Ћортан

hadzijaz (47)in #literature • 6 years ago

Узмем пецаљку од лесковог штапа и конзерву са глистама. Прескочим тарабу и обрем се у деда Лукиној авлији. Бата Рајко седи на шамлици, чека ме крај деда Лукиног немачког војног бицикла, на коме се деда Лука довезао из рата, то му је ратни плен. Узех пумпу и допумпам задњу гуму која ми се учини меканом. Бата Рајко узјаши бицикл, а мене смести у корпу прикачену на гувернали бицикле. Приђе баба Душанка и тутну ми у крило зембиљ.

--- Еве ви децо мас и леба, две јабуке и чутура сас воду. Желим вам да напуните тај зембиљ сас рибу.

Испод Вињаге седе деда Љуба Соларац и баба Тода. Деда Љуба ће, онако цинично, знајући да због малера не треба питати пецароша где ће:

-- Ди сте бре децо кренули да нећете, може бити, на пецање.

Бата Рајко се намршти, дошло му да баци штапове и одустане од пецања. Љутито процеди кроз зубе:

-- Баксузу један, матори, никад ниси извадио шлајпик, па као сваки пара деда, да нам даш неку кинту, да купимо удице, а знаш да једеш рибу коју упецамо. Само нас баксузираш, баксузу један, угурсузу један. Да знаш да ћу да те кажем, код баба Тоде за оно што ти у Прокиној кафани, горе на Редуту, ономад седела певаљка у крило, па још...

Баба Тода, муњевито зграби са стола тепалицу за мушице, па млатну деда Љубу Соларца по глави, по сред ћеле.

Кроз доњу капију деда Лукиног плаца изиђосмо на стазу поред Петријевског потока. Очас смо се довезли до смедеревске, средњовековне тврђаве коју изградише деспот Ђурађ и његова деспина у народу звана Проклета Јерина. Ту се Петријевски поток улива у реку Језаву на којој ћемо пецати. Лепо пецамо, риба је ситна али ради, пеца се. Набодем на удицу подебљу глисту и задовољан што се копрца забацим. Браним се од мушица и гледам у пловак. Одједном. Пловак заплови према дубини Језаве, риба је изгледа мало већа од ове сите коју сам до сада пецао јер је савила штап. Ђипим и почнем да вучем рибу, ако не пустим штап одвућиће ме у воду. Риба се мало примири и поче да ме вуче са штапом низводно према Дунаву. Ударим у дреку али не испуштам штап из руку и трчим преко боце и трња. Бата Рајко ме задева и церека се.

-- Ајде, упишанко, вади ту рибу, шта се дерњаш!

Онда ја стиснем зубе и решим се да се борим заинат њему па кад упецам ову рибу има да му поједем душу од зафркавања. Ко зна како бих ја пострадао са том рибом да ми не дође у помоћ са мередовом деда Жика шинтар, који је пецао у нашој близини. Деда Жика извади мередов из Језаве у коме се праћакао леп ћортан – шаранчић, скоро кило. Седнем ја на траву и почнем да рондзам. Каже деда Жика:

-- Аман, бре дете, што сад цмиздриш кад сам те курталисао те беде, што те снађе са ћортаном, толику си дреку дигао за ову рибу, изем ти рибу кад једва има кило.
Кажем ја кроз сузе.

-- Доцкан си дошо, деда Жико, док си се ти скањерао да ми помогнеш да извадиш рибу мередовом ја сам се од зорта двапут упишкио!

Ударише у смех и Рајко и деда Жика. Када се мало примирише деда Жика ће:

-- Ма саће да решимо тај проблем, скидај гаће да их деда Жика плакне у Језаву, па ће оне брзо да се осушиду.

Деда Жика опра гаће у Језавској води, исцеди их и баци на грм од купине да се осуше.

-- Ето благо деда Жики, ти ћеш да бидеш добар пецарош, имаш петљу, добро си се борио, а ти Рајко немој да заједаш дете, видиш да је кидљиво.

Јецајући гледам у деда Жику и кажем.

-- Јесте, ако настави да ме заједа, нећу више да му везујем удице, види колики је коњ, на јесен ће на занат, а незна да веже удицу. Изем ти пецароша!

Несносна је врућина. Но, кад прође подне дође спас. Сунце зађе иза кула Ђурђевог града. Кратко уживасмо у хладовини, јер се одједном појавише прво коњске мушице а потом неки пападаћи и комарци. Реших да се браним, те се попнем на гомилу камења и уберем једну гранчицу бурјана. Притом се омакнем и гекнем, онако гологуз у коприве изникле из грма дивљих купина. Почнем да се дерем кaо звер, које од коприва а које од оштрих бодљи купиновог грма. Дотрча бата Рајко.

-- Еј, несрећо једна, мало пре си се упишкио од зорта док ниси извадио из воде оно шаранче, још је ту фалио осињак, па да те и осице нападну поред тих коприва и тог трња, па не би могао у школи да седиш на рођеној гузи до трећег разреда, ма за данас је пецање завршено.

Седим поред воде, рондзам онако гологуз и нижем рибу на ниску од врбовог прута. За утеху имао сам леп улов. Онако кроз сузе кажем бата Рајку.

-- Немој молим те ником да причаш да сам се упишкио због оне рибетине, а поготово Цици машници. Она ће да се насекира.

Смести ме бата Рајко у корпу од бицикле. Кренусмо, ја не осећам да имам гузу сав сам утрнуо. а руке ми бриде и лева шака ми је надувена као крофна. Бата Рајко гура бицикл, јер поврх свега, приметио сам у гуми задњег точка повећи трн, гледић. Потегнем из све снаге да га извадим, и извадим га, а гума се испува.

Код куће сам се тек распилавио и разпекмезио. Деда Мома каже мојој баба Лени:

-- Дај Лено оно велико дрвено корито што у њега шуримо свињу када је закољемо и напуни га водом, нека се дете лади и брчка. Већ је и Цица машница чула за моју хаварију. Дошла је у шорцу и са машницом на глави. гледа ме сажаљиво, па каже:

-- Да није тужно, било би смешно, каква су ти леђа црвена, као да си изгорео на сунцу или си се ваљао, го по копривама?

-- Немој, и ти да ми стајеш на муку. Него упадај у корито.

-- Хм, једва си ме убедио.

Брзо је свукла сандалице, и бућнула се у корито. Гицамо се у кориту, прскамо и вриштимо. Деда Мома долива топлу воду, да, деца не озебеду и подглављујући корито фртаљчићима од цигли каже:

-- Смирте се бре, децо, ће преврнете корито.
Ту сцену радости будућих ђака првака смимио је, фото апаратом управо приспели Цицин дека, деда Павле Рус.

* * *