му сасу шприцер од вина Смедеревке са содом. Док je још шуштao, Момчило га попи онако на душак па извади шаку љутих папричица уз џепа пекарске кецеље.

-- Еве, да се мало заљутимо, сви волимо љуто уз овако мезе. Него идем још ми остале кафане Битољ и Солун и хотел Јадран, па ето мене за петнаестак минута. Жико молио би те да ми сачуваш један бубрег са бубрежњаком. Каки је алав овај наш побратим Миливоје лимар има све да изе док се ја не врнем.

-- Е, побратиме мој Рајо желим да те добро служе и штајер ваген и кобила Ирма. Добро што си се решио да нас частиш, иначе би ја научио кобилу да прича ди се ти ноћом скитааш са штајер вагеном, а знаш да ти је жена Олга чарапанка од Крушевца, из ајдучке фамилије. Љубоморна, још ти је и пушку донела у мираз. Морам да идем, треба ова четири печена овна да испоручим Жики Дурдућу у кафану Јадран, па овај лебац Стојчету у кафану Солун, па.... Онда идем кући да се подмијем и обучем стајаће одело и ето мене, после вечерњег. Право из цркве долазим на дружење. Него морам за ноћас да закујем врата од штале и да вежем ланцима оног мог пастува, оног ајгира Звездана, јер ће због ове твоје кобилице, Мађарице да развали и моју и твоју шталу... О, помаже Бог побратиме Гојко, ко и увек намирисо си да ће бити арвалука.

-- Добри мој побратиме, Момчило, добро смо се нашли у добром. Него, не било ти заповеђено, кад кренеш вечераскице овамо да нам се придружиш, поведи и комшију Миту Дзинзу, нашег другара бас - баритона,певача из црквеног хора Слога, требаће нам добар баритон. Онда заједно ударите на Драгу Славуја, то вам је, иначе, уз пут, те му помогните да донесе нову армунику хокнерицу. Помогао га наш благочестиви мајстор Миливоје те је купио хокнер армунику. Тако побратиме нас двојица са Митом и Драгом, већ смо давно упевани квартет. Још кад би дошо и Стева Бакаба са ћеманетом. Не знам ди се шмуца тај бећар цигански? Нисам га видео још од Преображењског вашара у Коларима.

Свако ко је прошао поред кафане Париз застао је да види штајер ваген са седиштима обложеним црвеном кожом и лепу кобилу Ирму, праву Штајерку са бућама изнад копита и разбарушеном гривом и репом. На фијакерској станици покрај кафане Париз - Доларац деда Добра, најстарији смедеревски фијакериста, довезао са лађе, која је малочас пристала на смедереревско пристаниште, госпођицу Палићку, младу лекарку Београђанку која од недавно службује у нашој вароши, Смедереву. Пребацио је кајасе преко свог дората, младог пастува Вихора, те се заузе око пртљага младе лекарке. Дорат Вихор се одмах забленуо у Рајину кобилу Ирму, која маше репом бранећи се од мушица, обада и пападаћа. Њиште заједно и Вихор и Звездан, који се ускописти и умало да иако спутан, претури канделабар за који је везан. Ускописти се и деда Добрин дорат, пастувчина Вихор. Какав је само то ајгир! Поче предњом левом копитом да копа по калдрми, пропе се високо, на две ноге и јурну према кобили Ирми, онако упрегнут у фијакер. Претури деда Добру који се стропошта преко кофера госпођице докторке Палић која врисну! Амрел јој испаде из руке, посрну па се претури преко деда Добре! Притом је приказала све своје шлингераје и килоте. Богдан шандар се сагао да погледа како је Шваба направио федере на штајер вагену, кад осети опасност, усправи се и крете према деда Добрином пастуву у намери да га обузда, заузда. Међутим пастувчина Вихор, онако помахнитао прегази Богдана жандара и заустави се, стаде иза кобиле Ирме. Затим, се пропе онако упрегнут у фијакер те најаши кобилу Ирму. Стамена кобила Ирма штајерске пасмине, онако крупна није се ни померила кад јој је Вихор, онако ајгирски сурдукнуо...

^{Nikon D40, Nikkor 18-135mm f3,5-5.6, ISO400, 1/200 sec, f4.2}

Деда Добру придигла докторка Палић на велики кофер, масира га и јеца. Деда Добра запомаже и куне Богдану, водоношу, сакаџику зато што му је јутрос прешла пут носећи на обрамици празне кофе за воду. Псује и пастува Вихора и прети како ће га, одмах дати Гаври касапину у коњску кланицу. Богдан, жандар, седи на калдрми. Трепће. Изгледа ко да га згазио брзи воз, не може да нађе сабљу, а није ни сигуран да ју је понео из жандармеријске станице, каже:

-- Сунце ви ваше калаисано, пострадо сам сад пред пензију. Џаба вас било са све ти ваши коњи... Ма, чек само да се дочепам моје сабље, има да посечем прво ову пастувчину, овог деда Добриног ајгира Вихора, не мора уопште деда Добра да га шаље на коњску кланицу. Онда има овог пастува, маторог ајгира деда Добру да уштројим, сас сабљу. Види само како се пренемаже само да би га докторка масирала. Онда ћу ја... А ти Момчило да сутра доведеш у ред тај канделабар и да идеш код Веље клозера да угоди ново стакло на фењеру и... ви господине Радославе – Рајо Јовановићу убудуће да везујетe овој вашој, овој маџарској кобилетини реп у пунђу, да не маше њиме, да не узнемирује пастуве и ајгире на јавном месту. Замал сви да изгинемо због њихове страсти и ... Ви, народе, шта сте се бре скупили ки да игра мечка. Разлаз, бре, разлаз! Сиктер, бреее!

Народ се окупио, гледа. Неки се крсте, неки смејуље. Да није тужно било би смешно. Међу народом, Божа вашка, кондуктер на железници, у униформи са жутим дугмићима, каишима и са фењером у руци, гледа тужно Богдана жандара па ће:

-- Ма, бре комшијо Богдане, јел си то ти. Не могу бре да те препознам, изгледаш ми ки да те згазио брзи воз?!

-- Јес бре, ја сам, само си ми ти фалио, баксузе није дан кондуктерски, само си ми ти фалио угурсузе у овој гунгули.

-- Море, Богдане, боље би ти било да не седиш на ту ладну калдрму, ће ти увати дупе промају.

-- Ма, немо, бре Божо, да ми стајеш на муку. Него ми додај сабљу и пендрек. Јооооој, куку, мееененаааа што ме жига! Божо срам те било тереш спрдњу са мененака. Вређаш мене џандара. Вређаш бре Божо власт! Ја сам бре Власт! Е, Божо, Божо ванцаго једна. Саћу ја тебенака, јој, јој! Ма тебе ћу ја у букагије, сад одма, бре протуво једна кондуктерска. Има дидеш у апсу сас све тај џелезничарски фењер и сас чичкет и сас ти твоји џелезничарски жути дугмићи и... Јој тешко меееененакаааа не могу да устанем...

Приђе, рамљајући левом ногом, докторка Палићка Богдану жандару и постави му ћебе да легне. Откопча му кошуљу и после краћег прегледа рече:

-- Нека, неко хитно оде по доктора Миладина – Диду Милића. Богдана ћемо морати под хитно да хоспитализујемо, то јест да га сместимо у болницу. По свој прилици му је неколико ребара сломљено. Деда Добра је добро, прошао је са лакшим озледама има чворугу на глави и бркнуо га мој амрел у око. Него, побрините се господо, око мог пртљага и обуздајте те коње, ако Бога знате, леп сте ми дочек направили. Ја ћу у болницу, идем да збринем жандара. То ми је посао и дужност, а после ћу видети шта ми је са ногом, можда ће у гипс?

Оде Момчило пекар својом послом. Деда Добру су сместили ко цара на задње седиште његовог фијакера и потапшали му пастува по сапима. Паметни пастув – дорат Вихор задовољно каскајући одвуче фијакер право на Царину. Одавно већ зна сам да одвезе газду кући. После ове незгоданције са пастувима и кобилом, сви се разиђоше уз договор да се предвече опет састану, овде у кафани Доларац.

Прхнуше голубови, из звонаре смедеревске цркве. Поплашили се звоњаве која означава крај бденија. Верујући народ излази из цркве. Изишли Момчило пекар и Гојко Антоновић. Натукли шешире до очију да их ветар не одува. У башти кафане Париз седи Миливоје Костић и он навукао свој жирадо шешир до очију. Притисао га дршком од амрела као куком. Задигао главу и посматра шта се дешава испред цркве. Драга Славуј пребира по диркама од хармонике хокнерице, па ће онако растежући њен мех:

-- Јес, мал тежа ова моја хокнерица, ал бар има добар звук. Незнам ко је направи оваку блесаву. Свира само док растежем мех! Кад скупљам мех неће да свира! Него кад се протегнем да развучем мех до краја, онда морам да притиснем ово дугменце и хитро скупим мех па поново растежући мех свирам даље!

-- Не звао се ја Миливоје ако не патентирам армунику да свира и кад се растеже и кад се скупља мех. Има армуника да бидне од алуминијумског плека и трипут лакша од ове дрвене армунике, хокнерице. Колико је тешка, џаба је било. Има, бре Драго, да се окилавиш од ње.

Драга Славуј, вирећи иза хармонике, рече:

--Е, мој добри мајстор Миливоје, тешко је бавити се уметношћу, то јест свирати на армуники.

И настави да пребира по диркама, да свира онако мераклијски ди-ди-ли-ди-ди, па испува мех пш-ш-ш-ш, па ди-ди-ли-ди-ди, па опет испува мех п-ш-ш-ш-ш-ш... Приђоше столу Гојко, Момчило и Милан Нишлић, сарач, који свира бас у тамбурашком секстету и пева у хору бас. Има глас невероватних могућности. Нема бољег сарача у околини, Придошао и Жика Бољшевик и обавештава:

-- Отоичке, баш пред Пантазијевићевом апотеком сретох доктора Миладина – Диду Милића, који ме онако журећи обавести да је ставио у гипс ногу, оћу рећи ногицу наше уважене докторице, госпођице Палић. Каже да није ништа опасно и да је видео на Рендген апарату малу напрслину на цеваници. Ја помислих, ма боље да је метнула обе ногице у џепове мојих панталона, одма би се исцелила.

Наста урнебесни смех, а Милан Нишлић ће:

-- Мало морген Жико, ту би ти био крај. Ту би ти одма срце препукло. Ти кад је угледаш, мислим на дотичну госпођицу докторицу Палић одма се блокираш и изгледаш ко оне балсамована мумија. Их, кад би ти метула ногице у џепове имао би да се вућаш док не би мандркнуо.

Мајстор Миливоје удари дваред дршком од амрела о астал. Погледа строго све, па ће онако срдито.

-- Срам ве било све до једног. Како само можете да се спрдате са нашом докторицом и то сад кад је у невољи. Ти Жико, правнику, зар је то, тај твој академски ниво. Докторица Палић је парче за тебе, то стоји. Мислим да порадим око наводаџисања, а ти тако. Срам те било. Да си одма послао овог малог Јездимира келнера потркушу код Милана Модерног да купи француски модни часопис и најлепши букет цвећа. Кад мало презалогајимо, да сви седнемо у Рајин штајер ваген и одвеземо се до болнице и посетимо госпођицу Палић. Ти ћеш, Жико да јој предаш букет уз жељу да брзо оздрави. Ми ће јој понесемо један овал овчетине и вруће погаче да се мало почасти са дежурнима у болници. Ајд сад навалте на овчетину, ал ники да ништа није попио да не баздимо на пиће тамо у болници.

Сви сагли главе, сладе се овчетином и погледају постиђено мајстор Миливоја. Најстарији је међу нама и угледан је грађанин Смедерева. Сви га цене и поштују. Недавно му је уз све похвале изашла књига, лимарска геометрија. У црквеном одбору је са Митом Љотићем и велики је добротвор. Мир је за столом, напољу, у сали, у башти. Ветар је престао да дува. Ласте лете ниско. Одједном из сале умилни звуци клавира. Сви се питају ко би то могао да свира? Данас музика има слободан дан. Милан Нишлић се налактио на сто, слуша музику и први препозна да неко свира Болеро Мориса Равела. Јездимир донесе букет најлепших ружа и спусти их на сто поред Жике Бољшевика. Заврши се Болеро. На излазу из сале у башту појави се Рака келнер.

-- Господо, имам част да вам представим нашег новог пијанисту.

У башту ступи докторка Палић на штакама са ногом у гипсу. Мук сви су забезекнути. Жика Бољшевик кад угледа дотичну госпођицу Палић устаде, укрућен ко балсамован. Зинуо је запрепашћено. Скиде шешир и притисну га на груди. Зинуо и само трепће оним својим плавим очима. Први се огласио мајстор Миливоје, тако иде ред, најстарији је и најугледнији у друштву:

-- Госпођице, свака част. Чули смо да сте хуманиста, добар лекар,. Од сада знамо да сте и одличан пијаниста. Много се лепог скупило у Вама, у Вашој личности. Била би нам част да нам се придружите, за овим столом.

Жика Бољшевик спусти шешир на сто. Укрутио се као да је прогутао оклагију, једва се сагну да јој пољуби руку и даде јој букет ружа. Госпођица Палић поруменела и озарено га гледа. Потом устаде Милан Нишлић пољуби госпођицу у руку и рече:

-- Родом сам из Гроцке, ми Грочани смо мање стидљиви него поједини Смедеревци. Певам бас у нашем црквеном хору Слога и свирам бас у градском тамбурашком секстету. Ненадно сам се нашао у овом друштву. Заправо, покрпио сам, па донео ам, онај тамо у ћошку баште, што виси на стубу од ограде. То је ам од Момчиловог коња Звездана. Све га је потргао када је угледао Рајину кобилу. Да га Момчило није зауздао и смирио у право време и он би скочио на кобилу заједно са таргом и канделабром за који је био везан. Ето госпођице, ја сам Милан Нишлић, овдашњи сарач, што би рекао мој побратим Жика, ја сам директор коњске конфекције.

Онда су се редом сви представили госпођици Палић. Лепо су сви вечерали певали и свима је било пријатно. Мајстор Миливоје чукну ножем у чашу:

-- Кажу људи по јутру се дан познаје. Како нам је било јутрос, како нам почео дан, мислим на ону незгодацију са коњима, ипак се дан лепо завршио. Госпођица Палић је доброг расположења иако је уштукнула ногу. Богдан Жандар лежи у болници у кориту, мислим на оно ортопедско корито од гипса. Сутра ћемо да га посетимо у болници и да му однесемо мало овнујског меса. Ево госпођица, докторица Палић каже да може као Краљевић Марку и оку вина да му однесемо. Госпођица Палић ће приступити нашем црквеном хору Слога. То је господо благодет Божија, јер смо са госпођицом Палић добили сопрана, корепетитора, по потреби помоћ диригенту и лекара. Драги моји, срце ми је пуно и ја имам жељу да ову вечеру платим, да мало са трошковима растеретим, мог побратима Рају, који је добре душе, као и сви честити људи. Овај арвалук га до сада кошта, толико да је за те паре могао купити још једну кобилу са штајер вагеном. Господина Рају чекају још два арвалука. Ождребиће му се кобила Ирма.

Рече мајстор Миливоје и седе. Раја се нешто замисли па упита:

-- Сад тек ништа не разумем, који је па сад други, тај други арвалук? Незнам мајстор Миливоје на шта мислите:

-- Па видите, господине Радославе – Рајо, онај деда Добрин пастув ајгирчина није сецао нити се уплашио од ваше кобилетине, него је рипио на њу онако упрегнут заједно са фијакером. Колика је Ваша кобила Ирма могла би онако крупна да ождреби ждребе заједно са малим фијакером.
Наста вриска, урнебес. Госпођица Палић се заценила од смеха. Кад поче да је жига нога испод гипса ослони се о Жику који се укрутио као да је прогутао оклагију и рече му.

-- Жикице мој, почела сам да верујем у чуда од како сам на служби у Смедереву. Чуда, почев од оног смедеревског намештаја. Мислим на онај краљу Милану, што су му наместили Смедеревци па ... Сад верујем и да ће кобила господина Раје ождребити ждребе заједно са малим фијакером. А, ха, ха! Ма, какви Дарвин, какве трице, какви бакрачи! Ма све бива у овом већ нашем Смедереву, па има и кобила Ирма да ождреби ждребе заједно са фијакерчетом. Има да расту заједно и фиакерче и ждребе кобиле Ирме. То је пастувчина, Вихор деда добрин. Сви сте ви дивни људи, прелепа варош! Остајем у Смедереву вавјек! Јел тако, Жикицо?

Драга славуј развуче на хармоници А мол. Госпођица Палић загледана у Жику Бољшевика поче да пева оним својим прелепим сопраном.

-- Где си душо, где си рано? Где си досад био?
Миливоје Костић извади марамицу, обриса чело, па промрмља, онако више за себе:

-- Видим ја да ће ово двоје заљубљених печени да се узмеду. Ће, нас бациду на трошак. Биће свадба, јакако! Ал прво идемо у Баба Јокину кафану, да тражимо муштулук од Баба Јоке за вест да су њен синчић Жика од триест и кусур лета и доторка Палићка печени да се узмеду. После кад се заврши свадба има Баба Јока да плати арвалук за снају. Згазио бре Жика на луди камен.

Јашта море. Арвалук, арвалук, бре арвалууук!

* * *

Приче:

Банкет
Кригла
Ћортан
Шалитраш
Табланети
Среја Сипљиви
Слатко од дуња
Напрате
Лоз
Аван
Експлозија