Банкет

Ова прича описује стварне догађаје и личности. Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту.

* * *

Прошао је пети, врло садржајан дан, боравка нашег хора у Украјини. Аутобус уђе у порту цркве Светог Сергија Радоњежског.

Чекају нас наши домаћини. Већ је пао мрак. Моја домаћица Нина Никименко, каже мени:

-- Шта је са тобом, сав си мокар, као да си покисао? Додаје ми пешкир са задњег седишта аута. Oбришем косу и завијем пешкир око главе. Нема шта баш се брине о мени. Стигосмо њеној кући, истуширао сам се. Предлажем јој да не спрема вечеру, на шта ће она:

-- Доћи ће Витоша, нашла сам ти дјевушку, ево њене слике на мобилном телефону, зове се Витоша.

-- Ма немој ме овако старог, трошног стављати на искушење.

-- Гледала је твоју књигу Јерусалим и видела на крају књиге твоју фотографију, каже да лепо изгледаш.

-- Мислим да ће се разочарати, то ми је фотка од пре 30 година.

Каква благодет, Нина и ја се разумемо као да говоримо исти језик. Кадкад се држимо за руке, гледамо се као да читамо мисли једно другом. Нина ме пуни неком чудесном енергијом. Зове Витошу, каже да може доћи, да се упознамо. Улази Витоша, - Викторија Балабанова, лекар специјалиста радиологије. Очаран сам њеним изгледом, Витоша је дискретно риђа и пегава, има куштраву косу као и ја, на њој је хаљина од сукна са оријенталним шарама, као да је сишла са камиле, зури у мене изненађена је мојим изгледом. Рече:

-- Очигледно припадамо истом соју људи.

Тутну ми четири књиге и три диска у руке, гледа у мене забезекнуто. Ганут сам њеном пажњом и затечен, али се сетих да имам још једну књигу, Јерусалим у путној торби. Витоша и Нина вечерају а ја прелиставам илустровану монографију Кијевско – Печерске Лавре. После вечере пијуцкамо неко лепо винце са црноморског виногорја из околине Одесе. Разговарамо о свему и свачему. Викторију слабо разумем, али је зато ту Нина, мој тумач, Викторија има чаробан тремоло контра алт, пева Русе косе на српском, засигурно дубље од мене, рече да пева у једном од градских хорова.

Било је 1.30 када сам Витошу допратио до њеног стана, поздравили смо се. Вратио сам се код Нине и заспао још у силазној линији према постељи. После сат времена будим се из сна, седећи на јастуку. Нина је такође будна, гледа ме избезумљено, пита ме:

-- Што си тако урлао од смеха. Шта си сањао?. Кажем јој да сам сањао Ацику и његове пилиће Нешто мрмља на руском, као „Идите бестрага и ти и Ацика и ваши пилићи“. Добро је да ми нису пали у сан патке, Ирена и Здравко.

^{Нина Никименко}

Ујутру ме Нина буди каже да Бек (француски булдог) и ја хрчемо у истом темпу. Помислих, хвала Богу да сам ја са неким у темпу. У хору ме непрестано грде како не певам у темпу. Онај Коле, тенор до мене ме стално удара лактом, сав сам модар, какав је поломиће ми ребра.

Данашње јутро сунчано и топло. Истуширао сам се, Нина ме фенира.

-- По програму имаш слободно пре подне, идемо у шопинг.

-- Харашо

Огласих се, те седох на столичицу да обујем ципеле. Ишли смо којекуда. На крају, Женска посла, на зеленој пијаци Нина ме је прописно натоварила, жене су свуда исте. Ћутим, стрпљен – спасен. Стигли смо кући, двапут сам силазио да донесем робу из мерцедеса. Пијемо кафу и Нина ми саопштава:

-- Витоша вечерас приређује банкет, позвани смо.

Ћутим, размишљам како ли изгледа њихов банкет.

-- Давај сулку – торбу, ставља ми у њу сендвич и флашицу са водом, а у предњи џеп од торбе ставља ми један од њених мобилних. „Надам се да ниси заборавио, први број је мој а други је бабушкин“ (Нинине маме госпође Раисе Никифорне).

Појма немам шта ће се данас дешавати, али зато Нина све зна као да ради у КГБ-у. Каже ,,Имате концерт у сали педагошког универзитета, а после на пикник у Дачи КСК Бабушне, и још много што–шта.

^{Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва испред цркве Светог Сергија Радоњежског}

И данашњи програм се завршио касно, већ је пао мрак око 22.30. Нина ме чека у порти Цркве светог Сергија Радоњежског. Дошли смо кући, спремамо се за банкет код Витоше. Радујем се што ћу видети Витошу. Седим на столици, обувам каубојке, булдог шмркће око мене.

-- Идеш ти сам код Витоше, а ја идем код маме и враћам се за пола сата. Буди тамо добар.

Витоша станује у суседству. Отворила је врата, чека ме. Нежно смо се загрлили, осећам њене дамаре. Ушли смо у пространи салон, у коме све одише складом и музика је у складу са интеријером. Поред клавира је шведски сто на коме је свакаквих ђаконија лепо аранжираних. Сместио сам се узео албум са фотографијама. Препознајем музику, Бетовена, Ероика. Витоша нешто чангрља у кухињи, у коју улазим нечујно. Она окреће главу, у светлости кухињске неонке њене пеге на лицу су још израженије, као да је излепила бакарне љуспице по лицу.

-- Да ли су ти и сике тако пегаве

Откопчава блузу. Одједном, неко уз звоњаву и галаму отвара улазна врата. Витоша сређује блузу. Помислих вероватно долази неки њен интимус. Нешто причају у салону као да се препиру. Српска посла, користим гужву да пробам намаз од кавијара на одреску од кифле, пикантно и слано. Излазим из кухиње, наспрам Витоше стоји човечуљак мало вишљи од малог Ацике, проћелав је, оно мало косице што му је остало је уфрћкано и зифтосано црно. Симпатичан дебељко, исти глумац Дино де Вито. Гледа ме са подозрењем и пружа руку,

-- Ја сам Гриша.

Звони неко, Витоша отвара врата, чујем пољупце и умилан мушки глас. Улазе у салон, Витоша га представља као Серјожу – Сергеја Стрељова. Серјожа је виши од мене, стокилаш, проћелав, остатак косе му је скоро до главе ошишан, делује кротко и доброћудно, као сви крупни момци. Седимо у три ћошка, меркамо се. Одједном у салон улази човек срамежљивог израза лица, смеран и ћутљив. Прилази нам, са шаком на грудима и каже:

-- Ја сам Фјодор, чини ми се рече Рогожин.

Банкет почиње једном невероватном игром случаја. Четири мушкарца које се нису никада пре тога видели, сусрели су се у истој просторији: Сергеј, Фјодор, Гриша и хаџи Зоран. Гриша је неки глагољив тип, држи банку, само нешто чангрља и тртља. Седи до Серјоже, смешна слика, нижи је за главу од њега и стално мора да диже главу када причају.

До мене је Фјодор, одговара ми, ћутљив је и деликатан, али пије као и остали. Понекад, упуте по коју реч и мени, ништа их не разумем. Одједном у салон хрупи Нина, приђе Сергеју и изљуби се са њим, са осталима се куртоазно поздрави. Мене глади по коси и пита ме:

-- Да ли си био добар?

Само што је ушла у кухињу код Витоше, огласи се звонце, отворише се врата. Уђоше три женскице. Први сам са леве стране, прилази ми највиша, личи на Ванесу Редгрејев.

-- Ја сам Настасја.

Приђе ми једна портабл дебељуца, црнокоса, плавих очију,

-- Ја тоже Настасја, слатки сте ви Срби. Пољуби ме у уста и шљепну по стомаку. Неколико пута сам отварао уста, али нисам могао ни гласа пустити.

-- Ја нисам Настасја, мења завут Варја

-- Прекрасни сте.

Пољубим је у руку и образ.

-- Како су вам очи зелене.

Седим и гледам их цела галерија ликова. Мала Настасја седи до Грише, причају на неком језику који није руски пре ми личи на мађарски. Нина се враћа из кухиње, допуњује шведски сто а потом седа до мене.

-- Добро да си дошла, слабо се разумем са њима, руке ме заболеше од причања!. Пију ко Руси, баш су добро потегли. Закључио сам да нико никог није до сад познавао од нас четворо мушких.

-- Па овако да, да ти објасним, да почнем од Серјоже, то је мој бивши муж, завршио је музичку академију и познати је естрадни менаџер, мултиинструменталиста.

Кажем:

-- Сви су тако учтиви и васпитани. Једино онај Гриша диже прашину као да је рођен на Сицилији.

-– Па ту си негде. Гриша и мала Настасја су Јермени у некој су лабавој вези још од конзерваторијума у Јеревану. Он ради неку музичку продукцију, а она је добар пијаниста.

Размишљам који пијаниста, каква је мала и здепаста. Кад погледам у њене руке, уочим да има прсте дугачке као ванземаљац.

-- Биг Настасја је истакнути виолончелиста. Имамо и ми у Србији Ксенију Зечевић, светски познату виолончелисткињу.

-- А ова зеленоока лепојка до мене.

-- Она је мученица, муж јој је био официр и погинуо, има средњу музичку, уздиже своју децу дајући приватне часове. Црквена жена, Иначе је солиста у хору у коме пева Витоша.

-- Нина а овај до тебе испосник, изгледа као старозаветни светац.

-- То је Витошин колега, хирург, иначе суп специјалиста грудне хирургије. Обрати пажњу на зелени диск који ти је поклонила Витоша, у неколико нумера господин доктор Фјодор пева соло баритон. Веома је побожан и велики лекар хуманиста.

Тако сад имам профил целог овог друштва. Почеше да се мувају око клавира. Мала Настасја седа за клавир. Пребира по диркама, препознајем Шопена. Серјожа и Гриша су се баш нацугали, певају неку козачку песму. Мала Настасја устаје и седа поново до Грише. Нешто говори Гриши на њиховом јерменском, вероватно му приговара што пева козачке песме док она надахнуто свира Шопена. Гриша јој се обрецну кроз зубе и Настасја му пуче шамар! Гриша онако припит се расплака, плаче! Док му Настасја нешто прича, Гриша гледа према мени, па ће, изненада:

-- Ти ми личиш на неког Муџахедина.

Тајац сви гледају у мене.

-- Шта ти мислиш, муџахедине, која је ово музика коју сад слушамо.

Серјожа онако припит додаје:

-- Да која је то музика?

У овом друштву су сви музичари или меломани, препознали су одмах девету синфонију. Размишљам која је ово густина живота. Док нисам дошао у Украјину мислио сам да се једна таква концетрација догађаја у једном тако стешњеном времену и простору могла срести само у позоришту. Бленем у Гришу, сви ћуте само се музика чује. Нина ме мува лактом и понавља шта ме је Гриша питао. Мала Настасја подиже Гришу. Крећу Гриша се ослања на Настасју. И даље сви ћуте. На излазу из салона Гриша се окреће према мени и говори ми нешто на јерменском, разумем само једну реч ,,Муџахедин“. Настасја преводи. Сви ћуте. Нина ми каже да је рекао, „Муџахедине која је то музика, тебе питам?“ Гриша ме гледа тријумфално, разрогаченим очима. Поново мук у салону, чује се само музика. После дужег размишљања одвратих

-- Мени ово личи на Бетовена.

Сви су се једва уздржали да не прсну у смех, нисам препознао девету синфонију. Гриша ме гледа:

-- Сигуран си да је ово Бетовен;.

-- Сасвим, то је Бетовен свог последњег периода.

Добио сам поен из свог последњег периода.

-- По чему знаш да је то баш последњи период.

Ситуација почиње да бива драматична.

Нина ми каже:

-- Пита те по чему знаш да је то баш његов последњи период:

Опет тишина, сусрећем се са Варијиним благим погледом. Гриши су поплавеле уши. Придржава га Настасја. А онда му тихо, суздржано скренем пажњу на одређена хармонијска повезивања, која Бетовен никако није могао да користи у младости. Гриша се окрете, одлази са мање буке него када је онако громогласно долазио. Кажем Нини:

-- Ко се ножа маши од ножа ће погинути.

Доктор Фјодор клима главом и каже:

-- То је из Јевањђеља по Матеју.

Додајем.

-- Оно је једино писано на арамејском језику

Доктор Фјодор потврђује и додаје:

-- Некада су се Гришини дедови стари Јермени, служили Арамејским језиком.

Сви ћутимо слушамо девету Бетовенову. После соло Баритона улазе хорови, певају Шилерову Оду радости, раздвајају праведнике од грешника. Бетовен, Бетовен, Божји човек.

Нина је отишла у кухињу код Витоше. Варја ми узима диск из руку, каже она радо пева Хава нагила са овог диска. Обећах јој да ћу и ја певати ако она почне. Варја поче да пева својим лирским сопраном, видим да то није аутентичан аранжман, по палестинском напеву. Направили Руси шлагер од дивне јеврејске песме. Но шта је ту је. Користим своје умеће адаптације, што би рекли моји Срби, шлепујем се. Варја ми каже:

-- Имате лепу боју гласа.

-- Хвала. Ви сте чаробни. Имате четворо деце.

-- Да четири девојчице.

Вадим албум са фотографијама. Показујем јој фотографије.

-- Имам три кћери и два сина, доћи ћу са синовима да Вам крадемо две рибјатке.

Варја гледа у албум, не диже главу. Почињем да певам Хава нагила по палестинском напеву, онако како они певају од искона. Певам тихо, глас ми вибрира. Варја диже поглед и плаче. Плачем и ја, нешто се одједном узмувало у мени. Шта ћеш све је то лајф. Сви гледају у нас. Нина доноси Варји воћну салату, а мени павлаку са грожђем. Открила ми је лепоту тог дезерта. Крећу биг Настасја и Серјожа, поздрављамо се, желе ми срећан пут. Серјожа се извињава за инцидент. Одлазе Нина и хирург. Нина ми препоручује да будем добар и помогнем Витоши да средимо кућу. Седнем у фотељу у којој је седела биг Настасја да довршим ону павлаку са грожђем. Долази Витоша чучнула је испред мојих ногу. Приносим јој устима кашичицу са грожђем и павлаком. Гледа ме онако из жабље перспективе и мљацка. Зурим у њене пегаве сике које су на мојим коленима. Она ми хвата поглед и врти главом. Устаје и гаси стерео уређај. Седа за клавир и свира, препознајем Апасионату од Бетовена, то ми је једна од омиљених композиција. Баш ме је пријатно изненадила. Предао сам се музици. Сав сам претрнуо. Једва устајем из фотеље.

Очас сам опрао судове. Чујем шуштање воде у купатилу. Витоша ме зове у купатило. Брчкамо се, уживамо. Размишљам како су Талијани паметни измислили су Ђакузи каду. Већ је прошло три сата.

Ујутру ме буди Витошин смех.

-- Смејем се, малочас је звала Нина, каже: „пробуди муџахедина, крећемо у седам“.

Још увек лежим у постељи, потрбушке, на леђима ми се угњездио Витошин мачор Денис. Облачим се брзо. Идемо заједно Витоша и ја код Нине. Чека ме на столу павлака са грожђем. Кажем јој:

-- Немој спремати доручак, јер сам још сит од ноћас, утовили сте ме као дивље прасе, видите нашта личим, опет имам сто килограма!

Клопам павлаку са грожђем. Нина каже:

-- Зоран давај сулку.

Ставља ми у њу два пакета хране и литар минералне воде МОРШИНСКА. Ставља ми и свој мобилни телефон. Рекох јој, већ по инерцији:

-- Знам, Знам овај први број је твој, а други је од бабушке, госпође Раисе.

-- Њет њет, телефон носиш у Србију, Данас крећете кући преко Кијева и немој више да те видим да носиш ту конзерву од Ериксона. Синоћ, на банкету када смо га угледали полегали смо по поду сви смо помислили да ти је у руци Подбирнов или Хеклер аутомат. Витоша се смејуљи. Преподобно климам главом и скрушено кажем:

-- Харашо.

---

(Све фотографије снимљене су фото-апаратом FujiFilm FinePix S7000)

* * *

Приче:

Кригла
Ћортан
Шалитраш
Табланети
Среја Сипљиви
Слатко од дуња
Напрате
Лоз
Аван
Експлозија