Кригла
Ова прича премијерно је постављена овде, на Стимиту.
– Могу сандук пива да попијем!
Рече Миле Буља са задњег седишта волво амазона. Седи у средини између Ралета и Мике, у крилу му наш другар Ацко. Сви смо стокилаши осим Ацка, али и он ће се убрзо уписати у клуб сто ако настави са нама да ждере. Киша полако јењава, смањујем брзину брисача. До мене на сувозачком седишту седи наша другарица Боса лекарка, позамашна дада. Откако је још у време студија медецине престала да се бави спортом раскрупњала се. Буде ли наставила да ждере са нама и она ће убрзо да закуца на врата клуба сто. У крилу јој седи Цица машница. Делује ко детенце у Босином крилу. Некако се згурасмо нас седморо у ауту који је предвиђен да вози пет путника. Тескоба, вршњаци смо, давно већ у четвртој деценији. Из истог смо краја Смедерева, из Копчарске мале. Сви слободни стрелци, неудате, неожењени. На излазу из Смедерева, на путу који пролази кроз Ћамиловац, формирала се бара, читаво језеро. Волво, као амфибија, пролази и језди према кафани. Код Хранета Јагодинца је најбоља јагњетина у граду. Шкрипе брисачи, престала је киша. Цица машница се ослонила на моје раме и шљепкајући ме по стомаку рече:
– Зоко мој, удри бригу на весеље! Нек си ти, благо мени, жив и здрав тако трбушаст. Не смета то мени. Ма какви су то људи испод сто кила?
Докторка Босиљка ће онако, више за себе али, ипак да сви чују:
– Ма бре, каквих сто кила? Под хитно ћу да се турим на дијету. Ја вам свима кажем, као здравствени радник, као лекар, да добро чујете, да вам подвучем: Човек зубима копа себи гроб.
Понедељком у кафани Јагодинац је мир, музика има слободан дан. Наше друштво је резервисало сто од осам сати као и сваког понедељка. Тако, буде неки понедељак па смо нас двоје, троје на вечери, а ево сад, тарапана, нас седморо, позамашних. Пренатрпали смо волво. Сви смо заједно расли у Копчарској мали, забасали у године. У миљеу Копчарске мале давно смо сврстани у категорију уседелаца и уседелица. Што би рекла моја мама: „Омутавела сам кумећи и молећи мог сина Зорана да се жени. Ево већ сам дигла руке од њега, кад је блесав нек седи сам ко пањ, већ га зову деда момак. Шта ћу јадна, баш завидим и Душанки Лукиној и Беби Грочанки и… Кад поведу унучад на пијацу, па се диче њима“
Тако, наши су дигли руке од нас, више нас и не терају да се женимо и удајемо. Ми и не хајемо на њих. Лепо се дружимо, крадемо Богу дане.
Газда Хране Јагодинац нас дочека у башти испред кафане са кишобраном под мишком и забринут рече:
– Видим ја осам сати, а вас нема. Знајући да сте пословично тачни, помислих да вам се није угасио ауто у оној бари на Ћамиловцу, па реко да вам кренем својим аутом у сусрет.
– О, фала ти Храниславе. Ту чувену Ћамиловачку бару прођосмо, него на Папазовцу се заглибисмо. Горе од Црвеног петла низ вододерину нанела водурина неки шут и блато на главни, пожаревачки пут. Заглибисмо се, гле како ми је каљав ауто. Алал вера Швеђанима што праве аутомобиле. Направили га свака им част, ко тенк је. Не жалим паре што сам дао за њега.
После предјела и јагњеће сармице стижу овали са печењем. Газда Хранислав ужива да нас услужи. Нешто је старији од нас. Посебно је привржен докторки Босиљки и Милету Буљи и увек они добију неки додатак, уз напомену: „Гле каки су ми пропали бата Mиле и сеја Боса, ево да их мало дохраним“. Спусти на сто испред њих мало мањи овал јагњетине од пауфлека и пар пикљева. Ацко извади нови фотоапарат Алтекс са блицом, који је купио недавно у Белгији када је био на службеном путу. Сними Хранета између Босе и Милета уз напомену:
– Какви сте прпрћасти, једва сам вас метнуо на слику. Бар ћете на слици да видите колико личите. Исти сте ко да вас правио хранетов тата Стева. Ко зна, чика Стева је до пензије носио пошту по Копчарској мали?!
Сви волимо јагњетину. Цици и мени донесе газда Хране на ајнцагу намештај од Смедереревке две чаше и кључић и рече Цици:
– Ево кључића од пијанина госпојице Цицо. Ономад долазио клавир штимер онај Чех господин Карло, наштимовао клавир. Знам да сте увек расположени да нешто одсвирате. Па проверите како је наштимован пијанино. Вас господине Ацко поздравио Жота виолиниста и рекао да вам је његова виолина увек на располагању, па ако желите да свирате изволите.
Цица сместа узе кључић и одскакута до клавира. Ево је већ нешто пребира по диркама. Њој је свеједно за јагњетину. Увек волим да за трпезом седнем крај ње, мрљава је на клопи као моја сестра. Готово увек имам репете од ње. Почећу да је зовем Цица репете.
– Могу да попијем сандук пива.
Опет ће Миле Буља, нашта се огласих:
– Ма ћути бре, сероњо један пегави. Само гледаш као и ја да направиш неко стомакоугођеније. Ти, бре, не можеш ни једну криглу да попијеш из два пута, а камоли сандук пива.
Миле ме забезекнуто и увређено погледа па ће:
– Ко, јел ја, не могу? Свашта! Како можеш само да ме тако потцениш и наравно тиме понизиш. Знаш шта, ако си сигуран, да не могу, ајд да се обложимо у вечеру за све!
Тако, обложисмо се, позовем газду:
– Газда Хране!
Намигнем му.
– Донеси дер овом пегавом јолмазу, Милету Буљи криглу јагодинског пива пала је опклада у вечеру да не може да је попије из дваред. Да му сипаш пиво у ону криглицу што ти је донео таст Митар из Аустрије. Није важно што је мала, ал човек слатко попије пиво из ње.
Nikon D40, Nikkor 18–135mm f/3.5-5.6G ED, @32mm, ISO400, 1/60 sec, f4.2
Хране Јагодинац оде иза шанка. Мало после, уз Цицин туш на клавиру, газда Хране једва принесе голему криглу из Аустрије у коју је стало осам ипо литара јагодинског пива! То је пиво из седамнаест пивских флаша! За столом, граја, смех. Миле, онако разрок вирећи у криглу рече:
– Аџијо, мислиш да си ме насанкао. Јок бре? Зезнуо си се! Ма, бре зезнули сте се сви, сви до једнога. Потценили сте ме у старту. Ево само да завршим вечеру, па ћу то мало пива да сместим у моју трбу из дваред. Од сад, овог дебелог и куштравог аџију, нашег побратима Зорана, што се спрда са мном, да зовете Трошко. Бацићу га на трошак. Изгубиће опкладу, има да плати вечераскице вечеру. Има сву ову клопу да плати. Само ви кркајте и немојте да сецате. А ја ћу, да попијем ову криглицу из дваред, ко од шале. После ћу да наручим још једну. Е, њу ћу натенане да попијем. Да је ћеифим, да прославим победу, да се смејем аџији у брк. Шта је то за мене. У ову криглу стане седамнаест полалитарских флаша пива, То вам је мили моји за седам флаша мање, јер у сандуку пива има двајес и четири флаше.
Цица одсвира туш. Миле зрики у криглу. Неколико пута узе ваздух пуним плућима, са напором подиже криглу од осам и по литра и поче да клокоће. За тили час испи више од пола кригле. Спусти криглу на сто, узрикио оним својим буљавим очима, обриса пену са бркова и забринуто рече:
– Да мало одморим. Ма попио бих ја њу одједаред, него сам нешто слаб у руке. Отежала ми кригла.
Дакле Миле Буља једва попи пола кригле! Друга половина нема где да му стане. Има да плати вечеру, као бела лала. Него има ту једна зачкољица, која може да ме стрефи. Као што се нисмо договорили о величини кригле, тако нисмо ни око времена испијања другог дела пива из кригле. Може он да узме мастиљаву оловку и обележи колико је попио, онда ће мирно да изјави како ће остатак пива да попије сутра! Има право на то, јер није било договора око сатнице. Е, онда засигурно стичем надимак Трошко. Миле Буља делује тронуто: штуца, и облизује се, ко да му је скочио шећер! Почеша се по темену, и поче кратко и учестало да дише као породиља пред порођајем. Цица одсвира туш, Миле Буља натегну криглу. Клок, клок и клоооооок!. Одједаред, Милету, поче да цури пиво из уста! Кажем Цици машници „Гледај, ако стисне усне почеће да му цури пиво кроз нос и из ушију!“ Оста још три прста до данцета. Прекипело пиво из Милетових уста. Миле спусти криглу, штуцну и притом бљуцну мало пива, себи у недра. Па онако, без снаге изусти оним својим тремолом:
– Предајем се! Кригла, хе, хе, хик, кригла!
Подочњаци му набубрели и позеленели исто као и уши. Докторка Боса га гледа, и рече:
– Мораћеш, Миле, да то све повратиш, или да хаџи Зоран тркне колима до Пантазијевићеве апотеке по рицинус. Иначе када ти сва та храна и то пиво у стомаку буду ферментирали, ти ћеш бре човече да пукнеш. Има све да нас пофајташ садржином твог дроба.
Гледам Милета, оклембесио се на наслон столице па само трепће својим буљавим очима. Устајући са столице, обратим се Боси:
– Босиљка, одох у Пантазијевићеву апотеку, ако треба рицинуса. Него мислим да је боље да му газда Хране донесе бокал расола. Наравно, и да га издвојимо за онај сто у ћошку, јер ако му све што има у дробу крене напоље направиће потоп!
Ацко штимује Жотину виолину погледа испод ока Милета и поче, својим баритоном „Још криглу једну доброг пива дајте нама ви, да кренемо сложно са песмом сви.“ … из цуга ухватим горњу терцу, а Цица субито крене клавирском пратњом. Боса својим контра алтом пева за октаву више унисоно са Ацком и држи Милета на оку. Осталима су пуна уста јагњетине. Објаснисмо ми Боси да се не узбуђује, јер се Миле Буља избавио и из већих искушења што се тиче хране и пића. Миле изиђе у башту. Приђе једном металном столу, поче шакама да шљапка по локвици кишнице на њему и да хлади мокрим шакама чело, образе и врат, мумлајући:
– Кригла, бре! Јашта бре! Кригла, криииииглетина!