Roman "Zidovi Tarneka" predstavlja prvu knjigu u serijalu "Vetrovi ciklusa" a iako je objavljen na drugim jezicima (u elektronskoj formi) do sada nije objavljen na srpskom jeziku. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja dogovora sa različitim izdavačima, gotovo sam odustao od njega, međutim u međuvremenu se dogodio Steemit tako da ga sada u nastavcima objavljujem na blogu radujući se svakom čitaocu koji odluči da mu posveti pažnju.

Za one koji razmišljaju da li da se upuste u priču, sledi kratak blurb:

"Zidovi Tarneka" je roman epske fantastike, koji opisuje nemilosrdnu političku, klasnu i versku borbu unutar zidina izolovanog grada Tarneka, čiji se, uslovno rečeno, besmrtni stanovnici, po prvi put susreću sa značajnom opasnošću od nasilnog ili biološkog okončanja života. Izdaje, zavere, spletke, kriminal, korupcija, prinudni savezi, terorizam i ostale pošasti svojstvene društvenim uređenjima pred raspadom, izuzetno su uverljivo preslikani iz stvarnog života na zatvoreni sistem grada. Prvo romanopisno delo Gorana Segedinca, poznatog po kratkim proznim ostvarenjima iz domena fantastike, donosi dinamičnu, maštovitu priču prepunu junaka suočenih sa velikim preprekama, izazovima ili iznenadnim prilikama, a njihove odluke i transformacije, podsetiće vas na mnoge ličnosti iz javnog i političkog života. Ovo delo predstavlja fikciju savremenog doba - ali i njegovu smrtno hladnu kritiku.
Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-anima.com.

Linkove do prethodnih fragmenata, potražite na kraju teksta. Hvala vam od srca!

---

DESETO POGLAVLJE

„Sećanja su leševi prošlosti.“
-Izvod iz programa Radenovog klana.

Sarius na trenutak beše odlutao. Poseta Crkvi Nade, prva otkako je stupio na svešteničku dužnost, ostavljala je snažniji utisak nego što je očekivao. Prijalo je ponovo biti među dragim zidovima. Sve ga je podsećalo na neko daleko bezbrižnije vreme, koje je, iako se okončalo ne tako davno, u sebi nosilo setan trag nostalgije.

Tios se zagleda u njega, prekinuvši rečenicu.

„Izvini, nisam te čuo,“ promumla on.

„Da li si siguran da se radi o promeni na Kuli? Možda je u pitanju varka?“ Iako mu je Sarius nekoliko puta ispričao sve što je doživeo i saznao, stari sveštenik nije prestajao sa postavljanjem sličnih pitanja.

„Kažem ti, taj kas Bolo mi je skrenuo pažnju na to. Ne možemo obojica pogrešiti.“

Senka pređe Tiosovim licem.

„Drago mi je ako uviđaš o kakvom se strašnom znaku radi,“ reče Sarius.

„Ne žurimo sa zaključkom. Moramo biti trezveni.“

„Ako mi ne veruješ, uveri se sam.“

„Verujem ti, ali moraću to da vidim. Vas dvojica ne možete biti jedini koji su to primetili.“

„Visina kule je jedini razlog što ne bruji čitav grad.“

Tiosove šake, položene na krilo, čvrsto su stezale jedna drugu. „Ni sam ne znam šta me više brine. To, ili stanje zatečeno u Staroj crkvi.“

„Ne mogu da uspostavim komunikaciju,“ zavapi Sarius. „Ogrešio bih se ako kažem da su neposlušni, oni rade sve što im naložim. Međutim, nisam glup. Osećam da u njihovim postupcima ne postoji ni zrno iskrenosti. Sve što preduzmu, usiljeno je i jalovo.“

„Nikada nisam čuo takve optužbe.“

„Nisi ni imao od koga. Galanor je bio njihov.“

Tios ustade i priđe gomili knjiga. Naizgled nasumično odabra jednu, pa osmotri njene kožom uvezane korice, a zatim se okrenu prema Sariusu.

„Ovo su Spisi pravovernih, najvažnije crkveno delo posle Knjige milosti.“

„Dobro znam šta je u pitanju.“

„Na ovim listovima zapisano je svedočenje o svim sveštenicima, svetoj braći i vrhovnim poglavarima naše vere. Da nikada ne zaboravimo cikluse onih koji su sebe utkali u temelje onoga što kratko zovemo crkvom.“

„To je naša istorija,“ složi se Sarius.

„U jednom od tomova čije ispisivanje traje, i nas dvojica pronaći ćemo mesto,“ tiho reče on, a potom kao da je odjednom spoznao nekakvu odbojnost, odbaci predmet natrag na vrh. Na trenutak, činilo se da će se čitava hrpa stropoštati na pod.

„Nikada nisam voleo da je čitam,“ objasni on Sariusu. „Suvoparne činjenice, lišene svake dinamike. Probudili su se tada, služili su tu, Kula ih je pozvala, i tako u krug. Možemo reći da je naš istorijat, toliko stabilan, da postaje dosadan. Naravno, to je dobro, jer znači da trajemo.“

„A sada bi stvari mogle da se promene.“

„Ako su tvoje sumnje opravdane, a nadam se da nisu, to znači da se nalazimo u velikoj krizi. Posmatrajući sam te upoznao dobro Sariuse, moje preporuke su te i proizvele u to što si danas, i to me najviše muči.“ Sveštenik pogleda u četiri oka na zidu. „Toliko bih voleo da pred sobom imam nekog drugog božjeg slugu.“

Poverenje mu je godilo. Ipak, to ne beše uteha.

„Utonuli su u jeres Tiose. I ne radi se samo o našoj braći, već velikom delu populacije Severnog prstena. Svedočanstva o njenoj ukorenjenosti su stravična. Sa druge strane, nisam slep. Vidim kako me gledaju. Kada si zadnji put išao tamo?“

„Ne pamtim,“ odgovori Tios. „Retko napuštam crkvu.“

„I bolje je. Ne bi ti se dopalo.“

„Ni ovde stvari nisu sjajne. Bar što se poštovanja odore tiče.“

„Raste im broj?“ upita Sarius. Jeretika je oduvek bilo, ali nikada ne u tolikoj meri da bi predstavljali pretnju.

„To ne mogu da potvrdim. Pre bi se moglo reći da ne obraćaju pažnju na veru. Ta suluda groznica je obuzela ceo grad. Odred juri kriminalce, sve je na prodaju, i narod je taj koji na kraju najviše trpi. Mislio sam da je barem Kula neoboriva, ali ti mi donosiš uznemirujuće vesti o promenama. Ako uopšte nešto znače.“

„Previše stvari se dešava istovremeno, da bi ih pripisali slučajnosti. Možda bi trebalo da propovedamo o tome?“

„Treba razmisliti, jer možemo stvoriti više panike, nego koristi. Dovoljno je što se boje truleži. Ako počnemo da raspirujemo ubeđenje da se i Bog našao u problemima, ne smem ni da zamislim kakav bi efekat mogli da izazovemo. Da ne pominjem koliko bi to išlo na ruku sektašima.“

„Oni su uzrok svemu. Tvrdim to.“

„Ne poričem. Samo zastupam stanovište da delikatni problemi zahtevaju naročit pristup. Ovde se mora uključiti i razum, a ne samo srce.“

„Tvoja racionalnost me fascinira.“ Iako im je ovo bio prvi susret nakon njegovog unapređenja, a tek drugi razgovor koji su nasamo vodili, Sarius se veoma lako navikao da ga oslovljava kao sebi ravnog. Očvrsnuo sam od svega što sam video. Tiosu ovo nije smetalo, naposletku on je bio taj koji je insistirao na tome.

„Moramo se oslanjati na nju. Ne bežim od problema, naprotiv. Ona je ključ da mu pristupimo na pravi način.“

„Upravo sam ti se zbog toga i obratio. Moramo uticati na nadređene, da bi se problem rešio.“

„To više ne treba razmatrati. Jedino pitanje koje se samo nameće je – kako?“

„Neka Sveta braća ubede Vrhovnog sveštenika. On mora skrenuti pažnju Odredu na ono što se dešava. Zaboga, koliko god da su zauzeti, moraju pronaći način da se obračunaju sa pošasti. Ona više ne ugrožava samo Crkvu, to je kristalno jasno,“ spremno odgovori Sarius.

„Umešanost svih institucija u sektašenje, spaljivanje obolelih kasa, poredak unutar poretka,“ zaključi Tios. „Zvuči dovoljno. Ipak, od nečega se mora krenuti.“

„Kreni od čega god hoćeš.“

„Mislim da me ne shvataš. Ovde smo izneli pregršt činjenica koje nedvosmisleno ukazuju na problem. Međutim, koliko su one neoborive? Većina se svodi na priče.“

„Ko ne veruje, neka dođe u Severni prsten i vidi sam,“ žalosno se osmehnu Sarius.

„Upravo hoću da naglasim da se to neće dogoditi. Ako je sve što se tiče jeresi tako kao što kažeš, a jeste, prva stvar koju će Odred učiniti po tom pitanju je da alarmira svoju lokalnu Ispostavu i u najboljem slučaju pošalje nekoliko pravdonosaca da pomognu propovednicima. Oni će na to gledati kao da su nam učinili ogromnu uslugu, jer je praksa oduvek bila takva da sami rešavamo sve sporne stvari vezane za religiju. Kažeš da su tamošnji čuvari pravde i sami ogrezli u nakaradnom učenju, te postoji veliki rizik da će čitav postupak doneti jedno veliko ništa. Ako je verovati tvom izvoru, razume se. Čak i da je Odred u potpunosti na strani Crkve, odmetništvo od iste još uvek ne podrazumeva hapšenje. Doći ćeš u situaciju da u njihovoj pratnji nateraš sumnjive da polože zakletvu i prividno se vrate na našu stazu. Uzburkaćeš strasti, bez istinskog učinka. Shvataš?“

„Shvatam. Ali, ako im skrenemo pažnju na Kristalnu kulu, mogli bi da zauzmu drugačiji stav.“ Sarius iznese svoj najjači adut.

„Samo ako prihvate da su promene uzrokovane padom vere. Mi ne možemo sa sigurnošću tvrditi da niko od njih nije primetio isto. Imamo jak argument, ali se plašim koliko bi njegova provera mogla da potraje, da ne govorim o zaključcima. Tvoja vera je ohrabrujuća Sariuse, ali mi živimo u materijalnom svetu. Gradski Savet, u ovom trenutku, više se plaši stvari koje se tebi mogu činiti manje bitnim.“

„Misliš da nemamo šanse?“

„Nikako,“ užurbano odvrati Tios. „Ono što bi moglo da pokrene reakciju koju priželjkujemo, i skrene pažnju pravde na odmetnutu braću i istinozborce, dato ti je po dolasku u Staru crkvu.“

„A to je?“ Sarius beše suviše nestrpljiv da bi nagađao.

„Prazne zalihe. Dočekala te je pusta riznica, kako kažeš.“

„Tako je.“

„Postoje pisani tragovi o sledovanjima koje dobija svaka Crkva u Tarneku. Što se tiče evidencije o prilozima, ubeđen sam da ih je tvoj Upravnik prilagodio, ali o isporukama melema vode računa samo tri Sveta brata. Tvoje pisano svedočenje o .zatečenom stanju, upoređeno sa onim što kažu knjige, ukazaće da postoje ozbiljne nepodudarnosti. Na takvom temelju će informacije koje si prikupio biti putokaz ka žarištu sa kojim želimo obračun. Religijska previranja su jedno, ali kada dovedu do krađe najdragocenijeg životnog resursa, ona postaju i problem zakona.“

„Svu krivicu prebacićemo u naše redove.“

„Tačno, i time smo spremni da se pozabavimo. To je samo početak. Mi strahujemo da su krađu počinili iz ubeđenja. Međutim, ovu sumnju bi barem u prvi mah trebalo da zadržimo za sebe. Kaži mi, kada kas radi ono što ne želi?“

„Kakvo je to pitanje?“

„Prosto kao i većina mojih.“

„Onda kada mora.“

„Tako je! Nedovoljno ozbiljno shvatanje jeresi, za nas predstavlja problem ako posmatramo samo iz jednog ugla. Međutim, baš ta nepotpunost ide nam u prilog ako Istinozborce želimo da prikažemo kao kriminalnu grupu koja je naterala naše da im predaju dobra. Ovo i ne mora biti daleko od istine, ako se uzmu u obzir događaji koje ti je opisivao tvoj prijatelj iz noćnih odaja.“

„Dragi Tiose, znao sam da neću pogrešiti ako ti se obratim.“ Sarius se u sebi zahvali Bogu što mu je podario toliko mudrog saborca. Sve što ga je zadesilo, doživljavao je isuviše lično, i ono što mu je nedostajalo bila je njegova razboritost. Obojica su imali želju da deluju, ali je on za razliku od njega bio bolji strateg.

„Ni u ludilu se ne bih oglušio na ovo.“

„Prijavićemo krađu melema, i za to optužiti sektaše.“

„I ne samo njih. Bacićemo sumnju na celokupnu atmosferu u Prstenu. U trenutku kada mazivo polako postaje nedostižno većini kasa, u protivničkim rukama može biti upotrebljeno kao opasno oružje. Sistem ne vidi razliku između sektaša i bandita, ukoliko ga oni ugrožavaju. Mi ćemo mu pomoći da to shvati.“

„Sve se savršeno uklapa.“

„Jednostavno je. Imamo dokaz o tome da smo oštećeni, ali ne lovimo krivca na našem terenu, već ga pronalazimo tamo gde i zakon,“ složi se Tios.

„Obratićemo se Svetoj braći zajedno?“

„Još danas. Ti počni da pišeš izjavu, a ja ću poslati nekoga da nas najavi Trojstvu. Reč nas dvojice, biće dovoljna da o tome obaveste Vrhovnog sveštenika u najkraćem roku.“

„Neka nam Večnoprobuđeni podari snagu i unutrašnji mir,“ pomoli se Sarius.

PRETHODNO OBJAVLJENO:

Prolog
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje
Peto poglavlje
Šesto poglavlje
Sedmo poglavlje
Osmo poglavlje
Deveto poglavlje
Deseto poglavlje

Izvor slike: www.pixabay.com