Roman "Zidovi Tarneka" predstavlja prvu knjigu u serijalu "Vetrovi ciklusa" a iako je objavljen na drugim jezicima (u elektronskoj formi) do sada nije objavljen na srpskom jeziku. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja dogovora sa različitim izdavačima, gotovo sam odustao od njega, međutim u međuvremenu se dogodio Steemit tako da ga sada u nastavcima objavljujem na blogu radujući se svakom čitaocu koji odluči da mu posveti pažnju.

Za one koji razmišljaju da li da se upuste u priču, sledi kratak blurb:

"Zidovi Tarneka" je roman epske fantastike, koji opisuje nemilosrdnu političku, klasnu i versku borbu unutar zidina izolovanog grada Tarneka, čiji se, uslovno rečeno, besmrtni stanovnici, po prvi put susreću sa značajnom opasnošću od nasilnog ili biološkog okončanja života. Izdaje, zavere, spletke, kriminal, korupcija, prinudni savezi, terorizam i ostale pošasti svojstvene društvenim uređenjima pred raspadom, izuzetno su uverljivo preslikani iz stvarnog života na zatvoreni sistem grada. Prvo romanopisno delo Gorana Segedinca, poznatog po kratkim proznim ostvarenjima iz domena fantastike, donosi dinamičnu, maštovitu priču prepunu junaka suočenih sa velikim preprekama, izazovima ili iznenadnim prilikama, a njihove odluke i transformacije, podsetiće vas na mnoge ličnosti iz javnog i političkog života. Ovo delo predstavlja fikciju savremenog doba - ali i njegovu smrtno hladnu kritiku.
Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-anima.com.

Linkove do prethodnih fragmenata, potražite na kraju teksta. Hvala vam od srca!

---

PRVO POGLAVLJE

“Smiluj se nejakima,
jer njihovo buđenje može biti tvoje.“
-Knjiga Milosti

Sarius je dobro pamtio svoj prvi dan na ulici. Zakletvu Večnoprobuđenom položio je odmah po dolasku u Crkvu, i nije proteklo mnogo vremena dok mu nisu dodelili teritoriju. Od tada je prošlo dvadeset godina, ali su promene bile toliko očigledne da mu se činilo da je u pitanju bar duplo toliko.

Nekada sam sa nestrpljenjem čekao novi dan.

Od svitanja do sumraka propovednici su provodili vreme sa Kasima, jačali njihovu volju i vrline, radovali se zajedničkoj sreći i otklanjali brige i strahove. Ne tako davno, građani bi ih presretali sa osmehom, zajedno sa njima pričali o Bogu i dolazili do zaključaka od kojih bi se telo ispunilo radošću. Nekada im je prepoznavao lica, i zastajao da razgovara sa njima i blagosilja ih. Danas je bilo drugačije. Korak po korak i sve je potonulo, a da nije bio ni svestan kako. Jednostavno, desilo se.

Više nema poznatih lica.

To ga je tištilo. Ugrožene egzistencije, Kasi su neprestano migrirali iz jedne oblasti grada u drugu, njihove delatnosti su se gasile a nužda ih je terala da pronalaze nove, od kojih im dobar deo više nije služio na čast. Ako bi povremeno u masi i sreo neki poznati pogled, nije ga čudio izostanak srdačnosti. Kada sutra postane neizvesnost, sveta reč ne može da pruži dovoljnu utehu.

Tako je i unutar nas.

Bila je to javna tajna. Iako je Crkva bila jedan od najmanje ugroženih delova društva, uprkos tome što su sledovanja kakvog-takvog melema bila redovna, mnoga braća su gubila snagu i napuštala božju stazu. Sarius nije dozvoljavao da mu glasine kroje strahove, ali sve češće su se u njihovim vlastitim redovima mogle čuti priče od kojih bi ga prožimala jeza.

Ako najpobožniji toliko zastranjuju, šta će se onda desiti sa ostalima?

Pre nekoliko dana brat Pion se ranije vratio iz službe. Nije uspeo da ga vidi, ali po onome što je čuo, bio je teško oštećen u predelu ramena. Iz nekog razloga odbijao je da govori, i ta činjenica je pored rupe veličine šake, koja gotovo da je izbijala sa druge strane tela, unosila dodatni nemir. Šta može toliko da uplaši jednog slugu Krojača snova, Večnoprobuđenog boga koji nepogrešivo daruje sudbine? Kakve su se to mračne sile nakotile među zidinama, i kada će neko da im stane na put?

I Odred sigurno ima svoje muke.

Sarius je smatrao da poseduje dobru moć rasuđivanja. Nikada nije posumnjao u veru koju poseduje, možda upravo zbog tog dara. Jedno je verovati, ali mora se i delati. Čemu molitve ako sam ne pokušavaš da se izboriš za ono čemu ti misli streme? Bilo je besmisleno poricati da su pred kolapsom, i više nije bilo poente negirati da je poredak gubio kontrolu. Zašto onda neko ne reaguje? Ako je i postojao plan, bilo je krajnje vreme da počne da se primenjuje. Makar jedan deo, samo mala naznaka jedinstva koja je tako preko bila potrebna svima, bez obzira na status koji su posedovali.

Sigurno da se ne radi samo o jednom problemu.

Samo glup Kas bi to pretpostavio. Ako je sve postalo vidljivo sa nestašicom melema, ne mora nužno značiti da se tu nalazi jedino žarište. Šta je dovelo do toga da opadne proizvodnja? Zbog čega odumiru prinosi u spoljnom prstenu? Kako to da vekovima plodno tle naprasno postane jalovo? I zašto se za ime svega Savet grada ne oglašava po tom pitanju. Zar je moguće da vladar ne kontaktira Vidarsi esnaf? Sarius je bio prisutan kada je Veseli Tenej na godišnjem skupu, upitao svetog brata Kaleja za stav Crkve po ovom pitanju. Nesmotren u ophođenju, bacio je senku sumnje na Vrhovnog sveštenika i njegovo zalaganje u najvišoj strukturi vlasti. Smesta je bio ukoren. Sarius ga je žalio, duboko uveren da njegove namere nisu bile zle. Ovako obeležen propovednik, gotovo da je bio osuđen na propast. Ipak, odluka se morala poštovati, i donekle je mogao da razume njenu pozadinu. Vremena su bila takva da nisu dozvoljavala sumnju u snagu i ispravnost autoriteta, pogotovo ne u vlastitim redovima.

Večnoprobuđeni daj nam snage da prebrodimo ovo ludilo.

Koračao je sporo kroz reku Kasa. Posmatrao im je lica, i izgledalo je kao da je jedini koji to čini. Gurali su se i posrtali, vikali i dobacivali. Učini mu se da je na nekoliko metara od njega došlo do koškanja ali nije mogao da bude siguran jer je gužva bila velika.

Ranije se tuče nisu događale.

Grčevito je stiskao zavežljaj na grudima misleći na svoj zadatak. Oni kojima je danas potreban nisu se nalazili u masi. On skrenu pokraj spomenika zvezdama i uđe u Mesečevu aleju. Nespaljen otpad gomilao se kraj usahle fontane. Prašnjava filigranka, uzaludno je kljucala suvu površinu. Ptice su bile ranjiva bića i trebala im je voda. U srećnim vremenima gradski vodoskoci radili su samo zbog njih, a one su svoju zahvalnost iskazivale pesmom. Dugo ih nije video u jatima.

Usamljen si maleni. Ovde nećeš ugasiti žeđ.

On skrenu desno pri sledećem račvanju, i zastade pred napola urušenom barakom. Bila je samo jedna od mnogih u gradu, koje su pružale utočište odbačenima. Kao da želi da se uveri da je na dobrom mestu, on se zagleda u trošna vrata pre nego što ih gurnu i kroči u unutrašnjost.

„Neka Večnoprobuđeni donese mir vama,“ obznani on svoje prisustvo. Umesto odgovora, neko zastenja. Nekoliko trenutaka je stajao u mestu dok su mu se oči privikavale na tamu. Potom, pokretom koji je govorio da zna šta traži, on razgrnu gomilu krpa koja se nalazila kraj njegovih nogu. .

Bila je u lošijem stanju nego juče, trulež je napredovala brže nego što je mogao da pretpostavi. Počelo je od grudi, ali se poput cveta proširila čitavim torzom i zahvatila sve udove i deo lica. Samo su oči bile te koje su još uvek mogle da učine pokret, i odisale su beskrajnom tugom. Skoro da je mrtva, pomisli on, ako je pomerim raspašće se. Pokrio je siroticu svestan da bi mazanje samo predstavljalo rasipanje dragocenog resursa. Za nju više ništa nije mogao da učini. On sklopi oči.

Krojaču snova prekrati muku tvojoj vernoj sluškinji i odvedi je na večni počinak.

Ni sledeća dva bolesnika nisu bila u mnogo boljem stanju, i Sarius donese tešku odluku da ih ne obradi melemom. Milosrđe je bilo jedno, a uzaludno trošenje dragocene mase na nepomična trupla u kojima se nepovratno gasio život nešto sasvim drugo. Nadao se da im je i svest narušena, da jadnici nisu svesni onoga što ih je snašlo. Telo je bila najveća svetinja svakog Kasa, a njegovo održanje osnovna dužnost. Biti nemaran prema sopstvenom telu, ili uništiti tuđe bili su grehovi nad grehovima. Nešto za šta nema oprosta.

Samo što oni nisu bili odgovorni za svoju propast.

Trula smrt, pošast koja razara tkivo, postala je realnost. Melem, podrazumevana stvar kojom je esnaf snabdevao grad, i karika koja je održavala društvo, postao je luksuz. Daleko od toga da ga je sasvim nestalo, ali čak i oni srećnici koji su još uvek dobijali redovna sledovanja strahovali su za njegovu učinkovitost. Posledice takvog stanja ležale su pred Sariusom. Jedini iole pokretan kas, kraj koga čučnu, sa mukom podiže glavu i osloni se na zid.

„Kako je danas Kalone,“ blago upita Sarius.

„Bolje propovedniče. Bio sam ubeđen da ću da optrčim jedan krug, ali su me začudo noge izdale.“ Kalonovo grlo ispusti škripav zvuk u pokušaju smeha. Sarius se divio borbenosti njegovog duha.

„Daj mi da vidim.“ On skloni prljavu prostirku plašeći se onoga što će da zatekne. Stanje je bilo daleko od dobrog. Desna noga gotovo da mu više i nije pripadala, za ostatak tela držalo ju je svega par traka suve kože. Bledoplavi plikovi nisu ulivali nadu, da bi druga mogla da izbegne sudbinu svoje susede.

„Izgleda malo bolje,“ slaga besmisleno.

„Izgleda, nego šta,“ odgovori bolesnik. „Još kada bi trulež mogla da se izleči, šanse za oporavak bi bile daleko veće.“

Sarius se oseti posramljeno. „Hteo sam da kažem da smo je malo usporili.“

„Znam propovedniče. Vi ste dobar kas, imate čiste namere. To je danas retkost.“

„Samo služim Večnoprobuđenog, vrlina je njegova,“ odgovori on razvezujući smotuljak od navoštenog platna. Razblažena smesa poče da curi, i on je hitro dograbi prstima pa stade da utrljava na obolelo mesto.

„Večnoprobuđeni... još uvek imate snage da mu verujete?“

Iznenađen pitanjem, Sarius ga pogleda. Pre nego što je uspeo da smisli odgovor Kalon nastavi.

„Noćas sam pomišljao da otpuzim do onih jadnika i prekratim im muke. Dovoljno bi bilo da samo zagnjurim ruke u trulež i raskomadam ih.“

„Zašto bi to želeo da učiniš? Oni ti ništa nisu skrivili,“ uzvrati Sarius.

„Skrivili?“ Kalon se osmehnu. „O, nisu oni ništa skrivili. Ni meni, ni Bogu. Ipak, on ih je nagradio laganim odumiranjem. Mislim da bi im se moj poklon daleko više dopao.“

„Uništiti telo najveći je prestup.“

„A on ih ipak uništava. Zašto?“

„Svi imamo sudbine, sa njima se budimo, proživljavamo ih i na kraju odnosimo na počinak. Ali, pored sudbine, postoje i okolnosti koje se u njoj mogu različito manifestovati. Trula smrt je samo jedna od njih. Kada su dobre po nas mi ih nazovemo srećom. Kada to nisu, ljutimo se na boga i nazivamo ga nepravednim.“

„One samo idu u prilog mojim namerama. Zar ne bi bilo razumno skratiti im patnju? Truli neće čuti poziv za Kristalnu kulu.“ Kalon se nije predavao.

Iako potpuno svestan da govori sa umirućim, Sarius odluči da bude iskren.

„Možda se to čini razumnim tebi, i onima koji su ti slični.“ započe on „Trenutno, ne tvojom krivicom, domet onoga što te brine nalazi se u okvirima ove sobe. To čak više nije ni bolest, jer je ona postala deo vas. To je smrt Kalone, i ti zato misliš da je kult tela besmislica. Ono što mene brine, pored prostora koji trenutno delimo, jeste sve ono što se dešava sa ostalim kasima koji se nalaze na mojoj teritoriji, pa i šire. To su moji okviri. U njima počivaju moje nade u bolje sutra, i zato su mi važni. Sada zamisli svest čije granice ne postoje, čija jedna pogrešna odluka može da poremeti savršen poredak u kome smo i mi stvoreni, zamisli njene okvire i nade, pa mi reci – imamo li pravo da se poistovećujemo sa njom?“

Kalon je ćutao. Uvredio sam ga, pomisli Sarius, ali onda usledi odgovor.

„Mudro pričaš za jednog propovednika. Mogu li još malo biti iskren?“

„Naravno.“

„Možeš li da pretpostaviš zašto svoju nameru nisam sproveo do kraja?“

„Ispoštovao si pravilo? Na kraju si shvatio da grešiš?“

„Ne, ti idiote! Bojao sam se da mi ne otpadne noga!“ Kalon prasnu u još jedan nalet izlomljenog smeha, i ovaj put mu se pridruži i Sarius. Nešto u ovome Kasu bilo je vredno divljenja.

Snažan udarac u vrata, zaledi im osmeh na usnama. Talas jarkog svetla mu udari u oči i Sarius ugleda obrise velikog Kasa. Silueta napravi nekoliko koraka napred. Bio je izuzetno krupan, u lošoj imitaciji uniforme, skrpljene od više različitih kompleta. Nogavice su delovale kao jedna od donjih postava uniformi Odreda, izbledele i verovatno pokupljene sa otpada. Duga crna kosa bila je upletena u masnu kiku koja je mlitavo visila preko grudi. Izgledao je toliko nezgrapno u svojoj veličini, da se činilo kao da balansirajući održava ravnotežu dok je sa obe ruke držao dvokraki štap sa sečivima umesto završetaka. Sarius nije imao ni zrno sumnje o njegovoj profesiji, čak i pre nego što je progovorio.

„Izvinjavam se vaša svetosti, što ovako prekidam zabavu!“ Kalonov smeh bio je muzika naspram zvuka koji on ispusti iz sebe. „Mogu li dobiti blagoslov, ja sam Herek!“ on napravi ružnu imitaciju naklona, i ne čekajući odgovor šutnu brdašce platna pod kojim je ležala bolesnica.

Sarius ustade, svestan da će žitak melem koji je ostao na podu ubrzo početi da se razliva preko rubova omota koji je trebalo da ga zadrži.

„Odlazi odavde. Nemamo ništa za tebe, ovde su bolesnici.“

Grmalj se namršti, pa priđe još bliže.

„Grešiš svetosti. Ovde više nema ničega za leševe koje gajiš.“ On ga grubo odgurnu i propovednik se sa mukom zadrža na nogama. Bandit se sagnu pa dohvati i omirisa melem. „Mislite da ih lečite sa ovim splačinama?“ Pogled mu se spusti na Kalona koji je nemo posmatrao prizor. On ogromnom šakom prinese platno njegovom licu, i pritisnu mu glavu uz zid, dok je preostala beličasta masa curila pod pritiskom. „Evo ga sad, jel ti bolje lešino?“ Grohotom se smejao očigledno zabavljen svojom sadističkom igrom. Oboleli ne pusti ni zvuk.

„Prekini smesta ili ćeš odgovarati!“ vrisnu Sarius.

„Kome ću odgovarati crve? Kome? Crkvi? Bogu? Odredu?“ zaurla bandit uperivši mu vrh štapa u grudi „Kome?“

„O ovim bolesnicima staram se ja i oni su moja dužnost. Svako namerno sprečavanje obavljanja moje službe na javnom prostoru smatra se građanskom neposlušnošću i kao takvo se tretira shodno zakonu.“ Ni sam nije znao odakle mu ideja da citira navode iz priručnika za krizne situacije, ali nekim čudom ovo kao da je za nijansu umirilo nasilnika. Ipak, reči koje su usledile nisu bile manje zlokobne.

„Slušaj me dobro. Ovaj prostor pripada zdravima, i to utuvi u tu tvoju presvetu lobanju. Nabijem na koplje i zakon i Odred i čitavu Crkvu ako treba. Hoćemo da nestanete i ako te sledeći put zateknem ovde, pobrinuću se da ti vrh mog štapa završi u oku.“ Ne čekajući odgovor Herek se okrenu i ode.

Sarius sačeka par trenutaka pa pokuša da zatvori vrata. Srećom, još uvek su bila u funkciji. Potom se vrati i spusti kraj Kalona. Nesrećnik ga je gledao sa tužnim osmehom i on oseti bol i nemoć kako mu ključaju u utrobi.

„Jesi li dobro?“ upita ga, a ruka sama pođe da razmaže ostatke melema koji su mu se cedili niz lice i vrat.

„Jesam. Kako i ne bih bio nakon ovakvog tretmana.“

„Da li su i ranije dolazili?“

„Ne,“ odgovori Kalon „Ovo je prvi put da vidim nekog od njih.“

Nije bilo reči kojima je mogao da iskaže sve što je osećao u tom trenutku. Gotovo da poželi da i sam oboli i legne kraj ostalih mučenika.

„Slušaj me Kalone, slušaj me dobro. Tražiću od Odreda da još večeras pošalju nekoga da vas čuva.“

„Ostavite se toga propovedniče. Imaju oni pametnijeg posla od brige o leševima. Kao što ste i sami rekli, ovaj reon naseljava mnogo kasa, a šačica živih mrtvaca samo je zrno u beskraju.“

To nije smelo da zvuči tako, pomisli Sarius uhvaćen u klopku vlastitih reči. Svako je imao pravo na mir. Čak je i ludilo moralo poznavati granice.

„Poslaće nekoga, to je sigurno,“ bilo je sve što je uspeo da odgovori.

Kao da želi da mu pruži utehu, Kalon sa naporom dodirnu njegovu ruku. Kako sam samo mogao da poverujem da ima snage da puzi?

Dok se žurnim korakom vraćao u Crkvu, Sarius se oseti bolesnijim od njega.

---

Toranj Crkve Nade ponosno se dizao ka večernjem nebu. Kamene glave četvorice, gledale su grad sa svih strana drevnoga zvonika, označavajući osnovne aspekte Večnoprobuđenog – Krojača, Mislioca, Životvorca i Glasnika. Pred samim lukom kapije, Sarius diže pogled ka njima. Odsustvo reakcije beše obostrano.

U dvorištu je sedelo dvadesetak propovednika. Vreme službe bližilo se kraju i polako su se okupljali pre nego što pođu na meditaciju u zajedničke ćelije. Razgovarali su u grupama i neki od njih mu klimnuše glavom u znak pozdrava. Bez volje da im se pridruži, on produži dalje. Događaj kome je prisustvovao duboko ga je potresao, i morao je da ispuni dato obećanje pre nego što se povuče da u miru sabere svoje misli i pripremi se za novo svitanje.

Iznenađenje ga dočeka prilikom samog ulaska. Nije ni čerstito kročio u predvorje kada začu glas upravnika Rela.

„Sariuse! Odlično što si se vratio!“ On mu priđe žustrim korakom, ne reagujući na formalni naklon koji mu je propovednik uputio.

„Sveštenik želi da razgovara sa tobom!“

Zatečen pozivom, u prvi mah nije znao šta da odgovori. Crkva Nade brojala je oko dve stotine braće, što ju je činilo trećom po veličini u Tarneku. Nije bila retkost sresti Sveštenika Tiosa unutar zgrade, niti razmeniti reč sa njim prilikom službe. Međutim, privatni razgovori bili su nešto drugo, i običan propovednik koji bi se našao u takvim okolnostima, teško je mogao da se nada dobrom.

„Kada?“ Zbunjeno upita Sarius. Možda je nekako saznao za današnji događaj, pomisli on. Ako je to u pitanju, nije imao razloga za brigu. Postupio sam ispravno.

„Odmah!“ U očima upravnika beše prekora. Potom, kao da želi da ublaži tenziju on žurno doda „Znam samo da je hitno.“

„Hoćete li me najaviti?“

„Idi sam“, odgovori on. „Imam posla, a i neću vam biti potreban.“ Ne čekajući dodatna pitanja upravnik mu okrenu leđa i pođe prema izlazu. Razgovor beše završen.

Šta još krije ovaj dan u sebi? zapita se Sarius, i požuri prema obredištu kako bi izvršio naređenje. Tamo ne beše nikoga, službe su se održavale u samo svitanje. Po prvi put u svom ciklusu on kroči iza oltara i odškrinu bogato rezbarena vrata od crvenog drveta. Dugački hodnik završavao se stepeništem Dakle ovako se stiže u Istočni toranj, pomisli on. Šarke zaškripaše, i prolaz se zatvori za njim.

Kamene stepenice behu uske, ali su gvozdeni rukohvati izbijali iz zidina čitavom dužinom. Iako svetlost baklji beše dovoljna, on pomisli da je potreban naročit oprez, pogotovo prilikom silaska. Sve je odisalo krajnjom običnošću. Nije bilo reljefa niti bilo čega drugog što bi ukazivalo na posebnost mesta na koje se zaputio. Završivši uspon, nađe se pred jedinim vratima, gotovo identičnim onim koja je ostavio za sobom, sa izuzetkom teškog zvekira u obliku četvorostrukog oka. Isti takav simbol počivao mu je na grudima, nosili su ga svi koji su svoje postojanje podredili bogu. Metalna površina beše prijatna na dodir i on zakuca.

„Uđi“, prepoznao je glas Sveštenika.

Prostorija beše velika koliko i sam prečnik tornja, ali zidovi ne behu dovoljni da prime sve kožom uvezane tomove koje je ova riznica posedovala. Višak je bio uredno slagan na gomile koje su bez nekog primetnog pravila nicale na različitim mestima, a naročito oko masivnog stola čija prednja strana beše ukrašena detaljima koje nije mogao da prepozna. Kada je kročio na raskošan tepih koji je prekrivao pod, mekoća pod njegovim čizmama beše tako nežna da na trenutak pomisli da se izuje. Opčinjen toplinom, on posta svestan Sveštenikovog prisustva tek kada mu se ovaj ponovo obrati.

„Dopada li ti se to što vidiš?“ Sve vreme je stajao kraj stola, a da ga Sarius nije ni primetio. Mora da izgledam kao budala.

„Predivno je... vaše sveštenstvo.“ Od silnog uzbuđenja umalo da zaboravi kome se obraća.

Sveštenik se osmehnu. „Delim tvoje zapažanje. Strahopoštovanje pred znanjem koje nam šapuću knjige oseća svaki mudar kas.“ Veliko oko od žada nadnosilo se nad njim, delujući živo pod svetlošću sveća koje su gorele na četiri postolja od crnog čelika. „Priđi Sariuse, priđi slobodno.“

On posluša, ali se ne usudi da govori.

„Pretpostavljam da te zanima zbog čega sam te pozvao?“

Propovednik potvrdno kllimnu glavom. „Vaše sveštenstvo, nadam se da ste zadovoljni kako služim.“

„Više nego zadovoljan. Znaš, iako možda deluje drugačije, pomno pratim svačiji rad“

„Nisam nikada sumnjao u to.“

Sveštenik se osmehnu. „Ti nisi, ali drugi verovatno jesu.“

Da li je ovo pitanje, ili tvrdnja? Sarius obično nije imao problem u iznošenju sopstvenog mišljenja. Ipak, situacija u kojoj se našao nije bila svakidašnja. Kao da oseća tu dilemu, njegov pretpostavljeni nastavi.

„Ne brini, sumnja je dobra stvar. Ona nas čini opreznim, a ako smo oprezni to znači da ćemo manje grešiti. U današnjim vremenima opreza nam nedostaje, slažeš li se?“

„Slažem se, vaše sveštenstvo.“

„To je dobro.“

Tios se blago okrenu u stranu, ne skidajući pogled sa Sariusa, i podiže ruku ka simbolu smeštenom na zidu. „Propovedniče, reci mi šta vidiš ovde?“

„Oko...vidim četvorostruko oko.“

„Oko večnoprobuđenog, simbol našeg boga i naše vere.“ On mahinalno dodirnu medaljon na grudima, kao da traži potvrdu ispravnosti odgovora.

„To je tačno. Prilično lišeno mašte, ali tačno.“ Očigledno zadovoljan onim što je čuo on se ponovo okrenu ka svom sagovorniku, raširivši ruke „A šta vidiš ovde?“

Sarius je bio zbunjen. Mešavina tenzije i zagonetki činila ga je nervoznim. D__a li ishod svega uopšte zavisi od mene?

„Ne razumem vaše sveštenstvo.“

Kasa pred njim sve ovo kao da je zabavljalo. „Razumeš propovedniče. Ne muči sebe strahovima, već odgovori onako kako si odgovorio i na moje prethodno pitanje. Šta vidiš ovde, oko nas?“

„Vidim...vidim...sobu sveštenstvo. Vaše odaje.“

„Dalje. Šta još?“

„Vidim sto, vidim knjige... knjige na policama... na podu... vidim pergamente na vašem stolu...“

„Još?“

Sarius slobodnije razgleda oko sebe. „Vidim pisaljke na stolu, dve... tri, jedna je pala na pod... Vaša obredna ogrlica visi sa naslona stolice... Tamo kraj vrata jedna gomila je nakrivljena kao da će da padne...“

„Nije baš primer urednosti? Ova moja soba?“ upita Sveštenik mršteći se.

Uvredio sam ga, nemir se javi u Sariusu. Ipak hteo je da zna, nije imao nameru da ga laže. Biće što biti mora, a ako je sve ovo njegova igra, odigraću je iskreno.

„Nije, vaše Sveštenstvo.“

Ono što je usledilo, bio je srdačan i glasan smeh.

„Tvoja iskrenost prija mojim ušima. Mislim da bi ostatak braće pre pristao da se odrekne svojih udova nego što bi priznao da u ličnim odajama njihovog Sveštenika vlada haos. Ni moj upravnik ne bi imao smelosti da to učini. Tačno je Sariuse, ovde oko nas se može videti samo nered, a ono što sada želim da mi saopštiš, i obećavam da te više neću mučiti, jeste šta bi po tebi mogao da bude njegov uzrok?“

Ovaj put odogovrio je ne oklevajući.

„Vaše obaveze. Deluje kao da ste stalno u žurbi. Možda nedostatak vremena da predmete vratite na njihovo mesto?“

Ne prestajući da gleda oko sebe, uočavao je sve više detalja. Gotovo da nije bilo površine na stolu koja je bila ravnomerno pokrivena prašinom, ono malo gromuljica iste više je poticalo od stvari koje su donošene i sklanjane. Čak i gomile knjiga, za razliku od onih na zidovima, nisu bile slagane po bojama niti veličini. Da su tu odložene da stoje zbog nedostatka prostora, verovatno bi u sebi sadržale neki red. Već dok mu se ta pretpostavka formirala, postajao je svestan znatnog broja tamnih procepa na policama. One nisu na zemlji zato što nema mesta za njih, one su tu jer ih on čita. Da li je to bilo moguće? Bilo ih je barem nekoliko stotina.

Držeći se svog obećanja, sveštenik potkrepi njegovu tvrdnju.

„Rad propovedniče, dobro ste ukazali. Oko nas vi vidite rad.“

„Rad.“ Ponovi Sarius.

„Tako je. Simboli su tu da nas podsećaju na onoga kome služimo. Ipak, samo simbol ili odora koju oblačimo, ne čine nas njegovim iskrenim oruđem. Sveštenik koji to ne shvati, nije ništa više božji glasnik od običnog neznalice kome bismo dali da ih ponese. Samo rad, težak i predan rad, potpuna posvećenost i predano traganje za istinom, čine nas onim što smo buđenjem predodređeni da postanemo. Iz Kristalne kule izlaze samo seni onoga što mora da postane jedna od slika Večnoprobuđenog. Sen ničega, mora postati sen Njegove ideje, samo tako smo ostvareni, samo tako možemo da dosegnemo savršenstvo. To važi kako za nas, tako i za ostale kase.“

„Istina je vaše sveštenstvo.“

„Nažalost“, nastavi Tios, „danas smo izgubljeni više nego što smo to ikada bili. Retko napuštam prostor Crkve i zahvalan sam zbog toga. To ništavilo koje se ukorenilo među nama... to je... teško je naći pravu reč.“

„Poražavajuće.“ Sarius se bio gotovo oslobodio.

„Nedopustivo!“ sveštenikove oči zablistaše. „Moramo raditi više nego ikada. Ako nam je stalo da postanemo makar trag onoga što smo nekada bili.“

Propovednik spusti glavu. „Potpuno sam saglasan sa sveštenstvom.“

„Onda nas je dvojica dragi moj. A za jednu sobu poput ove to je više nego dobro stanje stvari.“ Kao da očekuje da tamo zatekne kosu, on prođe rukom preko glatke kože glave, pa poravna rubove mantije kakvu su pored njega u čitavom Tarneku imala čast da nose još samo četvorica. „Reci mi, kako je protekla tvoja današnja aktivnost?“

On zna, pomisli Sarius, i bi mu drago zbog toga. U neočekivanoj situaciji gotovo da je u potpunosti potisnuo događaj iz skloništa. On ispriča Svešteniku svaku pojedinost, baš kao što je nesvestan onoga što ga je očekivalo po povratku, planirao da učini pred upravnikom Kalom. Ovaj sasluša izlaganje sa velikom pažnjom.

„Postupio si dobro propovedniče. S obzirom na okolnosti čak i veoma hrabro. Još večeras ću obavestiti Odred.“

„Hvala vam“, nakloni se Sarius. Hteo je da čuje moj izveštaj, hteo je da se uveri da sam postupio ispravno. U Tarneku svi zidovi imaju oči i uši, ali je hteo da sasluša ono što imam da kažem pre nego što poveruje glasinama. Bilo mu je drago zbog časti koja mu je ukazana činjenicom da ga je primio lično. Po prvi put otkako se vratio u Crkvu, on oseti istinsko olakšanje. To potraja samo trenutak, sve dok sveštenik ponovo ne progovori.

„Pređimo sada na stvar. Nisam te pozvao bez razloga.“ Tios priđe stolu i stade da čeprka po rasutim pergamentima.

Pomislio sam da je želeo moj izveštaj. Kako sam samo glup.

„Pismo je stiglo jutros.“ On mu pruži napola smotan svitak. Pečat koji ga je štitio od radoznalih očiju bio je razlomljen, ali Sarius ga je poznao istog trenutka. Tri oka sklopljena u piramidu, simbol Svetog bratstva. Simbol Trojice.

Ovo ne bih smeo da gledam.

„Pročitaj ga. Neće te ujesti.“ Sveštenik se zavali u stolicu. „Rado bih te ponudio da sedneš, ali kao što vidiš oskudevam sa nameštajem.“

Sarius pažljivo razmota zapis, pridržavajući ga na krajevima. Rukopis je bio gust, ali čitak.

„Dvanaestog dana Misliočevog kvartala, godine 1989, Sveto bratstvo grada Tarneka održalo je vanredno zasedanje i donelo zaključak, o kome vas milošću Večnoprobuđenog obaveštava:

Sveštenik Galanor, starešina Stare crkve Tarneka, nakon čedtrdesetogodišnjeg požrtvovanog obavljanja svoje dužnosti, a sedamdesetdvogodišnjeg perioda služenja Crkvi, odazvao se pozivu Krojača snova i stupio u Kristalnu kulu, ostavivši nas da se sećamo njegovog plodonosnog Ciklusa, čiji tragovi će večno da služe kao temelj na kome nastavljamo da gradimo sopstvenu doktrinu.

Vodeći se svetim zakonom Crkve, koji nalaže da sveštenici ne mogu biti novoprobuđeni već samo izabrani iz redova kasa koji su zavetovani Bogu, Trojica su pristupila detaljnom razmatranju pogodnih kandidata, o kojima su milošću vaših sveštenstava obaveštavani kroz redovne godišnje izveštaje.

Oslonivši se isključivo na vrednovanje vrline, nakon devetočasovnog zasedanja, Trojica su donela jednoglasnu odluku.

Za sveštenika Stare crkve imenuje se propovednik Sarius, brat Crkve Nade, probuđen godine 1979, petog dana Krojačevog kvartala.

Sveto bratstvo o svojoj odluci obaveštava Sveštenika Crkve Božjeg pogleda Logona, Sveštenika Crkve nade Tiosa, Sveštenika Crkve Beanora Kudora, kao i upravnika Stare crkve Vandora. Sveštenik Crkve nade Tios zadužuje se da odmah po prijemu ovoga pisma upozna novoizabranog Sveštenika sa odlukom Trojice.

Neka Večnoprobuđeni donese mir Vama!“

Sariusove ruke tromo klonuše uz telo i on uputi nem pogled prilici koja ga je ćutke posmatrala. Osmeh na Tiosovom licu nije umanjivao ozbiljnost situacije koja mu je poput stene pritiskala pleća, dok se bezuspešno borio da umiri oluju misli. Pročitane redove bilo je nemoguće povezati sa zbiljom.

„Želiš li da pročitaš još jednom?“ blago ga upita njegov doskorašnji starešina.

„Ovo je... ovo je...“ on isturi pismo ka svešteniku. Kao da je očekivao ovakvu reakciju, ovaj odgovori umesto njega.

„To je odluka tri sveta brata. Tiče se imenovanja novog Sveštenika Stare Crkve. Galanor je završio svoj Ciklus i otišao da se ponovo probudi.“

„Tu piše da su odlučili... Ja sam... tu piše da sam ja...“

„Novoizabrani sveštenik. I za ime Boga saberi se. Izgledaš kao običan propovednik.“

Ako je šala trebalo da ga umiri, to se nije dogodilo. On učini korak napred, zatim stade, pa učini još jedan. Tios brzo ustade sa svog mesta, i pođe mu u susret raširenih ruku.

„Vaše sveštenstvo...“ Zausti Sarius.

„Zovi me Tios brate. I učini mi čast da ti prvi čestitam.“

PRETHODNO OBJAVLJENO:

Prolog

Izvor slike: www.pixabay.com