Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту

* * *

Решио Мита, Циганин да види шта му ко мисли, од пријатеља и непријатеља. Који су му пријатeљи, који су му непријатељи. Легне он у кревет и направи се мртав. Не мрда се. Његова жена Јаворка Циганка га буди, ма каки лежи он и не мрда се. Не трепље. Почне она да се грува у груди и запева, само пуца циганска мала:

-- Јоој умрео, умреооо Мита, мортул мој Димитријааа!!! Куку мени, куку мененака мортул мој хранитељ. Куј ће децу да нам рани? Куј ће бакрачи да прави.

-- Куку, куку Димитријооо!

-- Јој мени мортул мој домаћин. Јој Мито!“

Јечи циганска мала на Убилцима, на излазу из Смедерева. Они сви, комшилук долете да виде. Чуде се. Оно стварно Мита мртав, не мрда. Шта ће Јаворка, како ће, сиротиња убога? Нема одело, у шта ће да сахране мртвака? Ко ће да му да одело да се сахрани? Како ће? Треба да га купају. Треба, ово, треба оно, а немају паре. Треба да се води ред. Ајде, некако набавише неко одело. Добро, дугачке ногавице. Неће он да шета у њима по Убилцима, по циганској мали. Заврнуше их, не виде се у сандуку. Тесна му кошуља, нема везе. Тако, окупаше они, обукоше Миту. Ишли тамо у комунално у продавницу погребне oпреме, искукали сандук. Добише они сандук на вересију, па ће да плате кад скупе паре по циганској мали. Као, цела мала ће да скупља паре за мртвачки сандук. Метли онај сандук са мртвацем на астал. И сад кажу:

-- Бре, Јаворко мориии, треба нешто да се замези тунака, у ову собу, поред сандука, докле се чува мртвак. Ваља се, бре, мориии Јаворко.

-- Шта, бре да се замези? Немамо ништа виш кака смо сиротиња. Сироти смо ка сирће. Ево мори отвори и креденац и шифоњер, куку мени наватала се паучина колико је празан.

Па добро ће да видимо. Ајде, овај Чеда ће да иде да нађе кокошке, онај Миле бакрачар ће да иде тамо да ороби неки подрум, да извади неку флашу пића, нешто да се попије. Ваља се. И, сад, тако тече вече, долазе комшије, неко нешто донесе. Пера мечкар каже:

-- Немам шта да донесем, немам ништа. Очију ми, велика ми глота немају деца шта да једу. Не радим ништа, мечка спава зимски сан. Добро је, бар она не тражи да једе.

Дошо и покојников побратим Ђока Буљуна, добростојећи циганин - Лејаш. Бакрачар и Џамбас, тргује коњима. Ономад је пуну скелу коња претерао у Банат, оном Флоријану, циганину Румунцу. Донео флаше, по кило ракије и једно пoлакилче ракије му вири из џепа од громби капута. Предаде женама једну флашу да скувају врућу. Другу флашу даде људима, циганима који седе око мртвака у сандуку, па седне и он поред сандука. Узе полакилче ракије, из џепа од капута, једва, зубима уз гунђање извади пампур и просу три гутљаја ракије на земљани под. Заплака се Ђока бакрачар, обриса дланом грлић од полакилчета, сагну главу, прекрсти се па рече:

-- Бог да му душу прости, мојему побратиму Мити.

Три пута натегну из полакилчета, па га зачепи пампуром и врати у џеп.

Углавном седе сви. Чува се мртвак. Пљоска ракије иде у круг Од досаде, ајде мало да попричају. Ракија ради своје. Неко каже:

-- Алал му вера што ме снабдео сас онај велики бакрач од тријес кила. Еј, бре, ники да ти закрпи бакрач ки Мита бакрачар. Па… Ма, био је добар човек нема шта, нек му је лака земља.

Тако, причају лепо о покојнику. Мало попију Мити за душу. Стиже и врућа ракија. Раде – коритар каже:

-- И ти си мори, Димитријо волео врућу. Пописмо ономад у баба Јокину кафану три вруће ракије. Частила нас баба Јока што сам јој оправио оно велико корито што у њега шуриду свиње и праци. Ти си јој калаисао тепсије и џезве. Задовољна била и што си јој закрпио бакрач. После, кад нас је возила Јелка Белина, чамцем преко Језаве, од Државне радионице до Миаилове кожаре. Знаш оно кад смо били на сред Језаве, Теби ти се смучило од оне беле џигерице и вина. Нагао си се да повраћаш, па си се омакао те бућнуо у Језаву. Јелка те уватила за ногу, ал Боље да није не би попио пола Језаве. Можебити Димитријо да си од ону мутну, ладну језавску воду зарадио јефтику па си сад умреооо, морииии Димитријо? Ево Мито и мене ме још држи нека трпија од кад сам оно кад смо славили Бибијаку па сам се онако загрејан омакао те бућнуо у Језаву. Од онда прдим ки стеона крава. Каже Живка врачара да сам уватио трпију и да сам мого да мандркнем ко прибогу ти.

-- Димитријоооо! Ето онда си ме зајебаво како ће да ми јеш жито. Јаворко да скуваш жито за Димитрију. Ваља се бре!

Ракија брља ради своје, па неко каже и нешто лоше о Мити. Ђока лејаш стегао полакилче брље. Не да никоме, сам је пије, побратиму Мити за душу. Налива се. Цмиздри, жао му Мите, зар су мало заједно и у добру и злу, већ га уватила брља па, цмиздрећи каже:

-- Од онда кашљем неки суви кашаљ. Кад се заценим од кашљања, ти ме груваш по леђима да се лакше искашљем и све си ме зајебавао да сам готов и да ћеш да ми јеш жито за покој дуже. Е, еве ти га на, зајебо си се ти! Саћу ја тебенака за покој душе да јем жито. Ванцаго једна, циганска. Да знаш три кашичета ћу после саране да појем Теби ти за душу. Море, Мито, пизда ти материна циганска, бакрачарска остао си ми дужан два бакрача. Сигурно су се већ окотили код тебенака па сад имаш и мали бакрачићи. Митооо, црко дабогда. Шта ја сад да радим кад си умреооо, кад си муртав и бео? Са кога ћу да пијем ракију? Са кога ћу да се свађам? Мито цркооо да Бог да. Све би дао само да оживиш, ванцаго једна циганска. Не би ти тражио чак ни они два бакрача ни њиове мале бакрачиће што су се искотили код тебенака, ни паре Мито што ми дугујеш за коњи што сам ти продао јесенас. Ајде да попијемо за душу, за покој душе мом побратиму Димитрији, нашему Мити бакрачару. Извади полакилче ракије из џепа натеже па опет полакилче врати у џеп. Ма, бре Мито, волео бих кад би сад оживео па не мора ни да ми врћеш оне паре за они коњи и бакрачи… ма и за све што ми дугујеш. Куку, Мито, побратиме мој, остадох без побратима. Боље да сам се ја, оно на Бибијаку удавио у Језаву. Да знаш кад би устао водио би те право у баба Јокину кафану и часто би сви гости. Очију ми бре, Мито.

Ајде, пола просипају на земљани под за душу покојника, па пола попију за душу покојног Мите. Мало се понапиваше. У зло доба стиже Чеда коритар са џаком кокошака. Бакрач вазда на шпорету, увек пун вруће воде. Циганке очас очерупаше оне кокошке, те испржише на маст. Погаче већ испечене у комшилуку. Мртвак, Мита гледа, мало онако испод трепки. Једе се и њему, пије се и њему, ал не може кад је мртав. Разумеш. Ајд да сачека да се зготове те кокошке и још нешто да чује о себи. Дал је био добар, дал је био лош? Дал је био… Море како пролази време ови се наливају, запивају, пиће ради своје и све горе причају о њему. Не може више да их слуша. Па не знам овде ме преварио, водио ме на вашар извуко ми паре, овоме урадио ово, ономе урадио оно и… Све се његови цигани онако припити сетили. Он, мртав. Све му опроштено, пошто је умро, и дугови и… све му опроштено. И, ту је Мита био најсрећнији, најважније му да не мора да враћа паре. А, они, како кажу, нај срећнији би били кад би га видели живог, да оживи, па не мора ни да враћа паре које дугује.

На то Мита у сандуку помисли:

„Упа Батооооо! Тако, даклем. Е, то ми је било најважније да ми опросте дугове. Зато сам и умрео“.

Тако се Мита наслушао о себи свега и свачега за живота и што је знао и што није знао.

Е, све је то трпео докле жене не ставише печене кокошке на астал да се једу, па вруће погаче па… и све остало. Мљацкају гладни цигани брзо, алапљиво једу. Она ракија им постругала стомаке. Поноћ већ прошла. Мита онако прегладнео лепо седне у сандуку па каже:

-- Упа Батооо, што сте јешни, што сте пишни. Упа Батооо, што сте алави, уопште не сецате, бре! Море, дајте мало и мени да једем и ја, видите каки сам гладан. Умочи ми побратиме пола погаче у ту маст, знаш да волим мочу. Дај бре кума Ђоко Буљунцу један гутаљ да и ја мал тргнем те мученице из твог полакилчета. Метуо си је у џеп од громбија па само ти пијеш!

Сви изненађени, зинули, а Ђока Буљуна извадио полакилче ракије и држи га обема шакама па ће:

-- Ајде бре кума Димитријо ћути бре тамо, па ди има бре кумашине да мртвак једе и пије барабар сас нас. Иди бегај ти си бре муртав.

Ту се тргну Ђока буљуна, тргну те избечи очи према Мити, оклембеси се, те се мало после стровали са столице а полакилче ракије брље испаде те се скотрља на под испод сандука.

Остали се пренуше онако пуних уста и масних руку па забезекнуто гледају Миту, кажу:

-- Јес бре Мито, море Димитријо ти си муртав, ти си бре Мито мртвак, ти си бре одавно муртав, умрео си бре Мито. Мортул си бреее!

-- Упа Бато, па ја ваљда знам боље од вас дал сам муртав, дал сам жив.

Рече Мита и поче да излази из сандука. Кад су они, цигани видели шта се дешава, препадну се сви мислећи да се мртвак повампирио па загребоше на врата. Тако њему, Мити остану оне печене кокошке, погаче, пиће…

Сутрадан га цела Циганска мала псовала и грдила због непредвиђеног трошка који су имали због саране. Једва извукоше из Митине куће мртвачки сандук да га врате у продавницу да их погребник не побије за паре и да их не бије малер јер за сандук не ваља да останеш дужан.

Ете како су безобразни а Мита таман смислио да прода сандук и добро заради. Има тамо у Сипоњицу неки богат Циганин Света Влауца па је тео да га купи и да га метне на таван, за сваки случај. Ама, ето каки ти је народ, не можеш од њега поштено да зарадиш, ни да живиш… А сви знају да је Мита поштен… Ко што су и рекли док је лежао у сандуку. Па сад од свега има једно добро да бар оне паре што им је Мита остао дужан не могу да траже кад је Бог тако тео, да Мита оживи на радост својих пријатеља а и непријатеља, за које је сад сазнао који су.

Задовољна је и Јаворка јер у орману се не вата сад паучина. Остало је нешто брашна, соли и шећера. А неко је донео и пасуљ за поману па не брине за данашњи ручак.

Изишла Јаворка пред кућу, метла руке на кукове, гледа по циганској мали па се мисли:

-- Паметан овај мој Мита, добро је било што је био мало муртав, бар смо се најели оног кокошињег меса!

^{Аутор приче. Снимио: Милан Томаш}

* * *

Приче:

Шерпиче
Питије
Покољ
Патерице
Дунђери
Они Жабини
Крстовдан
Тооочак
Орао кликће са висина!
Миле Катин
Неслана шала
Милоје и Алојзије
Раде Снага
Зуб
Кавурма
Оклагија
Шећер
Чиње
Буквар
Баш волем
Арвалук
Банкет
Кригла
Ћортан
Шалитраш
Табланети
Среја Сипљиви
Слатко од дуња
Напрате
Лоз
Аван
Експлозија