Шалитраш
Прича је први пут објављена у „Смедеревском магазину“, бр. 24.
Nikon 40D, Nikkor 18–135mm f/3.5-5.6G ED, @30mm, ISO400, 1/200 sec, f4.2
Ударила беда, нема шалитре! Не могу да је купим нигде у граду, ни испод руке, ни испод тезге! Шта да радим? Судбина! Имам три прангије а не могу да пуцам без шалитре. Уствари, има је да се купи у јединој апотеци у граду
у Пантазијевићевој. Шта вреди: чим се ухватим за кваку стаклених врата апотеке, одмери ме строгим погледом чика Коча Пантазијевић и само што сам крочио каже:
-– Нема шалитре!
А имам три прангије!
Једну сам направио од шупљег кључа и ексера, другу од потезача за отварање прозора и ексера. Трећа... Е, трећа прангија је права. Направио ми је мој другар Бећа који је у Железари на пракси, учи браварски занат.
Ал' која вајда што имам три прангије кад немам шалитре.
Нема џебане – нема пуцања... Пропаст!
Некако се сналазим, накруним главиће палидрвцета шибице. Ал' нема више ни шибица по граду, а тата пали цигарете упаљачем на бензин. Моји другари из комшилука, срећници, Зоран Лесин и Миле Лобин, већ су се огласили прангијама.
Мирна новогодишња ноћ. За који час ће нам доћи нова 1963. година. Станујемо у приземљу нове зграде до Дунава, у Краља Милутина улици. Чују се бабини јарци како зврцају по прозору. Седим на фотељи до каљеве пећи. Мали Веца проходао, немиран је, па нам прави џиџа-биџу. Буричкао је по канти за ћумур, сав је гарав, црн ко Циганче. Мало пре је бупнуо са табуреа на под и одмилео испод овалног стола за којим његов тата Гага и мој тата Микица играју таблиће. Они не обраћају пажњу на дете јер га ја чувам. Ту смо, у соби, нас четворица, а у кухињи четири жене: чика Гагина супруга, тетка Цица, моја мама и Рада, тетка Цицина сестричина из Добраве која са мојом сестром Зорицом седи на сандуку за ћумур поред шпорета смедеревца и показује јој нешто из сликовнице. Рада и ја смо вршњаци, у осмом разреду смо. Погледа Рада ка мени и сва се зацрвени када нам се сретну погледи. Лепа је. Прави здрав, шумадијски девојчурак. Мотрим на малог Вецу, а више погледам према кухињи ка Ради.
Мој тата Микица и чика Гага љуште табланет и пијуцкају шумадијски чај, како зову врућу ракију. Другари су из детињства. Одувек се лепо друже и пазе. Сад, ето, станујемо у истој згради и често се породично посећујемо. Мој тата, некадашњи скојевац а садашњи секретар општинског комитета савеза комуниста у Смедереву, сркнуо је врућу ракију па каже.
-– Е, сад сам те, Гаго, одрао к'о мачора. Носим жандаром велику десетку и малу двојку и пиши ми рецку... Кад рекох жандар, знаш онај наш велики жандар Лека Ранковић, мал-мал па Титу бркне у гушу. Рекох ја да онај шамар што је Лека ударио Кардељу на седници извршног бироа, кад га Кардељ назвао „Проклети худич“ неће да изађе на добро. Ето, пролетос Тито рече у Сплиту како отуђене бирократско - етатистичке снаге у Југославији хоће власт у своје руке. Стеже Тито обруч око Леке и... Видећеш, има да оде Лека, а и многи ће да зглајзну са њим.
Памтим ову причу, али мене нешто друго занима.
Уђем у кујну и гледам право у Раду певајући:
-- Не удај се Радо, не удај се душо,
-- Не удај се бела Радо још си дете младо...
Рада се смејуљи, зајапурена, да л' од песме ил' од од близине шпорета. Моја мама изашла са сестром Зорицом на терасу. Тетка Цица ми звекну кутијом шибице. Схватим сигнал и задовољно се насмејем, а она ми кришом тутну у руке три кутије и рече:
-– То ти је послао деда Веља, знаш да он ради у трафици.
–- Баш је пажљив деда Веља. Нама деци не дају шалитру у апотеци. Новогодишња ноћ а ја не могу да пуцам као човек, него уместо шалитре морам шибице да накруним у прангију.
Моја мама улази са терасе носећи у рукама две тепсије пихтија, а моја сестра Зорица венац меуна паприке. Веца се раскењкао. Као свако дете пред спавање. Догегао се до Раде и при покушају да јој се попне у крило врисну пошто се опекао на чунак од шпорета, па се тргну и у паду удари главом у отворена врата од рерне на којима је стајао плех гибанице. Сви се узнемирише око детета. Моја мама му ставила хладну кашику на чворугу. Дође и чика Гага, Вецин тата, иначе лекар, узе зарондзаног Вецу, и рече:
-– Ма, није то ништа, пао на мечку лист. Све је то у року службе. Сад му дајте цуцлу и ушушкајте га у кревету, има одмах да заспи.
Тако је и било.
А ја погледам у Раду, лепо јој стоје фармерке, супер рифле, испунила их је. Нема шта, стасито девојче.
Из собе се огласи чика Гага:
-– Зоране лепо би било када би нам донео бокал расола и главицу купуса.
-– Е, чика Гаго, лепо би било да ви мени препишете на рецепт мало шалитре. Онај цинцарин, татин другар чика Коча Пантазијевић, увек набусит. Не могу да га умолим да ми прода мало шалитре. Бих вам био захвалан кад би сте ми преписали шалитру на рецепт.
Наста смејурија по кући, а тетка Цица се заштркну кафом. Ја збуњен, узмем стаклени бокал, у брзини заједно са шустиклом, и понесем шерпу за купус. Крене и Рада, обула моје кломпе а ја натакох на брзину мамине шоке. Онда се сагнем и испод ципеларника извадим прангију.
Изађосмо испред зграде на залеђени тротоар.
Северац се примирио, ал' бабини јарци и даље зврцају. Дадох Ради бокал и шерпу па извадих кутију шибице из џепа и накруних главиће од палидрваца у прангију. Обично накруним пет-шест, али овог пута, да бих оставио већи утисак на Раду, накруним двадесетак.
Кад сам грунуо из прангије пола комшилука је изашло на прозоре. Рада се од зорта тргла, те омакнула на овој поледици и испустила глеђосану шерпу. Срећа да јој је стаклени бокал још у наручју. У тренутној тишини после експлозије чује се како крцка емајл на олупаној шерпи. Комшије вичу на мене. Чика Гага промолио главу кроз прозор наше кухиње па ће:
-– Еј, бре, шалитраш, боље би ти било да идеш у подрум по купус и расол. Претера га том прангијом, пробудио си и малог Вецу!
Покупим шерпу и припомогнем Ради да устане, а она ће онако љутито, стењући:
-– Аууу, шалитраш, што је грунуло! Умало, од зорта да пофајтам нове супер рифле.
У подруму извадим камен и дрвени крстак из чабра, па се пресамитим у чабар а Рада ме држи за ноге, као припомаже ми да не бућнем. Извадим једну лепу, једру главицу и подметнем бокал под шејтов да наточим расол. Напуни се пола бокала, кад одједном – утањио млаз па само цурка, малте не капље кап по кап. Једва напуним три фртаља бокала. Рада држи шерпу у којој је главица купуса па ће:
-– Зоко, кад тако код нас у Добрави цуркао расол ја не будем лења, разбуричкам по чабру, кад оно у шејтов се увукао лист купуса, засигурно се то и овде десило. Или је налегла нека главица купуса. Сад ћу то да решим. Ја ћу да се пресамитим у чабар да мало бркнем око шејтова, а ти ме добро држи за ноге.
-– Море, Радицо, фала ти на доброј вољи, ал' бојим се. Кад почнеш да се трћиш на чабру да те не упустим па, не дај Боже, да пофајташ супер рифле. После мораш да их свучеш, да се осуше. Нека, ако је за вајду доста им је три фртаља бокала расола, ионако ће да пређу на шприцере.
Новогодишња вечера, скромна, без прасета.
На трпези чувени тетка Цицин подварак са свињском главом и клот пројом, што би она рекла – калуђерском пројом. За предјело су чувене татине пихтије и мамина гибаница са сиром, уз то и управо спремљена салата од киселог купуса са меуном паприком, малочас туцаном у авану. Купус укусан, као никада до сада, а тек расол, црвен од цвекле као вино розе, па само рези. Веца миран, наручкао се гибаницом и пихтијама. Седи испод стола, чеша чворугу и гледа како Зорица црта бркове на џокерима од карата. Попили он и Зорица по пуну шољицу за кафу расола. Веца ударио у дреку, пио би још расола. Тетка Цица каже:
-– Ма каки расол за њега! Таман посла, усро би се ко грлица. Имао би да дочека нову годину на ноши.
Рада и ја седимо за столом, вечерамо и шашољимо се испод стољњака. Одједном, Веца осветнички циму стољњак и претури бокал, срећа није било много расола а и није се разбио. Моја мама рече:
-– Нек је мали Веца жив и здрав! Здраво дете па несташно, фала Богу има још расола у чабру. Узми, сине, бокал па донеси.
-– Е, није-него, нек иде тата. Џаба их било и расол и купус и чабар. Малопре, када сам се пресамитио у чабар, да ме Рада није држала за ноге ја бих наглавачке бућнуо. Једва сам извадио главицу што смо је управо појели. Вероватно је нека главица зачепила шејтов и више не истиче расол него само по мало капљуцка.
На то се огласи чика Гага:
-– Јесте, шалитраш, право кажеш. Иди ти, Микице, регулиши хаварију у чабру. Расол ти је сваке године добар, а ове године је чаробан. Иначе, кисео купус је много здрав. Ко једе кисео купус не може да оболи од скорбута.
Врати се мој тата Микица из подрума брже него што је у њега сишао. Сав узрујан рече:
-– Е, свашта се дешава у животу, да л' је могуће да се ово десило? Шејтов није зачепила главица купуса, него пацов који се ко зна када удавио у расолу! Пацовчина, бре! Идите да га видите колики је!
Сви се згледасмо, а тетка Цица, забезекнута, стави руку на уста и отрча у купатило.
На то ће чика Гага:
-– Не бојте се, кад вам кажем ја као лекар. Неће вам ништа бити од тог пацова, со је одрадила своје! А ти, шалитраш, имаш од мене кесицу шалитре! Највише си допронео да се уљез у расолу открије!