Неслана шала
Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту.
* * *
Једва побегох од убица. Прогоне ме због пара добијених на коцки. Склонио сам се далеко док се све не стиша. У фалсификованом пасошу зовем се Карл Хајнц Бауер. Скоро да сам заборавио да ми је крштено име Милоје. Боравим већ четврту годину у Лихтенштајну, у граду Вадуц. Закупио сам апартман у најелитнијем хотелу. Има се, може се. Донесе ми келнерица на послужавнику доручак и јутарње новине. Доручкујем у кревету, углавном у подне кад сав нормалан свет руча. Такав ми је ритам живота, јер сву ноћ сам у проводу и коцкам се. Раније сам губио док нисам утврдио немачки језик и укапирао како се коцкају Швабе. У последње време сам углавном добар, добијам. Тако протичу моји дани у илегали. Долази ми повремено мој побратим, један београдски адвокат да ме извести какве су ми шансе да се вратим кући.
Nikon D40, Nikkor 18-105 f3.5-5.6 DX, ISO1600, 1/100 sec, f5
После доручка седнем испред огледала. Гледам се дуго. Уживам у себи лепог и богатог. Нисам ни сањао да ће ми овако лепо стајати брада. Гладим је, ако треба и оштуцујем према слици у пасошу. Навикао сам се на свој нови изглед. Заборавио сам како изгледам без браде. Гледам се, јес да ми се појавиле боре по лицу и брада се мало шатирала седим длакама, али још добро изгледам. Помислим Милоје како си леп, ем леп, ем богат. Свико сам се на браду. Тако сваког дана дивим се себи. Задовољан сам собом. Уживам.
Једно јутро враћајући се из казина купим од уличног продавца немачке јутарње новине. Прочитам при светлости канделабра да је умро Никола Пашић. После неколио дана ево мог другара београдског адвоката. Дошао у Лихтештајн каже:
-- Дошо сам да те водим кући. На ону чувену коцку на броду је давно пала прашина. Индустријалци и министари не помињу ту бруку. Рада Пашић је у толиким дуговима и аферама, накамарили му се грдни проблеми да више и не мисли на тебе. Смрћу тате, остао је без моћног заштитника. Ономад су га ухапсили. Побратиме слободан си. Идеш кући.
Омах се спремим и поред богате гардеробе донесем у Смедерево и једно брушено огледало од два и по метра висине, да могу када се огледам, цео да се видим. Штоно кажу од главе до пете.
Теку моји смедеревски дани. Са мојим другарима сам у добрим односима. Са женама сам добар, дају ми комплименте и удате и слободне. Могу да имам коју хоћу. Преко дана се огледам у брушеном огледалу. Мењам гардеробу и често кажем „Милоје царе“. Мало се забринем када погледам лице у оном малом увеличавајућем огледалу, кад приметим да се појавила нека нова бора.
Свакодневно се дружим са другарима, највиђенијим Смедеревцима. Састајемо се у гостионици Доларац. Сви ми завиде на успеху код жена а и што сам богат. Често претерујем. Доливам уље на ватру хвалећи се преко мере. Већ постајем трн у оку свима.
Ненадано, после једног политичког убиства, жандари направе рацију. Мене нови капетан жандармерије приведе и каже:
-- Господине Ви сте ми сумњиви. слика у личној карти вам је без браде.
-- Па господине капетане имам право да носим браду.
-- Имате, наравно, али Ви мени не личите на особу са слике у личној карти. Морам да Вас обријем, да бих утврдио Ваш прави идентитет. Отоичке сам депешом обавештен да се у овој вароши Смедереву крије сумњиво лице.
Покушао Милоје да подмити капетана, али капетан му припрети да ће га оптужити за подмићивање. Капетан позове затворског берберина и фик, обрија Милоја. Погледа слику у личној карти и каже:
-- Слободни сте господине Милоје и ако хоћете да носите браду Ви мењајте личну карту и ставите у њу слику са брадом. Чисто да опет не бисте дошли у овакву неприлику.
Тако врати се Милоје у кафану Доларац. Друштво, сви на броју, кад су га угледаи онако без браде, тајац… а онда смех до суза. Тек ће Жика Бољшевик, Милојев кум и исписник:
-- Ју весели Милоје каки се без браде. Лице ти изгледа ки год дечије дупенце.
Опет смех до неба. Милоје то није могао да отрпи него изиђе и тресну врата за собом. Дође кући и онако изневиран стаде пред огледало. Помисли, „Шта ме стрефило. Ма ко је леп све му лепо стоји. Био сам најлепши и најпаметнији на оној лађи где сам онолике паре стекао и…“ Мењао је Милоје неколико одевних комбинација. Везивао једну па другу машну. Пробао и фрак са обавезном лептир машном и тешио себе да је све ипак много боље него што се надао. Да тако је, опет је стари Милоје. Онда, у купатилу се насапуња. Обрије се па се избрије. Сумије се ладном водом и узме мало огледало, оно што увеличава и са запрепашћењем виде мноштво бора на обријаном делу лица. „Боже ме сачувај шта ме стрефи. Ма имам паре, ћу да испеглам ове боре. Знам једног доктора у Лихтенштајну. За паре има да ми испегла лице да будем ки младић“.
Овамо у гостионици Доларац сви се сложише како Милоје збија шале на њихов рачун, чак и неке наслане шале, а ево он неће да прими шалу. Закључише да је горд и сујетан, охол и безобразан. Жика Бољшевик наручи литру вина Смедеревка и сифон сода воде и предложи да се мало нашале, да се поиграју са њим, да га мало зезају, онако оним стилом како он њих зеза. Просто речено, што но кажу Смедеревци, да га бију његовим оружјем. Будућа лекарка госпођица Пијама Алексијевна Ломиноски, онако шапатом ће:
-- Ма људи он се понаша ко нека климактерична жена.
Наста неописив врисак од смеха. Милан Модерни се заценио од смеха и поче да чука у ону његову дрвену ногу. Пера Карамела покушава нешто да каже кроз смех, лупа пеницом о сто и кашље. Раскашљао се од силног смеха. Докторка Палићка се суздржавала, па и она поче да се смеје. Ситуација се мало примирила, мада се још по неко из друштва кикоће. Огласи се госпођица лекарка др Злата Палић:
-- Само се смејте, смејте. Да знате да постоји прелазно доба. Него сте ви, мушки шовинисти. Не признајете никако. Хоћете да будете вечно млади. Е, шио ми га Ђура.
На то ће госпођица Пијама:
-- Нашего Милоја, нашего Милошку је закачил мушки климакс. Пањмајете. Надам се да пањмајете. Засигурно је то разлог оваквог његовог понашања?
Овај атак на мушки део друштва нико није очекивао од увек веселе госпођице Пијаме. Мушкићи се уозбиљише, погнуше главе па се онако кисело смејуље. Сложише се, да се ипак, мало поиграју са њим. Што кажу Срби, да га бијемо његовим оружјем Размишљају какву ујдурму да му приреде. Смислише, све личи на сценарио за позоришну представу.
Сутрадан око подне улази Жика Бољшевик у Милојеву кућу па ће:
-- Мој кумашин Милоје, принц од Смедерева и Лихтенштајна попримио оне швапске, буржујске манире. Буди се у подне, па се тегли по кревету ко породиља. Па после пола сата лешкарења устане, па се обрија, сумије, па…
Он и не хаје за мене и моју опаску. Ни добро јутро, до душе, ни ја њему не назвах ни Бога ни добро јутро. Затекнем га увек пред оним швапским огледалом. Прођем поред њега и док у кујни кувам кафу чујем како лапрда пред огледом. Стално исти монолог. „Ти си Милоје најлепши, и богат, пребогат и трте мрте…“ Ондак, док пијемо кафу у салону, он ће по обичају да седне на столицу наспрам огледала. Е, овог пута неће, јер ћу ја да седнем на ту столицу и док срче кафу посматраћу га забринутим изразом лица. Рећи ћу му:
-- Ал си се бре куме офуцао, ко папуџијски мачак. Ко да си, не дај Боже наватао неку трпију, јер сакагију. Млого се бре вућаш, у последње време, ки гунтураћ. Много лоше изгледаш бре, кума Милоје. Мора да ти нешто пренела нека од оних швабица. бурдељских дама, ц, ц, ц! Нешто ти се увоштило лице, као бре да си дошао из музеја воштаних фигура.
Милоје ме гледа ко цркнуту мачку. Устаде као ошамућен и оде пред огледало.
-- Стварно бре, кумашине Жико, лоше изгледам. Идем код Мице трукерке на фруштук и кафу. Можда ће ми се врати боја лица после фруштука.
Преко пута, Милоје свраћа у трафику код нашег камарата Милана Модерног који седи на хоклици испред трафике. Опружио ону дрвену ногу и чука у њу, као детлић. Чук, чук, чук…
-- Дај бре дете онај француску модни часопис за Мицу Трукерку, ’оћу рећи за господина Милоја. Чук, чук, чук. Знаш Милоје, ову дрвену ногу ми угодио тамо у Бизерти француски доктор. Чук, чук… Носио је на глави халб цилиндар и имао тако воштано лице као ти сада. Није му било добро и стално га нападале мушице. Чук, чук. Ако почну и тебе те да те напададу мушице, да знаш да си готов. Ома, пиши тестаменат.
Крене Милоје и после пар корака упусти часопис. Сагне се да га подигне и нешто му се смрче пред очима, једва се усправи и осети снажно лупање срца у прекидима. Као што лупа Милан Модерни у дрвену ногу. Чук, ћук. Нешто му отежале ноге. Успут, иза кафане код Мике Ере чека га, у заседи бакалин Пера Карамела са пуном котарицом бакалука. Погледује према Трафици Милана Модерног. Ишчекује да крене Милоје.
-- Помаже Бог господине Милоје. Како сте, како здравље? Молим вас, поштедите ме труда, понесите госпођици Милици - Мици Трукерки овај француски сапун. Могли бисте и Ви да се сумијете са њим. Нешто сте јутрос мусави, ко да се нисте сумили. Ево, презент за Вас, сапун исто француски, али специјалан за господу.
Једва се Милоје попео уз басамке. Мица га забринуто гледа:
-- Јел бре Милоје што си ти тако прецрнео?
-- Не знам, бре Мицо? Вероватно сам се узрујао. Сви су приметили, и кум Жика и Милан Модерни и Пера Карамела. Ево сад и ти. Оће то код мене када се нешто жешће наједим. Једаред у Лихтенштајну када сам изгубио овећу своту новца у казину, исто овако смрче ми се и поче да ми лупа срце. Погледам се у огледало, оно ја прецрнео ко земља.
-- Слатки мој Милоје, ево слатко од дуња које највише волиш. Послужи се благо мени. Ево и живе воде са чесме код цркве, па да се мало тргнеш. Сад ћу да ти сунем ладну воду у канту над умиваоником. Сумиј се благо мени. Ће ти бидне боље. Немој да се секираш.
Милоје се послужио слатким. Мица је сипала ладну воду у канту над умиваоником, кад је чула како се разбија чаша. Окренула се и видела Милоја без свести оклембешеног на столици.