Лоз

Прича је први пут објављена у „Смедеревском магазину“, бр. 15.

* * *

Несносна је врућина. Пробудио сам се и нисам могао поново заспати. Изашао сам у башту и седим на клупицu међу високим шемширима уз ограду према Кнеза Михаила улици. Већ је обзорје. Гледам у цвет који се зове Христов венац како се полако отвара. Баба Симкин петао скочи на тарабу, дваред залупа крилима, онако мушки, силно, те умилно кукурикну. Први се од свих комшијских петлова огласио.

Мој деда Момчило иначе пекар у пензији је раноранилац, већ је за собом затворио капију и упутио се преко пута да помогне деда Ћири пекару. Мој деда Момчило је мајстор за бурек и разно разне пите. Деда Момчило и деда Ћира седе на клупици испред пекаре, не улази им се у врелу пекару. Нешто ћућоре, онако тихо да не пробуде комшилук. Вероватно се договарају о данашњем послу. Изнад пекаре је стан у коме живи деда Павле Рус који је управо изашао на прозор.

-- Помаже Бог момци, јесте ли уранили благо мени.

-- Бог ти помогао Павле, идемо ми на посао а када испечемо бурек донећемо једну тепсију код Луке шустера да се нас четворица почастимо.

Деда Павле кресну шибицу и запали прву јутарњу цигару и по обичају поче да кашље.

-- Ну Павленко, иди у авлију да кашљеш, пробудићеш цео комшилук а и нашу децу. Огласи се баба Светлана Фјодоровна.

Иначе деда Павле Рус је родом из далеког Узбекистана. У Петровграду је био царски официр где се оженио са Баба Светланом Фјодоровном, учитељицом клавира. После руске револуције су са многим белогардејцима дошли у Србију са ћерчицом Настасјом у наручју, која је одрасла, школовала се и била вредна у новој средини. Сад је учитељица клавира у музичкој школи. Она има ћерку Светлану која носи бакино име а сви је зову Цица а ми деца Цица машница.

Цица и ја смо јако привржени једно другом. Личимо, као да смо од једног оца она има коврџаву косу као и ја. Помаже ми око солфеђа. Деда Павле ми је поклонио његову Цуг позавну – тромбон јер тек сад у деветој години сам дорастао и успевам да протегнем руку до шесте позиције на цугу тромбона.

Још сам на клупици. Христов венац се давно отворио те су га обрлатиле пчеле. Право испред мене је тараба која дели деда Лукину и нашу Авлију. Три табле од тарабе у дужини од десетак метара су давно скинуте. Тако да се слободно крећемо једни код других. Деда Лука је шустер у пензији и помало ради за комшилук оправку обуће у летњој кујни, испред које је вињага са великим столом. Ту се деде састају на јутарњој кафици, уз по који чокањ ракије. Често деда Ћира или деда Момчило испеку нешто за мезе. А поподне се наставља турнир у доминама. Деда Лука има унука Рајка који је већ момчић он и Цицина сестра Маша су завршили осми разред. Цица ће у гимназију а Рајко на занат код деда Аркадија касапина. Бата Рајко и ја смо слични уопште не волимо школу. Сваки дан бисмо ишли на пецање. Имамо и заједнички голубарник и волимо голубове. Тако сви смо ми као једна породица.

Одједном отвори се капија и улази деда Мома са тепсијом бурека који је набубрео као крофна. Бурек са месом, како само лепо мирише. Испред вињаге их чека деда Лука коме нешто цацоли баба Душанка што није помузао козу док је она била на пијаци, Он не обраћа пажњу на њу и дозива деда Павла. Деда Павле долази са Пљоском ракије и чокањчићима, што би он рекао фићоцима међу прстима. Цица свако јутро нешто пребира по диркама клавира онако за своју душу. Препознајем, она свира своју омиљену тему из Вердијевог Набукодоносора – Хор Јевреја. Таман сам се препустио тим умилним тоновима, кад ти дрекну мој деда Момчило оним својим тенором.

-- Зооорррааанееее!

Тргнем се и већ следећег тренутка сам под деда Лукином вињагом. Деда Мома спаковао домине у банкет, а једна му је у руци и њоме нервозно чука у сто ишчекујући почетак партије домина.

-- Благо деди, данаскице је понедеоник, треба да нам купиш лоз.

Деде сваког понедељка купе ортачки лоз. Дају они мени банку – десет динара и два сифона када кренем да купим лоз да свратим код деда Гуте тровача, содаџије да купим ладну сода воду.

-- Ево ти две кифле, једну да даш на оно Павлово чупето Цицу љубим јој баба Светланку, и ево ти еден динар од деда Киру да се почастиш.

-- Иди љуби те деда Мома одма у башту да закопаш тај динар што ти отоич даде деда кир Ћира чокалија. Има ту да израсте дрво са парама од тог ћиримиџијског динара.

^{Извор: Купиндо}

Изађем на улицу и самоуверено почнем да звиждим почетни двотакт Хора јевреја из Цициног омиљеног Набукодоносора од Вердија кога је малочас свирала. После силазног мотива у првом такту са стрепњом дижем тон октавним преломом и силазим у мирније тонове другог такта. Излеће Цица на прозор са четкицом за зубе у устима запрепашћено ме гледа неверујући да сам успео да та два такта тачно одзвиждим. Даје ми знак рукама мумлајући притом да се попнем код ње, кући. Баба Светлана Фјодоровна нам намаза кајмаком оне две кир Ћирине кифле, Цица рече

-- Хоћеш да ти правим друштво, па да заједно изаберемо лоз. Ево мене само да ставим машницу.

По турској калдрми Кнез Михаилове улице кламбарају болничке таљиге које вуче магарац Пурко махнито поцупкујући и бранећи се репом од мува и пападаћа. Испред са повоцем у руци магаре води Миле ћоса болнички набављач који стално нешто мрмља онако сам за себе. Овај крај где сви живимо у слози као једна фамилија зове се Копчарска мала и удаљени смо од центра Смедерева то јест од Саборног храма светог Георгија читавих 300 метара.

Тако таман ми да скренемо према Ћирићевој кафани, кад отуд враћају се са пецања Бане ДЗиндза и Пера ћопа задевају нас.

-- Момак и девојка, печена кокошка.

Цица се смејуљи, а ја погнух главу постиђен, процедим кроз зубе

-- Видећемо се ми већ, тешко вама. У тај мах из бакалнице деда Пере Карамеле излете чернко црни мачор деда Григорија Руса и баба Симке и пређе нам пут. Лепо нам поче овај дан.

Стигосмо до Ћирићеве кафане. Испред за столом на коме је карирани чаршав и два намештаја од Смедеревке седе деда Царић, чувени смедеревски продавац лозова и деда Жика Шинтар

-- Љубим руке, ми смо дошли да купимо лоз.

Отвори деда Царић књигу са лозовима. Одмах спазим један који почиње бројем 13 и завршава се бројем 13

-- Овај ћу, а да ли имате и удице?

Купим једну већу и једну мању удицу. Деда Царићу лакну кад се курталисао овог лоза кога нико неће јер има два броја 13. Платим лоз, посебно платим удице и добијем пола динара кусура и одмах проследим Цици уз напомену да је то од деда Ћире пекара, нашта сви прснуше у смех.

-- Охо, хо, хо! кад је кир Кирило – Ћира пекар одрешио кесу или ће да падне град или ће да вам цркне куја Гара! – шалио се деда Жика и поздравио деде.

Дођемо под вињагу. Одмах испоручим деда Моми два сифона соде а деда лука узе лоз и одмах га залепи ћиришем – лепком за обућу на врата од летње кујне.

-- Нека га ту залепљен иначе никада ништа не добијемо.

Седимо на клупици у мојој башти Цица и ја. Уживамо частећи се марципаном којег смо купили у Русадиновој посластичарници. Деде се нешто препиру, вероватно око партије домина, кад ти ненадно дрекну мој деда Момчило:

-- Зооораааанееее, што си купио лоз на број 13?

-- Па зато што ми је црни мачор баба Симкин и деда Григоријев прешао пут када смо ишли да купимо лоз.

-- Ма даћу ја теби црну мачку само да скинем каиш.

Ту у тој гужви око лоза улетеше баба Душанка и баба Светлана које су кувале пекмез на шпорету у шупи.

-- Ну что ви хоћете Зоку и моју рибјатку Цицу због браја 13 да линчујете, ко зна зашто је то добро, можда ће баш тај број добити бољшају награду пањимајете, нисмо ми пагани да верујемо у број 13, све је то Божја воља.

Тако прође данашњи дан. Прође и уторак и дође среда а врућина не попушта. Цица и ја седимо на нашој клупици у мојој башти и певушимо.

-- Зоооораааанееее, данаскице је среда идеш да купиш Политику да видимо шта је добио овај несрећни лоз.

Изашли смо на улицу и у тај мах заустави фијакер деда Добра фијакериста

-- Голупчићи моји упадајте у фијакер

-- Деда Добро да ниси негде видео Милеву новинарку

-- Ту је она негде око цркве већ се нацврцкала па се дере по улици ко биров: Политика, Борба, Политика, ако је не нађете идите у Карађорђеву улицу тамо вам је трафика Милана Модерног који у свако доба има у продаји разне новине, дуван и слаткише.

Код цркве сиђосмо са фијакера код цркве и на ћошку код Пантазјевићеве апотеке хрупи испред нас Милева новинарка. Чини ми се нижа је од Цице и носи огромну торбу из које стрче новине. Раздра се Милева ко да јој је пред главу:

-- Мртва баба на федери скаче!

Прхнуше врапци који су потражили хлада у крошњи кестена испред Русадинове посластичарнице.

-- Мртва баба на федери скаче!

-- Дај баба милева једну политику, па после ако хоћеш и ти рипај са мртвом бабом на федерима.

Тресне ме баба Милева пресавијеном политиком по глави, а ја јој тутнем паре у руку. Пожурисмо кући због нестрпљивих деда. Под вињагом, каква идила све бабе и деде пију кафу, а деда Ћирина баба Елена, Гркиња донела ћетен алву по којој је она чувена у целом Смедереву.

-- Ајде погледај како стоји ствар са лозом.

Тајац, приђем вратима, деда Павле нешто мрмља на његовом азијатском језику. Мало натежем ситуацију сричем бројеве.

-- Лоз је добио…

Сви су резервисани, бабе се подгуркују.

-- Ванцага једна, њега треба да укључим у тестамент, опет је измислио неку црну мачку или неку другу ујдурму.

Узе баба Светлана деда Павлове наочаре и Политику. Она је најписменија од баба.

-- Ну чернаја мачка вам је подарил бољшају награду.

Наста дрека и честитање. Отворише флашу вина да наздраве и већ кују планове како да потроше новце.

-- А како ћете скинути лоз?

-- Лако овим шустерским ножем, ево овако, ју неможе цепа се!

-- Ма ја би то ошурила водом, огласи се баба Душанка.

Многи покушаји да скину лоз нису успели? Сви су забринути, ћуте и гледају у лоз.

-- Ма свака част теби деда Луко што си скувао овај лепак ћириш.

-- Ма даћу ја теби лепак ћириш, ко шта ради ти се само зафркаваш. Ванцаго једна. Кад ја скинем каиш, тешко теби. Да си се одмах смирио и да више не помињеш тај ћириш.

-- Ја сам вам купио лоз на број 13 и не тражим да ме частите, али хоћу да вам помогнем. Кад сте били тако паметни да залепите лоз на врата, сад носите врата са лозом у Београд, па право у Лутрију!

-- Види ти стармалог што је паметан!

-- Јесте, љуби га деда Момчило све је на мене има да га укључим у тестаменат.

Цица се приби уз мене и стеже ме за руку.

-- Поносна сам на тебе Зоокоо мој.

Ујутро се деде упарадиле, обукли стајаћа одела. Деда Павле са неизбежним сламеним жирадо шеширом, што би рекао мој деда Момчило са жирадом. Врата са лозом су већ скинута и прислоњена на вињагу чекају на покрет. Цица и ја смо део свите обучени смо у матроска одела што нам их је сашила њена мама Настасја још прошле године када смо ишли на екскурзију. У пола осам смо кренули на пристаниште да ухватимо Белу лађу Делиград која креће у осам за Београд и никог не чека. Напред иду деде носећи врата, а позади ми деца, бабе и комшилук. Успут нас је неколико пута сликао Ратко фотограф.

Огромна лађа Делиград је већ била усидрена на пристаништу. Куписмо карте у капетанији и укрцасмо се на лађу уз љубопитљиве погледе читавог палубља и подпалубља. Лађа силно, заглушујући затруби а пристанџија Герман склони мост који је повезивао лађу са пристаништем. Лађа исплови према Београду. У Београду силазимо са лађе на пристаниште. У хладовини платана и Липа фијакери су чекали муштерије. Деде се цењкају са фијакеристима и погодише се око цене за два фијакера. У један су сели деда Ћира и деда Момчило са вратима. У другом смо били деда Павле, деда Лука, Цица и ја.

-- Пази ти Пајо на ту твоју жираду да ти од труцкања не падне са главе.

Цица и ја смо седели напред до кочијаша. Труц, труц, труц по београдским калдрмама и стигосмо до Зграде лутрије. Док су деда Мома и деда Ћира, истоварали врата, деда Паве и деда Лука уђоше у зграду лутрије. Мало после изађоше они са неколико службеница лутрије, које Изненађено гледаше у врата и гомилу окупљеног света. Све су биле против признавања лоза. Само једна млађа рече:

-- Што да не признамо лоз када је исправан?

Цица и ја седимо на жардињери испред зграде лутрије. Кад одједном чујемо познате нам гласове:

-- Зоране, Цицо шта ви радите овде?

То су наши другари Воја Зуба и његов млађани брат Иван кога смо сви звали Бата. Води их мама Тетка Матија у зоолошки врт. Тетка Матија је првоборац, прелепа Корчуланка са неколико ордена на грудима. Управо се зауставља милиционер и у ставу мирно је поздравља, онако војнички.

-- Ајме мени, шта се овде дешава.

Од Цице онако узбуђене нисам могао доћи до речи. Све је на брзину испричала. На крају је додала:

-- Довде нас је довезао фијакер, а коњи су нас бранећи се од насртаја мува и пападаћа. неколико пута млатнули репом по лицу. Потом се онај зеленко избалегао у ходу, а онај бели лепотан прднуо на нас!

-- Ајме мени, што ти брзо ћакулаш ко да си са Корћуле. Него где су та врата.

Сви су заћутали и гледали у тетка Матију са респектом.

-- Ајме мени, шта сте ви направили толку каламбуру ни око чега. Ти мала иди ми позови другарицу Олгу, кажи да је зове другарица Матија.

За тили час се у вратима појави другарица Олга, висока, стасита, прелепа жена са проседом косом завијеном у пунђу. На себи има мушку белу кошуљу, бордо машну и тегет сако са ордењем, сукњу а на ногама мушке ципеле. Поздравиле су се онако партизански, руковале и загрлиле. Другарица Олга је засузила. Одмах је прешла на ствар.

-- Нека одмах дођу новинар и фоторепортер Борбе. Направите записник и приложите фотографију лоза. На основу овереног записника и налога за благајну дајте им половину новца и чек на износ друге половине коју ће дигнути у Смедереву. Добитници чим добију новац и чек нека носе врата и хватају превоз за кући.

Другарица Олга приђе нама деци Цици, Воји, Ивану – Бати и мени. Извуче нотес из унутрашњег џепа и из њега извади четири значке које нам је уденула у ревере. Затим нам рече.

-- Лијепи моји изаберите по један лоз на рачун куће. Поздрављам вас са жељом да будете добри пионири.

Фијакери језде узбрдо Булеваром револуције према Цветковој пијаци да ухватимо аутобус у пет сати за Смедерево. Ја сам у другом фијакеру са деда Ћиром, деда Момом и вратима са лозом. Седим опет поред кочијаша. Цица је са деда Павлом и деда Луком у првом фијакеру који управо стаје. Излазе деда Павле и Цица.

-- Продужите ви према Цветковој пијаци идемо на часак Цица и ја да пошаљемо депешу у Смедерево, па ћемо да вас стигнемо.

Стигли смо код Цветкове пијаце. Врата су прислоњена на аутобус. Деда Павле се очас оним аутобуским мердевинама као неки акробата испентрачио на кров аутобуса. Панта шофер висок човек додаје деда Павлу врата са лозом.

-- Ево вам господине Павле ова вренгија – конопац. Вежите добро врата да вам не побегну успут.

Цица не седи до мене, каже да смрдим на коња а и чула ме је како псујем са кочијашем. Аутобус се гега по лошем путу. Код Болеч кафане падне предлог да аутобус стане а путници буду чашћени од добитника. Да се мало освеже јер је врућина несносна

-- Не знамо ми ништа дали смо паре брату кир Кирилу пекару на чување.

-- Ау, то ти је горе него да си паре метнуо у државни трезор.

-- Аман брате Ћиро дреши кесу ће да скапамо од жеђи.

-- Скапајте од жеђ кад нисте понели чутуру са воду. Еве ви бела Болеч чесма па си пијте воду колко ви душата иска.

-- Ајде да га ухватимо за ноге па да га истресемо да му поиспадају све паре.

-- Добро де немојте одма да претите са ћутег, ке да дрешим кесу код Иву Маџара на Орешац он ти је по нај јефтин од све кафане до Смедерево. Имате право да си попијете: едну ранџаду или едан клакер или чашу са ладна вода и рахатлук, кафу и остало немојте да искате јер су по скупи. Можемо да свратимо и код Банзу у кафану на превоз код Југова и он је по најјефтин.

Тако уз све перипетије стигосмо у Смедерево. Мајстор Панта истоварио путнике код цркве а нас са вратима довезе у Копчарску малу. Под вињагу су додали још један сто. Окупио се најужи комшилук. Довели су Жоту виолинисту, Лулета хармоникаша и Драгу славуја гитаристу који још лепше пева него што свира. Одавно је пао мрак. Деда Мома је већ отпевао Зрачак вири кроз гранчице и почиње Све док је твога благог ока. Драга славуј му држи доњу терцу. Цица и ја седимо на клупици.

-- Зоко јест да смрдиш на оне фијакерске коње, али си ипак мудар и знаш да чуваш паре боље од мене. Ево ти мој лоз па ако добијемо…

* * *

Приче:

Експлозија
Аван