Аван

Прича је први пут објављена у „Смедеревском магазину“, бр. 25.

* * *

-- Ајде, бре Цвијо, прежи тог Цветка, ваздан га тимариш и нешто причаш ко да те он разуме. Већ је свануло, а знаш ли ди је Бели брег? Eј има два сата до тамо, бар да стигнемо док не припече звезда.

Цвија и не хаје, као да није ни чуо газда Јову Бугарина. Пољуби Цветка у бели цвет на челу, између очију па се сагне да му чешагијом истимари буће изнад копита. Цветко цупне предњим ногама, те умилно зарже и задовољно стригну ушима, а Цвија му прикопча ам, затегну оглав и упрегну га у шпедитер. Опет му нешто мрмољи и глади га по сапима, те га поведе према капији, кроз коју је већ са шпедитером прошао и изашавши на пут застао Јова Бугарин, рабаџија. Коме прилази жена, Миља и даје му ведро у коме је чутурa са водом, погача, преврео сир, млади лук и со.

-- Ево Јово да вруштукујете успут, пазите се, тамо кад копате песак, под Белим брегом да вас не уједе нека змијурина и мети шешир кад припече звезда да те не удари сунчаница у главу.Ти, Цвијо припази на газда Јову знаш да је још ровит од ону редњу што га стрефила пролетос. Ајд, срећан ви пут и чувајте се.

Кланке, кланке, кланке, кланке, одзвања бат добро поткованих коња по Цариградском друму. Јова рабаџија и његов кирајџија Цвија Босанац, са шпедитерима. Прођоше Сењак, и Горњу вагу, око које је у јутарњим часовима уобичајена гужва. Скренуше са Цариградског друма десно, и прођоше поред општинског коша, па кроз Циганску малу, поред баба Јокине кафане дођоше право на калемегданску пијацу уз Јеринину тврђаву. Сиђе Јова са шпедитера и упути се код трошаринаца да плати дуг за неку трошарину од раније, кад је пролетос скелом довезао из Прека Цветка, штајерског коња. Одатле изиђоше опет на Цариградски друм који обалом Дунава кривуда до Београда, окићен виноградима и воћњацима. Прођоше поред зграде Дуванског монопола и фабрике Сартид те дођоше до Зверкове чесме, на обали Дунава, поред цариградског пута. Лепа бела спомен чесма, са увек хладном водом, шћућурена у зеленилу испред винограда пуковника Антонија Орешковића. Јова рабаџија се окрете и погледа у Цвију.

-- Вежи, Цвијо, коња у ладовину да се сумијемо овом студеном водом из Зверкове чесме и да се мало заложимо, па да наставимо пут. Таман смо прошли пола пута. Дај, Босанац, Бог те видео, ону твоју, како ти кажеш шљиииву.

-- Ево газда Јово жива ти мајка, види болан каква је ко дукат, има двајес и два града, говори три језика а четврти замуцкује, права Мајевчанка. Ено, погледај на Дунаву, код Банзине кафане, пристаје скела, маше нам Миле Крвљанац, скелеџија. Довезао је пречане на пијацу и на посао. Шта мислиш да купимо од њих једну таблу сланине сапуњаре?

Са тек приспеле скеле Милета Крвљанца, кренуше Цариградским друмом према Смедереву неколико запрега претоварених робом, која ће бити продата на смедеревској пијаци. Људи, педесетак њих иду пешице уз запрежна кола носећи ашове, мотике, разне алате и торбе. То су углавном Мађари, на гласу као одлични кубикаши. Обављају земљане радове по Смедереву. У првој запрези је газда Иштван – баћи од кога је Јова рабаџија купио штајерског коња Цветка. Поздравише се стари пријатељи Јова Бугарин и Иштван Чоти, који понуди Јову дудовачом од ове године и лако се споразумеше за сланину сапуњару. Узе Јова рабаџија две табле, једну плати одмах а другу узе на почек. Цвија извади полакилче ракије и даде га газда Иштвану.

-- Ево, болан газда Иштване мал шљиииве да ти се нађе, за успут и поздрави ми брат Драгу он служи код газда Лаци – баћија.

-- Игем, игем, ево и вама дудоваче парче кулена и сушени грајник да вам се нађе за уз пут. Пази на овог твог газда Јову, бећера и шволера да успут не забаса негде.

Дође газда Иштван до Цветка, поглади га по сапима и пољуби у цвет на челу па му нешто рече на мађарском. Цветко подиже главу, зарза и трупну предњим ногама.

Коњи поједоше по сноп детелине, а Цвија узе ведро па их напоји студеном водом из Зверкове чесме. Јова и Цвија замоташе две табле сланине у поњаве што покривају коње и кренуше. Очас стигоше до Белог брега, натоварише песак, па враћајући се у Смедерево свратише на Орешац у кафану код Иве Мађара, који их дочека и поздрави а келнерица Жанка из Сеона донесе три кригле хладног, леденог пива. Ива мађар кафеџија отпи пола кригле, обриса пену са бркова па ће:

-- Ладно, да не мож да бидне ладније, набавио сам апарат за лађење пива што га измислио и направио Миливоје Костић, чувени смедеревски лимар и трговац. Знате како лади пиво, ја сам отоичке попио криглу још ми трниду зуби. Ма, срце да ти пукне што је ладно.

Цвија попи криглу на душак и рубом карираног стољњака, обриса пену од пива са бркова. Јова рабаџија натегао криглу обема рукама, набио нос у пену и тимуљи пиво, лагано кроз зубе, бојећи се да га не заболи гуша или не дај Боже кварни кутњаци. Када је био при крају, пресече га бол у устима, као да му је неко забо нож у кутњак па му изашао на теме. Тресну криглу на сто, поцрвене па се зацени, стави шаку на образ и мумлајући поче да клима главом.

-- Куку, куку мени! Џаба ти било брате Иво ово ладно пиво! Ој, проклетство моје!, Ој, проклетство моје!, Ој, ој, ој, проклетство мојееееее! Куку мениииии, море пењ се Цвијо на шпедитер крећемо. Ој, проклетство моје! Куд даде ону шљивовицу, оном ждероњи мађарском, оном Иштвану, сад кад ми треба да је метнем на зуб. Ој, проклетство мојееее! Помагај, брате Иво, дај брате Иво, ако Бога знаш једну љуту, да је метнем на зуб. Ма, суни ми у једно стакленце, да имам за успут.

Успут Јова рабаџија мал, мал па зајеца. Стигоше некако у Смедерево. Истоварише песак и дођоше кући на ручак, онда опет, да се врате на посао, до мрака да дотерају још једну туру песка. Цвија испрегао коње па их увео у шталу да се одморе уз сено из јасли. Јова рабаџија седи испред штале на троножцу. Држи флашу ракије, стење, па опет гутну ракију. Ој проклетство моје! Од куће долази унука Миљана, мала Миља, гимназијалка, која носи име по баки Миљи.

-- Деко зове те бака Миља на ручак.

Јова стењући погледа малу Миљу па ће:

-- Саћу, саћу. Ој, проклетство моје!, Ој проклетство моје!, Ој проклетство моје!

Унука Миља се врати код баке Миље.

-- Бака Миљо, каже дека „Саћу, саћу. Ој, проклетство моје…“

-- Сигурно је у нужнику, болиду га шуљеви. Увек тако каже кад га мучиду шуљеви.

-- Ма, јок бака Миљо, нису овог пута у питању хемороиди, ено га испред штале седи на троношцу, држи једну руку на образу а у другој му је флаша ракије. Мора да је у питању зубобоља почим толко стење.

У авлију, уз уобичајену галаму, улази Боња, фудбалер клуба Ђурађ, лају на њега и Јовини и комшијски кучићи. Тражи Цвију Босанца, клупског колегу, фудбалера да га обавести о недељној утакмици против Синђелића. Наиђе прво на Јову који је кренуо уз болове према кући. Кад Боња виде у чему је ствар, предложи Јови да му да немачку жицу, танку, а јаку коју користи за сајтне основе у кошницама, жицом да веже зуб за врата и онда добро да се одупре о рагастов и да залупи врата, па ће зуб сам да излети, за вратима.

-- Саћу, чим стигнем кући да ти хитно по мом сину Боци пратим швапску жицу.

Јова метнуо ракију на зуб, мумлајући климну главом и пружи флашу. Боња се прекрсти, натеже мушки па заколута очима и рече:

Добра, добра, трипут Бог помаже!

Натеже још дваред, па фркћући од жестине ракије оде кући, псујући кучиће што лају на њега:

-- Чибе, бре, чибе, џукеле једне! Сачувај ме Боже, лајете на мене ко да сам шволер!

Јова се диже изведе дората, упрегну га у шпедитер и крете са Цвијом да претерају до мрака још једну туру песка, све у нади да ће зубобоља успут престати.

Обавише данашњи посао уз Јовино стењање и запомагање. Пред вече дође Боца, Боњин син на бицикли и донесе калем немачке жице. Јова седи на троношцу, ослонио се на зид од штале. Боли га зуб, кутњак и не само зуб него и цела вилица и глава га боли, жига га у темену.

-- Дај ми Миљо, љубим те један аспирин да га попијем, да ми престане главобоља. Све ме боли и зуб и вилица и глава. Донеси ми и један Јовићев прашак да га малчице натруним у зуб и намажем десни око зуба. Дошло ми, слатка жено, да метнем созгајс у зуб. Толко ме боли да незнам шта ћу са њим.

-- Добро Јово, него да ти дам одма да попијеш два аспирина, јер каки си главоња, мало ће ти бидне један аспирин за толику главурџу.

-- Немој Миљо ако Бога знаш да ми стајеш на муку. Ој, проклетство моје, куку, куку мененака!

-- Еве, доно ми Боца, Боњин син, швапску, танку а јаку жицу да вежем зуб за врата па да цимнем врата, али слаба вајда од тога.

-- Таман посла, човеку мој, гле колки ти зуби, пре ћеш врата да поломиш него зуб да извадиш. Јово, најбоље да ти дам онај камен што притискамо у каци купус кад га киселимо за зиму. Лепо, метнеш камен на хоклицу и вежеш га за зуб, и онда само ногом гурнеш хоклицу, и камен ишчупа зуб. Овај, ал, како ћеш да вежеш камен? Е, па има нешто боље. Најбоље би било да ти донесем аванче, оно има дршке са стране, па лепо вежеш жицу па... Ма, јок, како црно аванче, гле колка ти глава, од аванчета слаба вајда, него да ти ја донесем онај велики ливени аван, што га користимо као ступу. Кад он цимне, има да те курталише од тог зуба и од зубобоље. Ево, са ћу ја само да помузем краву, и да ставим млеко да се скува.

^{Извор: www.aukcije.hr}

Миља једва донесе Јови ливени аван и спусти га, на трошну и расклиматану хоклицу. Јова гледа у аван, а притисли га болови. Гутну мало ракије и завеза жицу за аван. У тај пар изађе Миља из штале и окачи две лимене кофе и циментију о клин на штали.

-- Ајде, Јово, не мој да се скањераш, вади већ једаред тај зуб, само лочеш ту ракију. Вежи још једну струку те швапске жице, да буде дупла, виш колки су ти зуби, ка у коња Цветка.

-- Ма, пусти ме бре весела Миљо, немој опет да ми стајеш на муку, са ћу да те обесим са ову жицу о Властимирову крушку.

Оде Миља у летњу кујну. Поред шпорета, седи унука Миљана, чита лектиру и погледује на шерпу да млеко не искипи.

Јова се сагнуо над аваном, везује, за сваки случај још једну струку жице, па онда и зуб веза двоструком жицом. Провери све још једном, и само што је хтео да ногом пикне хоклицу, попусти клин, те се оне две плекане канте и циментија смандрљаше и звекнуше о троножац. Јова се препаде, те се вућну и ишчупа зуб, а аван са жицом и зубом се смандрља са хоклице право Јови на ногу, на курије око!

Јова дрекну, ко дамњанов зеленко, поче да цупка на једној нози и да зева, онако крвавих уста. Кучићи у целој околини се разлајаше! Комшија Властимир прескочи плот, онако у гаћама да види каква је то фрка.

-- Иди Миљана, љуби те бака, види шта се дерња весели деда Јова.

Миљана излете из летње кујне са лектиром у руци, а баба Миља за њом, у тај пар поче искипело млеко да цврчи по шпорету. Баба Миља поче да гунђа:

-- Нек се носи у бестрага и аван и Јова и зуб и Боња и швапска жица и Цвија и ове беснаре ови кучићи што лаједу. Искипело ми млеко због њих. Цркли дабооогдаааааа!, сви до једнога!
Миљана се врати у летњу кујну да помогне баки.

-- Бако, дека, као у некој шекспировој представи цупка на једној нози, крвавих уста. Мало стење, па каже: Ој, прок...

-- Ма, знам, чедо бакино опет су у питању шуљеви.

-- Ма, јок, бако, нису овог пута у питању хемороиди него рецитује Шекспира, бака Миљо, сав је запенушио, ударила му крвава пена на уста, цупка на једној нози...

-- Знаш, бака Миљо кад Хамлет каже на оној хриди поред мора:

-- Ој, проклетство моје, ој, проклетство моје, Ој, проклетство моје!

-- Миљанице, љуби те бака, укваси ми ову мараму да је вежем мокру преко чела заболе ме глава од Јовине зубобоље и твоје лектире. Ој, проклетство моје! Куку, куку! кукуууууу, мененакаааааа!...

* * *

Претходне приче:

Експлозија