Прича је први пут објављена у „Смедеревском магазину“, бр. 20.

* * *

Не знам када је Среја Сипљиви дошао у Смедерево, у наш крај, на Катанско брдо. Као дете палог борца додељен је ујаку Богдану виноградару на старање. Њих двојица су личили један на другог као браћа. Лепо су се слагали, нису имали никог свог осим Срејине полусестре Ведране која је живела код своје тетке по оцу у Словенији. Личила је на полубрата и проводила распусте у Смедереву. Висока, вижљаста, права кошаркашица, приступила је локалном, смедеревском кошаркашком клубу „Металац“. Преселила се код Среје и уписала четврту годину у смедеревској гимназији.

Среја Сипљиви је радио као бравар у Железари, до превремене пензије. Висок, са вечито масном косом, штуцованим брчићима, увек, натмурен. Има грозне ожиљке од шкрофула по врату. Био је добар боксер. Знао је, онако висок, да сакупља поене са дистанце, док му велтераш Радничког из Крагујевца, типични фајтер Љубомировић, у једном мечу није ушао у клинч и страховитим аперкатом нокаутирао. Једва су га освестили! Од тада се затворио у себе, ретко је причао, ћутљив је, реч му вреди дукат, са свима је на растојању.

Ведрана и ја отпратисмо Среју на пристаниште, одакле лађицом ковинком, сваке друге суботе путује за Ковин. Дружи се већ неколико година са Мађарицом Вилмом, дебељуцом, онижег раста, причљивом куварицом, која ради у Железариној мензи. Када смо се вратили на Катанско брдо, узмем Срејин двоглед, уперим поглед низ Дунав и видим лађицу Ковинку како скреће у ковинску поњавицу. Са Катанског брда се види Смедерево као на длану и чини ми се пола Баната, лево, на северозапад, Авала, низ Дунав румунска брда… Сутра је Срејин рођендан, па смо се Ведрана и ја договорили да преуредимо кокошарник покојног деда Богдана у голубарник, да заголубаримо Среју. Кренем да купим жицу, штафне, гредице, ексере, фарбу… Ведрана је већ почела да чисти кокошињац, будући голубарник.

Сутрадан, Ведрана и ја се смењујемо гледајући кроз двоглед низ Дунав, када ће се појавити лађица Ковинка, којом ће се вратити Среја. Голубарник, свеже офарбан, још мирише на боју, рођенданска машна на капијици кавеза у коме су седам голубова, читаво јато. Шепури се и гугуче бели голуб — бајаз, салеће пламенасту тикирку, од Јазе боксера, ту су и нишка арапка са бакаријом од Веље Дугачког, мавијан и гугутанка од Боње и мој Кулан. Зурећи кроз двоглед, огласи се Ведрана.

-- Ево, лађице испловила је у Дунав из ковинске поњавице и плови према Смедереву!

-- Е, ајд, сад Ведрана да вежбамо рођенданску песму, како ли ће само да се изненади слављеник кад угледа рођендански поклон. Богами, леп поклон, ни мање ни више него голубарник, са голубовима.

Дођоше Среја и Вилма, претоварени коферима и торбама. Отпевасмо Среји рођенданску песму, смеју се. Потом отпева Вилма нешто на мађарском, вероватно исто рођенданску песму те ће:

-- Лепу сте песму одпевали Среји за Рођендан, а сада вежбајте једну за наше венчање:

-- ТРАAAМ, ТАМ-ТА-ТА ТАМ, ТРАМ-ТА-ТА-ТАМ!

Одмах, Ведрана и ја одтрамтоћасмо шопенов свадбени марш. Тако, пожелесмо младенцима срећу у будућем заједничком животу. Седимо сви испред голубарника, пијемо кафу и уживамо у голубовима. Гледам у Вилму и кажем јој:

-- Вилма како сте лепи, како вам је лице бело.

Вилма се смејуљи мало поцрвене па се огласи.

-- Игем, игем, игем, тек ћу имати леп тен када почнем да једем чорбице од ових голубова!

Тако, заголубарисмо Среју, одједном, на пречац је заволео голубове, направио нови голубарник, ужива у голубовима. Брзо је научио све о њима а и постао прави голубар, одгајивач српских високолетача. Срејино Катанско брдо је магично место за држање голубова. Осамљено је и једно од највишљих места у Смедереву, тако да у голубарник Среје Сипљивог свакодневно слети по неки туђ голуб, спасавајући се од Кобца или изненадне олује. Кад их појури кобац или изненади неко невреме, они изгубе оријентацију па спасавајући се слете код Срејин голубарник. Понекад, слете голубови чак из Земуна, Београда, Панчева, Пожаревца… Било је међу тим голубовима и врло квалитетних високолетача. Свим голубарима је Среја враћао голубове без икакве надокнаде и уцене. Голубари су знали да цене ту његову коректност, па су га частили, неки су му за узврат доносили храну за голубове. Скоро му је Рера из Жаркова,одгајивач шампиона, у знак захвалности донео младе, од свог шампионског пара голубова, који су после олује, прошле године слетели у Срејин голубарник, а које му је Среја вратиo.

^{Nikon 3100D, Nikkor 18–135mm f/3.5-5.6G ED, @45mm, ISO450, 1/60 sec, f5}

Такав је Среја, поштењачина, према свима, али чини му се да има непоштених према њему. Ето, цело лето, мал, мал, па му нема неког голуба, углавном од младих, али нико да се огласи, да му врати голуба. Сумњао је на своју жену Вилму, јер је више пута рекла како је чорба од голупчића добра за тен. Почео је у последње време и мене да гледа мало подозриво, јер његово куче више и не лаје на мене, више , из шале лајем ја на њега. Куче ме гледа, подвије реп па оде у други крај авлије, те ме осматра из даљине, а Ведрана ће!

-- Ма, паметно куче, неће да разговара са тобом!

Једног дана Среја Сипљиви реши да иде на утакмицу. У пола пет погледа доле,преко потока, према мојој авлији, па звизну. Кад сам се зиждуком одазвао, закључа голубарник, и када је дошао до капије споречка се са женом, Вилмом. После жестоке препирке, Среја заћута, извади џепни ножић и избоде је неколико пута, потом склопи ножић, стави га у џеп и оде на утакмицу, гунђајући „Ти ћеш мени да таманиш голубове, зарад свог лепог тена, цркла дабогда!“. Пред крај утакмице, дође милиција, он мирно устаде, извади кључеве од голубарника и рече ми:

-- Води рачуна о голубовима, као да су твоји.

Испружи руке да му ставе лисице. Из затвора га убрзо спроведоше у неуропсихијатријску болницу на лечење. Вилма је имала шест убода ножем, ниједан није био опасан, јер ножић је био кратког сечива, а она дебела жена, тако да су је после превијања послали кући. Сутрадан је дошао њен тата да је води за Ковин. Вилма ми приђе и пружајући везу кључева, рече:

-- Он, једино у тебе има поверења, молим те пази на кућу и поручи му да сам отишла јер више немамо саживота.

Тако, оде Вилма, али голубови и даље нестају! Нестао пламенасти тикир од Боњиних голубова, нестала кардијанка од Владе Цуплингера, нестала дуз бакарика и дуз арап са наочарима од Веље дугачкок… Све у свему, укупно 14 комада! За утеху придошло је у голубарник 117 голубова, од којих сам већину вратио. Поступио сам исто као што би и Среја.

Јутрос сам у зору појурио Срејине голубове, јуниоре, спремам их за клупско такмичење. Сви су на време били у прописном вису. Добри су, већ четврти сат су у прописном вису. Има једног шиљова, који је изведен од енглеског типлера и моје тикирке, већ лети шампионско време.

-- Зоко како једу те ’тице?

Обрадујем се, препознао сам Срејин глас, вратио се!

-- Ма, једу добро, а и лете добро, а како си ти?

-- Ето, добро сам, имам потврду да сам паметан, у џепу је, отпустили ме јутрос из луднице. Ево дали ми написмено да сам паметан.

-- Да знаш, Срејо, и ја ћу да идем у лудницу, да се опаметим, а и ако се не опаметим бар ћу да добијем потврду, ко ти да сам паметан, ако ништа друго, бар оној твојој сестри, Ведрани, кад ми каже „Луд си ко струја“, да извадим, лепо потврду па да јој покажем да она није у праву. Е, мој, Срејо, џаба си избушио ону твоју Маџарицу Вилму. Голубови опет нестају, више него кад је била ту Вилма. Ево, ово ти је Ведранина вежбанка за писмени задатак, окрени је, од позади, од последње стране сам водио дневник. Голубови мистериозно нестају, гледао сам около да нема неког трага, да је можда неки твор, мачка, лисица, пацов… Нема ничега, мистерија мој Срејо.
Среја гледа дневник, мршти се и мало, мало па врти главом па нешто гунђа.

-- Сад је, мој, Срејо истрага о нестанку голубована сужена на мене и Ведрану. Одох да је сачекам са тренинга, а после идемо негде са друштвом у провод. Него ево ти кључева од куће и голубарника. Двоглед ти је у креденцу у фијоци до прозора, ту ти је и новац и котур струне за пецање, знаш како сам лане упецо, на струну, ону лопужу, Грују, баба Пелиног и ону лопину Гонета, Тасе абаџијиног у мом голубарнику. Пецарошка посла, тако се ватају сомови. Ајд, у здравље, Срејо.

Паде мрак, пун месец. Среја, узнемирен. Зричу зрикавци, све се смирило. Голубови се смирили, Среја уђе у голубарник и веза струну, те је спроведе, кроз прозор у кућу, легне у кревет, обучен, са зепама на ногама и веза други крај струне око чланка изнад шаке.

Месечина. Ко зна, које је доба ноћи, струна затеже. Среја узе отворен перорез са нахт касне, одсече струну, те ослободи руку, и крене, шуњајући се према голубарнику. У голубарнику, зграби лопова, опаучи му шамарчину. Лопов поче да запомаже, а Среја му затеже крагну, оном руком у којој му је ножић, а другом га ухвати за уво и изведе напоље из голубарника. Затим га потеже за уво на горе, скоро да га је одигао од земље, и одсече му уво перорезом. Шикну крв, лопов се затетура и уз дреку побеже кроз капију, Среја, се загледа у пун месец и мирно стави уво у џеп. Уђе у кућу, извуче испод кревета војнички кофер и из њега извади чекић и ексер тарабаш. Изиђе из куће, у даљини, у мраку чује се лавеж кучића и лопов како запомаже.

Среја дође до голубарника, извади из џепа уво које је лопову малочас одсекао, те га жустро закуца на голубарник.

-- Таааако!

Рече задовољно, па процеди кроз зубе:

-- Можеш опет да дођеш – имаш још једно уво!

* * *

Приче:

Слатко од дуња
Напрате
Лоз
Аван
Експлозија