Крстовдан
Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту.
* * *
Мраз, светоjовански.
Не попушта још од Митровдана. Све је слеђено.
Кад пљунеш, упљувак се следи пре него што падне на снег, који шкрипи под ногама. Од Божића сваки дан падуцка, а већ је нападао до колена.
Дунав, давно залеђен, а Пречани га прелазе, запрегама, санкама доносе робу на смедеревску пијацу. Ономад, у недељу, преко тог леда је прешла свадба. Сватови се сликали на сред залеђеног Дунава, снимак за историју.
У Копчарској мали, где год се окренеш све je бело, чаробно бело. На диреку од капиџика стоји шарени петао, голошијан, као са осматрачнице гледа газду Миту Дзиндзу, омањег раста, како се пропиње не би ли одкршио ледене луле са стреје своје уџерице. Преко пута, Пера карамела, бакалин, очистио снег испред бакалнице, па се наслонио на лопату и гледа низ Кнеза Михаила улицу, према цркви. Отуд се пртином пробија Рада Педиканац - Баваништанац. Мали деџемекаст, задригао, прави Лала. Онако, бећарски накривио шубару, у опаклији – дугачки кожух из које му вири врат од тамбурице, са чивијама. Где год седне он је извади и засвири. Води коње упрегнуте у огромне пречанске санке претоварене џаковима жита. Са женом Лизом, мађарицом, има једанаесторо деце, права назаренска породица. Са много деце. Нема шта, велика глота, те мора много да ради. Рада је опште познат у граду Смедереву. Снабдева неколико пекара првокласним житом и свињском машћу. Поштен човек, Назарен. Дочекује га чорбаџи Ћира пекар, стојећи на сред пртине испред своје пекаре.
-- Бог ти помагаја побратко Радо, па како беше на путу?
-- Та мани ме врагу, све беше лепо. Пређем преко свих сметова и дођем до обале залеђеног Дунава. Видим прелазе људи и запреге са два коња. Мене, ме уватио неки зорт од залеђеног Дунава. Шћућурио сам се па само гвирим из ове моје опаклије, а сви ме дираду да сам кукавица. Кад еве га мој комшија Ливијус Румун, са већим санкама од мојих и већим коњем од мога, и он ме задиркује. Кад је одмакао стотинак метара, окуражим се, потапшем мог Ђуру по сапима па кренем. Таман, на двадесетак метара дизиђем на обалу, тамо доле испод Јерининог града, водећи коња упрегнутог у санке, омакнем се, те се оклизнем, па паднем и здраво треснем о лед. Коњ, та мани га врагу, препадне се, па се пропне и када се спустио и тропнуо копитама о лед, ја сам још лежао на леду и слушао како лед пуца испод мене, а не могу да устанем јер сам пао на тртицу, па сам се уштукнуо. Ево, још ме боли. А, коњ, та мани га врагу, помаитао те истрча на обалу и да не беше оно циганче, момчић од Чеде џамбаса да га стигне и заустави, отишо би он вукући санке чак на царину. Та мани и врагу, и ову зиму и залеђен Дунав и ову моју коњину Ђуру.
-- Леле, леле Бошке шта те снађе, за мал да удавиш коња. Ма побратко мој све ће си то да те прође кад си попијеш едну врућу раћију и Еленинино кафенце. Еј, Еленче, како беше сас то кафенце, еве нам га дошо побратко Рада из Преко. Ако си се много утепо, нек те вечерас наш побратко Момчило измасира сас оне његове пекарске ручерде па ти после тури вруће чаше на леђа. Има се оправиш, ће си бидеш ко нов.
-- А, а, а како нам је тај бећар, наш побратим Момчило.
-- Ене ги, врнусмо се заједно из цркву, са крстовданске литургије. Скинуо рингле са шпорета Смедеревца и турио онај велики лонац, што у њега његова жена Лена искувава веш, да скува крстовданску питију. Знаш ти њега какав је, скува на Крстовдан питије, па једе цео комшилук. Гле, гле Ти њега, погледај га, весељка, ене ги, испентрачио се по овај снег на кров, работи си нешто око оџак. Ће се, не дај Боже омакне па да се смандркне, има се утепа начисто. Ц, ц, ц, ц, види, маше нам! Него, ајмо да си истоваримо овија џакови со жито и збринемо коња, код Милета катиног, фијакеристе у шталу, кад га јадног ниси удавио, па ћемо да допаднемо до њега. Елено, Еленче! Кам га то кафенце да се загрејемо, дошо нам побратко Рада из Преко.
Фото: Хаџи Живана Живановић
Побратими растоварише кола па пређоше преко улице до побратима Момчила пекара у пензији, који је управо сишао са крова и дочекује их качећи мердевине испод стреје.
-- Побратко Момчило, примаш ли гости.
Тебе примам чорбаџи Ћиро, а овог Алемана из Прека Раду ванцагу и бећарчину примам само ако је понео тамбурицу а и ракију дудовачу.
На то Рада из опаклије хитро извади тамбурицу и одсвира оним његовим дебелим, кратким прстима пар тактова из бећарца. Поклони се па рече
Та молићу фино, све је на броју. Ево пребројасмо све џакове, сланину сапуњару, крвавице, чварке, маст, ракију дудовачу... јел тако побратиме, чорбаџијо Ћиро.
-- Јес, тако је, и коњ Ђура је на броју, а мого си да га удавиш кад је пуко лед на Дунаву. Несрећо једна бећарска да удавиш онаквог коња. А, ти побратко Момчило гвирео си иза оџак док ми са соница не истоварисмо оно месо од свињокоља и џакове со жито, па си сад сишо! Баш те брига на тебе те што је мого коњ да се удави и што нашег побратка Раду болиду леђа и тртица.
-- Јес, да знаш, да сам се забринуо за коња. Много добар коњ. За овог нашег побратима Раду, тог бећара педиканског, ни мањег, ни ширег човека од њега, баш ме брига, за њега не марим. Ма, знам ја, ту ландзару лалинску, ландза ноћом по оне педиканске биртије. Ко зна у којој се биртији уштукнуо. Мора да га притегла нека Маџарица.
На то Рада Педиканац опет извади тамбурицу из опаклије па засвира неколико тактова омиљеног му бећарца, „Ај, широк Дунав, раван Срем...“ па се погну и стави руку на крста и онако погнут запита.
-- Примаш ли ме сад Побратиме Момчило. А како стоји ствар са тим пихтијама, ем сам прозебо ко кееера, ем црко од глади, ем сам се здраво уштукнуо у леђа.
-- Е, пошто си донео сланину сапуњару и ракију, дудовачу, онда можеш да будеш на конаку код мене све док се са Дунава не отопи лед. Нема више да се врћеш преко залеђеног Дунава, за мал да удавиш коња Ђуру. Што се тиче питија, ждероњо један, и неверо једна назаренска и лазаренска, данаскице на Крстовдан се у српској кући куваду питије, а једеду се тек сутра на Богојављење.
-- Тако значи, побратиме Момчило, бећару један србијански, ја данас овде у Србији, у србијанској кући, у гостима да цркнем, да крепам од глади. Знаш та ваша црква, то ти дође ко дућан од вашег попе. Е па неће баш тако да буде, да ја крепам од глади. Јаки сте ви домаћини, и овај чокалија чорбаџија Ћира и ти, фајту вам вашу бећарску и пекарску, а тек онај мандов наш побратим Стева Бакаба. Благо мени да сам понео ове крвавице и шварглу да могу да се спасем, да ме не сатрете од глади. Та молићу фино госпа Лено, дајте ми један бели и један црни лукац, па ћу ја да се заложим, а ови ови моји побратими, пекари и са њиховим попом нек поцркају од глади. И ако завеје па морам да останем опет ја имам моју сланину, сапуњару а вас двојица и тај Ваш попа постите колико вам воља. Та маните се врагу и Ви и тај Ваш попа што вас тако изгладњује. Него, Момчило, како стоји ствар са тим питијама?
-- Ма биле би питије већ готове да нисам имао проблема са оџаком. Завејао га снег, те га запушио начисто, а и петао на оџаку се не окреће. Ја отворим цуг а дим поче да се враћа у кућу. Ене су сви по кући зачађавели, кашљу деца и кажеду да су им унапред преселе питије. Ене је моја Лена само богорада по кући и чисти гареж. Него, побратиме Радо, какав је био свињокољ?
-- А, па молићу фино, доно сам вам по једну сланину сапуњару и по једну флашу моје дудоваче ракије од двајес гради, то је од оних дудова што ми растиду испред кибиц фенстера, бећари једни. Гле како сте се избечили, ће поцркате од тог поста. Та манте врагу тај пост. Она већа сланина је за нашег побратима Стеву Бакабу а и оне крвавице су за њега и његове циганчиће, а донео сам му и шваргле. Знам да он здраво воли шваргле. А ди ли је он, бећар један цигански?
-- Видели смо га чорбаџи Ћира и ја пред црквом са ћеманетом и тамбуром и оним његовим масним шеширом, што му бацаду паре у њега кад свира. Каже да ће да наврне. Зна он да на Крстовдан кувам питије. Чим се прави нека клопа или славље, еве њега на вратима са тамбуром или ћеманетом. Ма, мандовчина једна, није добар, опасан је, шволерчина. Намерачио се на Гордану, ћерку од оног коритара, Најдана циганина, што ти правио оно велико дрвено корито да шуриш свиње кад правиш свињокољ. Ће га уштроји она његова мученица Роса циганка, избрукао је, онако дивну и лепу жену и мајку. Изродила му онакву лепу и добру, паметну и музикалну децу. Срам, га било баламеја један и ванцага мандовска. Него, зашто побратиме Радо њему највећа табла сланине и још те крвавице и шваргле?
-- Е па заслужио је, заборавио си како је било у логору. Оне швабе, та мани их врагу, све би нас сатрле од глади, да не беше нашег побратима Стеве Бакабе и његовог ћеманета. Кад год је свирао на оним швапским оргијама увек нам је доносио понешто да једемо. Да није било те клопе кој зна да ли бисмо преживели, јел тако побратиме Момчило?
-- Јест бре, право кажеш, тако је. Кад год га нешто задевамо а он нам каже: „Што Вас не пустих у логору да поцркате од глади, гамад једна, биндзови једни, џигерицу сте ми појели“, само ме зајебавате. Много се проалио, па једе ко да му је пред главу. Претпрошле године појео је сва три тањира питија што је кувала Ћирина Елена, па послала његовој Роси циганки и циганчићима. Прошле године када је било ред на њега да скува питије, он нам није донео. Све нас заврнуо. Његова Роса циганка каже: „Скувала сам ја питије, очију ми, и метула му у зембиљ четири тањира да вам донесе, кад он дао два тањира шволерки Гордани Најдана коритара, уста јој се серем! цркла да Бог да! Она два је појео на дрвену, језавску ћуприју код Државне радионице сас Авакума бозаџију, серем се у уста и њему и Гордани коритарки“. Саће он, само што није дошо. Е, Бога му пољубим његовог циганског. Кад дође, наместићу му једну циганску ујдурму, не звао се ја Момчило.
-- Ма немој, побратиме Момчило, да си на крај срца, та мани га врагу. Па знаш и сам каки су цигани, то су ти циганска посла. Сети се кад смо се у оном швапском логору исплакали и заветовали на вечно побратимство, ако живи изиђемо на слободу. То је наш побратим Стева Бакаба, спадало једно циганско, такав је он. Знаш како нас он и његова Роса циганка царски дочекаду за Ђурђевдан код њих на слави у циганској мали на Убилцима.
-- Па јест, право кажеш, циганска посла. Ене га увилази кроз капију, загрлили се он и Лука шустер. Носи тамбуру и ћемане. Опет се накресали, гле како су накренули шешире. А, у, у!, већ звониду црквена звона. Одо ја на Бденије, а данаскице се цео дан ништа не је, тек сутра на Богојављење. Ти побратиме, чорбаџи Ћиро, ољушти овај бели лукац за питије. Еве ти ова велика варљача, мешај питије и припази да ове две ванцаге, неверне гладнице и изелице Рада Педиканац и Стева Бакаба не чапрљају по лонцу. Одма их тепај са варљачом по рукама. Луку смо већ одучили да не дира питије на Крстовдан.
Већ је пао мрак. Звона са цркве огласише свршетак Богојављевског бденија. Цвили куја Гара, сигурно долази неко кога познаје. Кад од једаред у кујну хрупи Момчило, тресући ноге од снега, вратио се са бденија. Поред шпорета смедеревца седи Рада Педиканац са пречанском тамбурицом у рукама, пребира оним његовим дебелим и кратким прстима по жицама неки бећарац. Стева Бакаба га прати на раштимованој тамбури а Ћира Чокалија љушти бели лук и нешто мрмља на македонском. Повремено сркне из чокања ракију дудовачу. Он и Лука шустер не пију врућу ракију, само ладну из чокања. Стева Бакаба гледа у Момчила како скида ледене брабоњке са бркова па каже.
-- Упа Бато, што миришеду питије. Ајде мори Момчило да разлијеш ову питију, пресвисо сам, ће да цркнемо од глади наш гост побратим Рада и ја. Оставио си овог чокалију Ћиру да чува питије, а он гори од два џандара. Преби нам прсте сас ону варљачу што меша питије. Ниси имао неку већу да му даш, гле колика је, ко весло од чамца. Таман да извадим једну коленицу из лонца, а он трас сас ону варљачу.
-- И треба да цркнеш од глади кад си нас заврнуо прошле године са оним питијама, преча ти шволерка Гордана коритарова од нас. Гле каки ти је масан тај шешир, да знаш да би од њега биле масније питије него од свег овог меса које кувам у лонцу. Дај овамо тај бардак са врућом ракијом, видиш да сам се укрутио од зиме.
-- Ма ајде, знаш каки смо ми цигани, сад си ме увредио, ајде мори Луко сипај ми још једну врућу, насекирао ме Момчило и дај сад мало ону сапуњару ове твоје крвавице и врућа ракија ми провртеше и стомак и мозак.
Ћира пекар пева „Иљчовице, млада девојко...“ Момчило му држи горњу терцу и сецка бели лук, Рада их прати на тамбурици. Мало, мало па нешто трабуња. Ухватила га врућа ракија. Стеву омамила врућа ракија и хрче ли хрче па само по кад - кад отвори једно око те пита за пихтије. Лена Момчилова ставља кришке дулека и кромпире у рерну од шпорета да се испеку за децу.
-- Ма скуваћу ти ја питије од тог твог масног шешира не звао се Момчило. Изелицо једна, мандовска, да те ја научим да се на Крстовдан ништа не једе. Ове питије се данас куваду а једу тек сутра, на Богојављење.
Стева Бакаба попи још једну врућу ракију и захрка. Рада Педиканац поче да трабуња уз тамбурицу, опсова нешто на маџарском и натеже бардак са врућом ракијим, па се скљока поред Стеве. Потом, слатко мљацну, протеже се и зевну те поче да хрче, али више некако, онако дебео, да се дави и да скичи као прасе. Лука натеже Бардак са врућом ракијом, па га испразни и рече „На мене крчма, шта кажете што имам цуг“. Момчило узе са кутије за ћемане Стевин шешир и даде га Ћири, да га исецка маказама на ситне комаде, ко резанце за супу.
Стева преста да хрче па отвори једно око.
-- Каће бре Момчило те питије.
-- Еве саће бре, изелицо једна мандовска, боље би ти било да свираш него да спаваш и да сањаш питије.
И тако, Момчило сипа у чанак шест кутлача врућих пихтија и ситно исецкани шешир те добро забибери и засоли, па кад прокључаше разли их у тањире и изнесе у веранду. Стева Бакаба преста да хрче па отвори једно око.
-- Момчило, каће бре те питије.
Рада отвори очи, промешкољи се, слатко мљацну неколико пута, накриви шубару и настави да хрче и да дува. Чорбаџи Ћира смејући се у себи ужива у овој безазленој играрији правећи се да ништа не примећује. Прекрсти се, па три пута цугну Радину дудовачу из чокањчета, па ће тихо, шапатом:
-- Еј, побратко Момчило мети им мало више бели лукац, бибер и туцану паприку, ону што је моја Елена донела из Гостивар од њенога татка, па истуцала у аванче. Мање ће осетиду да једеду питију сас шешир. Само да знајеш ја си немам ништа сас ту вашу работу. Што сум видо, несум видо. Што сум чуја, не сум чуја.
Стева и Рада се придигоше разрогачише очи, па ће у један глас.
-- Ка ће те питије, ће поцркамо од глади.
Еве саће, бре, изелице ниједне неверничке, само би да се накркате. Ди вас Господ састави таке каки сте, ем гладни, ем неверни, ће се омрсите на Крстовдан, сиктер бре Арнаути једни. Ајде ви благо мени да попијете још по једну врућу па да вам се отвори апетит. Метуо сам два тањира у веранду да се брже оладиду и стегну, па нек вам буде на душу што ћете данскице на Крстовдан да премрсите.
Ћира им насу још по једну врућу ракију, а Момчило им донесе по тањир пихтија. Рада Педиканац зацрвенео ко мутави плован. Не жваће, него само гута ли гута пихтије.
-- Та мани је врагу, ова туцана паприка Србијанска је здраво љута, тако ми и треба нико ме није терао да се овако заљутим. Јел тако побратиме Ћирило.
-- Тако је, ја немам ништа сас тој работу.
Стева Бакаба подригну, па опет мљацка и намиља залогај по залогај.
-- Упа бато, Хик, хик! мого си побратиме Момчило боље да укуваш ове питије, мало ти је јача ова кожурица!
Ма то је наш побратим чорбаџи Кирило – Ћира докувао док сам ја био у цркви, на бденију а ви спавали. Јел тако побратиме, чорбаџи Ћиро?
-- Ма, јок! Аман бре ја си немам ништа сас тој работу.