Зуб
Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту.
* * *
Златна, Смедеревска јесен.
Четвртак, пазарни дан у Смедереву. Поранио Рада берберин, почистио испред бербернице, па окачио о врата завесу од штапића који висе у низу, бранећи се од мува и других инсеката. Потом одложи метлу, и наслони се на плот свога дворишта. Гледа како би диреком подупрео прастару јабуку колачару, која је прекипела преко плота, претећи да се под теретом рода поломи крта дебела грана и не дај Боже полупа стакла на излогу бербернице.
-- Помаже Бог, добро ти јутро комшијо Радо.
Прену се Рада берберин и хитро окрете. Са шеширом у руци журно улази у берберницу Први комшија Ивко Ђурић, банкар. У тај пар дрекне Милева новинарка:
-- Мртва баба на федери скаче! У Свилајнац, крава Ружа отелила теленце сас две главе! Ајдук Бабејић...
-- А, уууу бре Милево, ал си ме препала. Куде се бре па ти створи одједаред?
Милева му тутну у руке новине Глас подунавља и Политику и шапатом му рече:
-- Аууу брицо, каки те малер стрефио сабајле да ти данаскице прва муштерија бидне овај Ивко банкар, зеленаш, угурсуз један. Најбоље би било да одма зашипиш радњу. Мртваааа баба на федери скаче! У Свилајнац…
Уђе мајстор, лицеукраситељ Рада у берберницу и качећи новине на штендер обраћа се комшији Ивку:
-- Е, Бог Вам помогао комшијо Ивко, не стигох да Вас поздравим, тако сте брзо ушли у берберницу а нисам ни чуо шкрипу капије, још ме и она Милева новинарка препала. Купила нове патофне па се нечујно дошуњала и дрекнула…
Заврши Рада посао око Ивка. Затим уђе у доксат своје куће, вероватно најстарије у Смедереву, и удобно се смести у плетену столицу. Послужи се медом и живом водом па жмирка на јутарњем сунцу. Ужива у жагору Копчарске мале, уобичајном за четвртак, пазарни дан. Кнеза Михаила улицом, Смедеревци, Петријевчани, Водњани, Орашани, Дубоњци... натовареним запрегама вуку робу на калемегданску пијацу. Пролазе жене, на обрамицама носе кофе са сиром, котарице пуне воћа, поврћа, јаја… Ево Миле Трандафил са прастаром ајдучком пушком о рамену, уз лавеж и режање пулина, тера стадо оваца и неколико магарца на Калемегдан, на пијацу. Пролази и Ђала, млекаџија из Петријева, на чезама, разноси млеко по кућама, маше Ради берберину: „Еј, Радо кад разнесем млеко ћу да сврнем код тебе у берберницу, да ме мал подшишаш, урасо сам ка коров и мал да погледам шта пишеду данашње новине“. Сви поздрављају Раду. Добар је човек, добар берберин а тек што има лаку руку за вађење зуба. Из кујне изиђе Радина жена Дренка, носи пржене топљенице и мушему под мишком.
-- Ајде Радо, шта си се занео, гледаш кад ће да прође Пијада Љубе шустера жена на пијацу. Море скидај ту шустиклу и склони тај бокал и мед да распрострем мушему па да вруштукујемо, ће се оладиду топљенице а и треба да си већ у радњи.
Таман што је Дренка села за астал да доручкују, кад ево га Христивоје апсанџија, хрупи у авлију, лупи капију и видно нервозан жустро прескочи басамке те се очас нађе у доксату.
-- Помаже Бог, домаћине и домаћицо!
-- Бог ти помого, Ристивоје, ајде да вруштукујеш са нама, жива ти мајка. Виш како си убледео, ко да ниси целу ноћ јео, а ни спаво.
-- И да знаш, целу ноћ сам дежурао у апсани чувајући оне пијандуре и ванцаге белосветске, оне робијаше, ништа нисам јео, ево врћем кући у ручкуноши све што ми спремила моја Агница за вечеру. Немам апетита, а и нисам ни трен тренуо целу ноћ. Боли ме зуб, сачувај Боже, боли, боли, па мал умине бол, па опет боли, боли. Горео сам фишек на шољу, па гареж мећо у рупу од зуба и сирће сам мећо и ... Еве, сад мало преста да боли! Може бити да се уплашио од тебе, Радо, зна да ће да га извадиш.
-- Ма нема да бринеш, ће га извадим ја , ко и увек, теби се лако вадиду зуби, него што си ти шашав и што си кукавица, па се претвориш у бојџију кад ти вадим зубе. Увек имам зорт пред тобом кад ти вадим зуб. Тамонака у апсу си строг и ревностан џандар, зато те и метули за главног апсанџију а за зуби си сероња. Прошли пут сам ти вадио зуб, вућао си се бре, те си од силно вућање претурио берберску столицу. Моро сам да је носим код мајстор Цанета тишлера да је оправи. За мал да ми поломиш берберско огледало, што сам га донео из Маџарску из града Будима, кукавицо једна, клемпава. Кад завршим посо, ћу да допаднем до тебе. Ал прво има да те клепим са циглу у главу, да се смириш па да ти без зорта извадим на миру зуб
Христивоје побеле и намршти се. Није му лако опет почео да га тишти зуб, а Јова берберин му нали фићок ракије.
-- Еве ти овај фићок са ракију па доливај на зуб да ти уминeду болови и да ти утрне то месо око зуба. Тако, мој Ристивоје, данаскице је пазарни дан, имаћу посла преко главе у берберници. Треба и Драги Ташита рибар да ми донесе пијавице за радњу. Предвече ћу да зашипим радњу па да допаднем до тебе, на Редут да те курталишем тог зуба и те зубобоље.
Ево још мало па прође и овај леп јесењи дан. Рада берберин завршио посо па чисти метлом испред радње. Имао је данас посла преко главе. Отуд, из правца цркве иду Богдан жандар и лепи Лаза поткивач. Јова затвори берберницу, те сва тројица одоше код Христивоја апсанџије на Редут.
Христивоје седи за баштенским столом испред куће, са марамом преко образа везаном на врху главе у чвор. Посматра их онако отромбољен тешким погледом, махну им и мумлајући показа да седну. Из уста му вири парче тулуске на којој се отегла бала. Рекла му Љуба мајка Богдана жандара да болесним зубом добро загризе тулуску. Сви га гледају, онако сажаљиво, а пукли би од смеха. Пијуцкају ракијицу и ћуте. Христивоје скиде мараму, извади тулуску отпи пола чокања ракије, почеша чворугу од масног ткива на врху ћеле па наврну главу на ону страну где га боли зуб. Образ му се наклобочио од ракије. Још мало утрну ће зуб. Комшија Богдан жандар жалостиво гледа и рече.
-- Слушај бре весели Ристивоје, да бидеш миран кад ти Рада берберин вади зуб јер ћу те метнем у букагије, прошли пут си човеку претурио берберску столицу тако да се поломила. Замал да поломиш огледало колко си се вућао, да знаш да си га поломио седам године не би имао среће сас женскиње. И води рачуна да не ујеш доктора Раду да не добије беснило од тебенака, беснаро једна.
Христивоје лежи на јастуку испод мигавца, мирно, зинуо Рада берберин му седи на грудима. Ставио му једно дрво у уста да га случајно пацијент од зорта не угризе за руку, ухватио зуб клештима и поче да га климата, цимну га, и лако извуче. Затим хитро скочи и онако са клештима и зубом, знајући са ким има посла, побеже према капији кроз коју је већ шмугнуо Богдан жандар, носећи у руци непопијен фићок са ракијом. Христивоје јауче, мумла те уста са јастука па потеже плеканим бокалом са стола према Ради берберину а потом потегну хоклицу, која тресну о капију коју Рада берберин затвори за собом. Зграби другу хоклицу те потрча за њима, па се заплете на веселог Лазу поткивача, који није стигао да утекне, већ када је видео Христивоја са крвавим будзама сручи се поред столице те се обезнани. Оволики човек а слаб, кад види крв.
Насташе граја, урнебес и необуздана смејурија из комшијских авлија, јер знатижељне комшије гледаше овај циркус кроз тарабе. Притрча Агница са децом да припомогне страдалницима.
Лепог Лазу подигла и сместила на столицу. Мало га измасирала па му ставила мокру марамицу на чело и на груди. Седи Лаза, побледео, и лади се шеширом па ће:
-- Јел Ристивоје, да није та зубобоља прелазна болест. Од како ме твоја Агница подигла на столицу, мене ме одједаред заболе кутњак.
-- Ма ћути бре, коњино и ванцаго једна поткивачка, кад угледаш моју Агницу ти зинеш па ти се одсечеду ноге, ко коњу гунтураћу. Дајте децо оне букагије са чивилука да га окујем и њега и вашу маму па да их водим да заједно тамонака у апсу иструнеду. Шта она има да му масира вратне жиле и груди. Све ћу ве потрпам у апсу има тамо да иструнете и ти и онај набеђени доктор Радислав - Рада берберин и онај џандар Богдан а може бити њега да поштедим, ал имам да му дам премештај у неко ајдучко место, може бити да би било најбоље да настави службу до пензију у оно ајдучко село Липе. Чек само да узмем ову хоклицу.
Лаза рипи и у тили час је већ код капије коју једва отвори, па је тресну. Прст оста причипљен између резе и прањге, те јаукну од бола.
-- Кооњуууу један џаандаарскиии, цркооо да Бооог дааааа!
Ујутро, Лепи Лаза устао, седи на трупцу испред поткивачке радње, поранио, а није ни могао да спава. Зуб га већ други дан боли без престанка, боли га и прст, што га претуцао на капији кад се спасавао од разјареног Христивоја апсанџије. Сад га штрецају и зуб и прст. Мал, мал, па лизне прст па дуне у њега а он само букти и сева.
У недеља ујутро у смедеревском Саборном храму светог Георгија литургија. У хорској галерији пева црквени хор Слога. Лепи Лаза, тенор, једва отпева мирнају јектенију. Одједаред побледе ко миликер свећа, заметну главу и стави шаку на уста. Пропусти да отпева прву славу, па другу славу са напором отпева, онако фалсето. Трисвјатују песму поче нешто да камуче, опет ставио шаку на уста и онако блед преста да пева. На блажене му приђе диригент Душан Шамбек и рече:
-- Ово данас не личи на певање, него на запевање и камукање. Шта је са вама господине Лазаре, што сте тако бледи. Ако је зубобоља у питању, морате одмах извадити зуб. Знате и сами преосвећени владика Венијамин нас је позвао да певамо у манастиру Лазаревој Раваници архијерејску литургију.
По завршеној литургији лепи Лаза први од свих хориста сиђе са хорске галерије те изиђе из цркве у порту. Наслони се на стабло младог платана, оног лево од улаза у порту, испод којег се певачи црквеног хора Слога окупљају после литургије. Боли га прст, боли га кутњак са леве стране у горњој вилици, до умњака. Камда је почео да га боли и умњак на, десној страни, горње вилице. Сева га све, са сваким дамаром. Сад је већ сигуран да га боли и умњак на десној страни у горњој вилици. Заметнуо је главу и приљубио образ уз хладно стабло платана. Чини му се да би пао да се није ослонио.
-- Хоћете ли да пођем са вама, па да вам чувам страх када вам ваде зуб?
Прену се Лепи Лаза. Отвори очи, пред њим је стајала матуранткиња, хорски корепетитор Пијама Алексејевна Ломиновски, лирски сопран. Витка, висока, риђокоса, прелепа ћерка проте Алексеја Ломиновског пароха радиначког. Гледала га је онако пегава оним својим крупним, плавим окама.
-- О, о, o, почаствован сам вашом љубазношћу и бризи о мени. Не бих баш волео да гледате мој кукавичлук. Незнам шта бисте Ви радили самном, оволиким кад би се ја обезнанио и пао онесвешћен.
-- Ех, па, па, па, гаспадињ љепи Лазо, па, па, па, ма ја бих Вас прво пољубила ко принца, па, па би се ви онда одмах, мислим одмах, пањмајете пробудили. Па, па, онда...
Већ су сви хористи изишли из цркве и окружили их. Подгуркују се и смејуље нешто се дошаптавају на рачун Лазе и Пијаме. Лепом Лази мало уминуше болови, вратила му се боја, па очарано гледа у Пијаму а она цвркуће, као оне тице у крошњи платана изнад њихових глава. Богдан жандар, баритон нафитиљио брчиће на горе стоји са Митом Дзиндзом басом, па ће.
-- Кажу да је зубобоља прелазна болест. Кад је Рада берберин извадио зуб Ристивоју апсанџији истог момента је зубобоља прешла на нашег Лазу, тенора Е мој весели Лазаре, пардон Лепи Лазо, гле колки си израсо, и војску си одслужио, већи си од твог деде Лазе глувог а прпа те да извадиш зуб. Једино ако те поведе ово весело попово Пијамче код Раде берберина да ти чува стра кад вадиш зуб.
-- Ма немој чика Богдане да ми гужваш карактер овде пред овом лепом, заносном госпођицом, јел тако госпођице Алексејевна, јел тако да то није лепо.
-- У, ја вами подарил адин стари, прастари, очим харашо лек из мог завичаја из Росије. Так, гаспадињ љепи Лазо, тај лек користе вековима козаци који су велики јунаци. Кад дођете кући добро заложите шпорет, онда напуните, али добро напуните, уста са Богојављевском водицом. Ну, так, будет, кад се шпорет добро загреје, ви седните на плотну. Па када будет вода прокључала у вашим устима, више вас никад неће болети зуб, али после нећете моћи никада да јашете коње, пањмајете.
Наста урнебесан смех. Глагољива, љупка Пијама Рускињица их је све засмејала до суза. Смеје се и њена тетка Варја Александровна, која позва Пијаму.
-- Ну Пијамице рибјатка маја, закаснићемо на воз, хајде идемо у Радинац, Ево чекају нас гаспадињ Чеда и учитељица Мила, са њима је и гаспадињ млади инжењер Михаил Пацапај, који жели да те упозна.
Сутрадан у понедељак, госпођица Пијама Алексејевна дошла право из гимназије у поткивачницу лепог Лазе.
-- Добри дењ гаспадињ Лазаре, пардон, љепи Лазо ја пришла да Вам чувам страх, да идемо код Раде берберина да Вами извади зуб, па ћу на пробу хора и онда хватам воз, онај вечерњи, пожаревачки па ћу њиме до Радинца. Ајдете идемо, боље него да ја узмем ствар у своје руке па вам извадим тај зуб Вашим поткивачким кљештима.
Није помогла ни упорност, ни шарм госпођице Пијаме Алексејевне. Лаза, кукавица једна, неће па неће. Пијама се помирила са ситуацијом и седе на пањ испред поткивачнице. Извади свеску, стави је у крило и написа домаћи задатак из српког и поче да учи лекцију из латинског.
Сутра дан иста мета исто растојање. Само што сада седи и Лаза на трупчету поред Пијаме. Кад, ето ти иза ћошка долазе Богдан жандар, и Христивоје, апсанџија у жандарским униформама и воде деда Лазу глувог обученог у добошарску униформу коју није облачио још од како је отишао у пензију, (као последњи општински добошар) са добошем обешеним око врата. Онда стадоше онако театрално испред поткивачнице. Богдан извадио пендрек те њиме лупка у шаку и гледа у лепог Лазу. Христивоје звецка са неким старим незграпним зарђалим букагијама што су се некада хајдуци њима окивали. Где их само нађе? Mожда су из неког турског зиндана? Деда Лаза, глуви, узе палице и поче онако одсечно да добошари, извади проглас из џепа, метну наочаре и погледа на свог унука лепог Лазу, па ће:
-- Јел, бре Лазо, ћеш ти дидеш да вадиш тај зуб ил ће те ми метемо у букагије и да те водимо ка кера код Раду берберина.
Пијама схватила ову циркузанцију и зафрканцију па долива уље на ватру.
-- Ма гаспадињ џандар, ако неће да иде да извади зуб, метите ви њему те зарђале букагије и дајте ми она велика деда Лазина кљешта што прави потковице, па ћу ја очас да му извадим зуб. Што да плаћате Раду берберина. Шта мислите Ви гаспадињ љепи Лазаре.
-- Ма дошло је до тога да се ја уопште не питам за рођени зуб. Кад је тако, немојте да ме водите код Раде берберина, оног касапина. Гле шта је направио од овог Ристивоја апсанџије, онако лепог човека. Извадио ти зуб, па си прво искрварио ко да те клао тупим ножем, кад сам те видео онако крвавог двапут сам падао у несвест. Морала твоја Агница да ме масира и да ми даје вештачко дисање, да се тргнем. Гле, гле, каки си надувен ка жаба, па ти се нешто и лице искривило. Да се ниси ти, не дај Боже апсанџијо шлогнуо. Еј, куку мени у шта се само загледала она лепа, госпа Агница.
-- Добро ајд кад нећеш код Раду берберина да те водимо код Саве Ладичорбића берберина – лицеукраситеља, он је дошо из прека. Завршио је занат у Пешти. Има много лаку руку за вађење зуба.
-- Немојте, ако Бога знате, он је вадио мом ујка Јови Кривошијану зуб, па му закачио неки живац у врату те се мој ујка уштукнуо, а врат му оста савијен у страну, за вавјек. Зато мог ујка Јову зову, Јова Кривошијан. Јел тако деда Лазо. Него ако пристајете дидемо код Владе Стефановића, што је дошо из прека, из Баваништа, што је јесенас пуштао деда Лази пијавице, он је пречанин, педиканац, има лаку руку. Ево и госпђица Пијама је код њега вадила зуб, без последица, само што је од тада мало више глагољива. Изгледа да јој закачио неки живац па јој се мало продужио језик. Сад би требало да јој га скрати. Свеједно метни је Ристивоје у оне твоје апсанџијске букагије да се не вућа па ћу да јој скратим језик са деда Лазиним, оним зарђалим кљештама, па ће после мање да прича.
Тако, ова шарена свита са деда Лазом и добошем око врата крете код Владе берберина. Госпођица Пијама Алексејевна подлактила лепог Лазу. Да случајно не утекне и нешто му весело џангрља. Завртоше из Немањине улице, преко црног пољанчета у Српског Совјета улицу према берберници. Влада берберин седи испред бербернице за асталчетом и ставља новину Глас Подунавља у држач за читање новина. Берберски шегрт Станко држећи метлу у руци, полива водом испред радње да се не би дизала прашина кад буде чистио. Угледавши ову дружину прво помислише да воде лепог Лазу у апсу. Онда наста смејурија, па ће Влада берберин.
-- Не дај Боже, да те воде у апсу! Дај Станко, благо мени она кљешта што сам донео из Беча. Па јуначино види како си леп и крупан момак. Ти и твој деда Лаза и Драги Шокотан сте највећи људи у околини. Нећеш да осетиш кад ти извадим зуб. Има само да те жацне ко кад те ујео комарац. Мора, благо мени да попијеш пола флаше ракије, да те мало ошамути и да убридиш. Онда иде лакше са вађењем зуба. Него кажи ти мени молићу фино који је зуб у питању.
Лепи Лаза се утроњио, стегла му се вилица од зорта, а Пијама ће ко из пушке:
-- Два зуба су у питању. Оба су у горњој вилици у десној страни кутњак до умњака и у левој страни умњак до кутњака.
Сви пију ракијицу, а Богдан жандар ће:
-- Ајде цугни и ти мајстор Владо биће ти мирнија рука.
Седе лепи Лаза у берберску столицу, па мало заметну главу на наслон, зинуо. Сви су зуби на изглед здрави. Влада берберин је у недоумици не сећа се како оно беше са кутњацима и умњацима, па ће:
-- Молићу фино фројлајн Пијама, како оно беше који зуб вадимо.
-- Ну, оба су у горњој вилици у питању је у десној страни кутњак до умњака и у левој страни умњак до кутњака, па извадите који вам воља.
Лепи Лаза већ зинуо. Влада берберин, тргне још два гутљаја ракије, метну цвикере те узе клешта, гвири у уста, па помисли „Убио ме Бог ако ја знам шта ми рече ова глагољива фројлајн Пијама. Та мани је врагу, много је лајава. Сви зуби изгледају здрави“ Пошто му беше згоднији под руку он притеже у левој страни кутњак до умњака. Заврте га неколико пута и вешто извади, и најпре онако крвавог показа лепом Лази, који одмах преврте очи те се скљока и оклембеси без свести у берберској столици. Пијама приђе хитро те обриса марамицом Лази хладан зној са чела и стрпа му своју розе марамицу у џеп. Нежно га пољуби, а лепи Лаза, одмах отвори очи као принц из бајке. Влада берберин гледа у зуб, па нешто цокће, па онако више за себе „Убио ме Бог извадио сам здрав зуб“, обриса га и тутну у џеп од фризерског мантила. „Та манте ме врагу, нека ми Бог опрости, у овој збрци извадио сам човеку здрав зуб“!
Целу ноћ је Лаза пљувао сукрвицу у лавор а болови, као да није вадио зуб, још су се мало и појачали. Трећег дана у недељу, рана од извађеног зуба преста да крвари, а болови не престају. Деда Лаза отишао на литургију да одмени унука лепог Лазу. После свете Литургије подлактила госпођица Пијама Алексејевна деда Лазу, иду онако лагано, ћаскајући. Кад угледа лепог Лазу како болан седи на трупчету испред поткивачнице она га поздрави;
-- Здравствујте гаспадињ Лазо, пардон љепи Лазо. Никад ми нисте причали како диван глас има ваш дедушка Лазар, какав је то прекрасњи тенор. Може певати и у Бољшајем и Маринском театру да га не буде срамота. Ну, зините да видим стање Ваших зуба.
Лепи Лаза зинуо, Пијама гледа, па ће запрепашћено.
-- И, ју, ју, ју! Дедушка онај берберин Владимир је дурак, дурак, дурак адин, један обичан касапин, монструм, пажалосно, он је нашем љепом Лазици извадио кутњак до умњака. Дурак, дууурааак један извадио му је здрав зуб, дурак адин, пијандура једна.
Лепи Лаза, онако жалостиво гледа у деда Лазу и у Пијаму а деда Лаза ће.
-- Е, ово неће да му прође тек тако. Децо моја о овоме не причајте никоме ништа сад ја ступам на сцену. Наместићу му ујдурму која ће се деценијама препричавати у овом граду а и шире. Да га ја одучим, да вади здраве зубе. Одох ја, децо, и враћам се за сат времена па ћу вам све објаснити шта се у међувремену збило, а даље ћете и ви надам се учествовати у следећим догађањима.
Деда Лаза изиђе кроз капију и оде према чаршији. Прође поред Саборне цркве и упути се поред Кузмановићеве задужбине према Горњој ваги. Онда зави према општинској штали. Кад је био близу куће Владе Тининог, којој се кров једва видео иза живе ограде, чује Тину како нешто звоца Влади. Он само нешто мумла и по обичају аминује на све њено. Кад је дошао до капије, било је као што је и мислио. Седе испод дуда, пију кафу. Он држи мачора у крилу и гледа у придошлог Лазу глувог. Магарица Цујка стоји уз живу ограду и стриже ушима. Она је тачна, у подне сваког дана њаче ли њаче, годинама без промашаја. Могу комшије да навијају сат по њеном њакању.
-- Помаже Бог, домаћине, јел ти то ћерка мајстор Владо.
-- Е, шта пијете мајстор Лазо за ово, јелда да изгледам млађа од њега. Саћу ја кафицу и слатко. Него прво да чујем којим добром ви код нас.
-- а, које црно добро госпа Тино. Прежите магарицу Цујку у кола, па носите сандук, умро мајстор Влада берберин.
-- И, ју, и, ју, и, ју! шта нам рекосте. Бог да му душу прости, шта ми рекосте. Како је само био држећи човек. Његова ћерка Јованка и ја смо као гимназијалке играле хазену. Их, штета, био је Влада добар мајстор и породичан човек.
Мајстор Влада са женом Тином преже магарицу Цујку у мала кола у која таман може да стане мртвачки сандук. Иначе мајстор Влада Тинин увек превезе сандук до куће умрлог обавезно улицом поред цркве. Тако га сви питају за кога је сандук. То је најбољи начин да се чаршија обавести о умрлом. Попи кафу Лаза глуви и замоли мајстор Владу Тининог да обавезно кола са сандуком провезе поред цркве. Враћајући се кући, Лаза глуви сврати код побратима адвоката Перића. Све му потанко исприча, нашта се овај слатко насмеја. Замоли побратима адвоката пошто му је кућа преко пута Владине бербернице, да им омогуће да неко време посматрају дешавања кроз прозор његове куће, наравно иза завесе. Адвокат Перић пошаље слугу Обрада по лепог Лазу. Тако, сада представа може да почне.
Долази прво мајстор Влада Тинин тачно у подне. Таман када је мајстор Влада истоварио поклопац од сандука и наслонио га на зид од бербернице поче Магарица Цујка да њаче, иааа, иааа, иаааа!... Излете из бербернице жегрт Станко и упита:
-- За кога је тај сандук?
-- Немој да се правиш луд саћу, да те ошајдарим! Ваљда знаш да је за твог мајстора, брљивко један.Немој, молим те, да се правиш невешт. Него се ватај за сандук да га унесемо у берберницу.
-- Кад је брже умро мало пре је ручао, па пошто је недеља отишао у авлију под онај велики орај има љуљашку, па мало придремо. Мени реко да бидем у радњи. Са ћу ја да видим шта се дешава, дал неко кука по кући.
Оде Станко у авлију, те пробуди мајстор Владу па му рече да је таква и таква ствар и да је сандук наручио мајстор Лаза поткивач, што је некада био општински добошар. Ту се Влада берберин насмеја, сетио се одмах да је лепом Лази извадио здрав зуб. ,,Одлично бар ћу да видим ко би ми дошао кад мандркнем“. Брзо написа писамце те рече да га хитно однесе газда Жики Дурдућу, кафеџији, Рече му да унесе сандук у радњу Мајстор Влада Тинин се забезекну када виде Живог Владу берберина. Схватио је одмах у чему је ствар, те пристаде да за банку – десет динара изнајми сандук на два дана имењаку берберину. Станко шегрт оде негде журећи. Мало после стаје испред радње фијакер. Силази Миле Катин, фијакериста, а потом са Станком шегртом унесе на ражњу печеног овна два балона вина, балон ракије и сирову телећу главу. Печеног овна одмах сместише у мртвачки сандук! Оде Миле Катин по сифоне соде код Гуте Содаџије и код Момчила пекара по хлеб. Затражи Влада берберин од Станка шегрта да му донесе телећу главу, те из ње извади два највећа кутњака, један стави у фијоку оног берберског сточића са огледалом, а други у џепче од прслука у коме је и џепни сат. Таман што је сео Влада берберин, кад ево ти једне групе од њих десетак са свећама. Уђоше у берберницу погнутих глава. Кад угледаше Владу берберина живог и здравог, а овна на ражњу у сандуку сви се прекрстише а онда ударише у грохотан смех без краја.
-- Па браћо моја, ово је неслана шала мог другара и муштерије, нашег цењеног суграђанина Лазе глувог. Мени прво беше нелагодно, био сам љут што ми наручио мртвачки сандук. После помислим, баш ћу да видим ко су моји прави пријатељи. Онда одлучим да себи за живота направим даћу а мојој жени фрау Марти сам рекао да оћу себи да направим даћу за живота. Кад цркнем нека не плаче а после саране да ми не праве даћу. Па изволте драги пријатељи у авлију на даћу.Тамо је мој побратим Жика Дурдућ кафеџија све спремио да се почастимо. Саће да стигне и музика.
Паде мрак. Друштво весело. Кад одједном Лаза глуви и његов унук лепи Лаза хрупише у авлију, па право испред музике, онако огромни и као увек лепо обучени. Музика преста да свира, сви се ућуташе. Стадоше поткивачи испред музике. Матори деда Лаза држи у рукама добро зашиљен глогов колац а унук Лаза дрвени маљ.
-- Господо ми смо чули да се представио Господу наш благочестиви Влада берберин. Кажу, одма се повампирио па почео да дави по комшилуку. Ми ћемо са Вама овде да дочекамо зору док вампир не легне у сандук. Па ћемо да га прободемо овим глоговим колцем. Да убијемо вампира, да се више не вампири и да више не прави помор по комшилуку.
-- Хвала Теби, глуви Лазо, што мислиш на мененака и што си ми купио мртвачки сандук. Баш пријатељски. Ти си мало наглув па ниси добро чуо кој је умро. Умрло ми зло. Бацио си се на трошак за џабе.
-- Значи ти си жив, а ниси умро. Ма, исто ти се вата. Што ти овом мом детету, љуби га деда ономад извади здрав зуб. Ајд, лепи Лазице љуби те деда, да ми помогнеш да натакнем на овај колац овог брицу. Да га одучим да вади здрави зуби. Онда да га онако натакнутог метнем пред берберницу, за опомену осталим берберима, да не вадиду здрави зуби. Да га тамо кљују вране и тичурине док не цркне на колцу.
-- Та мани се врагу! Ма немој многопоштовани господине Лазо, да пренагљујеш. Ћу да вратим детету зуб и нећу више никад да му вадим здрав зуб. Ја не смем да ти приђем да ме не натакнеш на колац, ал ћу да дам мом побратиму газда Жики Дурдућу, кафеџији, да ти у моје име врне зуб од твог унука лепог Лазе који сам му грешком здравог извадио. А ти сутра, кад прође ова даћа доведи дете, ја ћу да му врнем зуб. Ја сам то научио, мислим да усадим зуб кад сам учио за берберина, тамо у Маџарској у Пешти.
Извади из џепа Влада берберин онај говеђи зуб замотан у марамицу и предаде га Жики Дурдућу. Жика се одмах попе на трећи басамак од веранде. Одмота онај говеђи зуб који беше мало већи од ракијске чаше, те га онако театрално приказа. Сви се забезекнуше од изненађења кад видеше онолики зуб. Згледаше се, па прснуше у смех. Сви се смеју и коментаришу новонасталу ситуацију.
-- Свака част што је Лаза напредно дете, има већи зуб и од попа Ћире и од попа Спире!
-- Него седите вас два Лазе да се мало приватите, иначе ове пустахлије све поједоше. Појели би и Божју кишу. Отишо Станко са Милетом Катиним, фијакеристом испеко Момчила пекар још једног овна за вас два Лазе, јер сте ви здраво јешни. Шта је за вас печени ован.
Велики и мали Лаза приђоше музици. Деда узе бас а унук ћемане, те са осталим музичарима одсвираше посмртни марш. Одложише инструменте и сложно у два гласа отпеваше онако тужно Вјечнаја памјат. Влади берберину за душу!
-- Ето, Владо, то ти је од нас за живота, за онај зуб смо те предали адвокату Перићу. А, ти бери кожу на шиљак! Ма не да те одбрани ни твој побратим адвокат Мита Љотић.
-- Е, Лазо сад ти је лако да добијеш овај случај, ову парницу на суду, мислим око тог зуба. Имаш материјални доказ, прешо се Жика Дурдућ, показао свима зуб, а и ја сам признао, све сам признао. Ево и сад признајем, његов је зуб, много ти је напредно то унуче мали Лаза.
-- Ма ћути, бећару један пречански. Видим ја да ће ипак да ради глогов колац, вампиру један, фајту ли ти бећарску!