Roman "Zidovi Tarneka" predstavlja prvu knjigu u serijalu "Vetrovi ciklusa" a iako je objavljen na drugim jezicima (u elektronskoj formi) do sada nije objavljen na srpskom jeziku. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja dogovora sa različitim izdavačima, gotovo sam odustao od njega, međutim u međuvremenu se dogodio Steemit tako da ga sada u nastavcima objavljujem na blogu radujući se svakom čitaocu koji odluči da mu posveti pažnju.

Za one koji razmišljaju da li da se upuste u priču, sledi kratak blurb:

"Zidovi Tarneka" je roman epske fantastike, koji opisuje nemilosrdnu političku, klasnu i versku borbu unutar zidina izolovanog grada Tarneka, čiji se, uslovno rečeno, besmrtni stanovnici, po prvi put susreću sa značajnom opasnošću od nasilnog ili biološkog okončanja života. Izdaje, zavere, spletke, kriminal, korupcija, prinudni savezi, terorizam i ostale pošasti svojstvene društvenim uređenjima pred raspadom, izuzetno su uverljivo preslikani iz stvarnog života na zatvoreni sistem grada. Prvo romanopisno delo Gorana Segedinca, poznatog po kratkim proznim ostvarenjima iz domena fantastike, donosi dinamičnu, maštovitu priču prepunu junaka suočenih sa velikim preprekama, izazovima ili iznenadnim prilikama, a njihove odluke i transformacije, podsetiće vas na mnoge ličnosti iz javnog i političkog života. Ovo delo predstavlja fikciju savremenog doba - ali i njegovu smrtno hladnu kritiku.
Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-anima.com.

Linkove do prethodnih fragmenata, potražite na kraju teksta. Hvala vam od srca!

---

PETO POGLAVLJE

„Tamo na zidinama, Čuvar smrt daruje.“
- Iz Spisa o gradovima

Bilo je neke drevne lepote u zidinama Stare crkve, njegovom jedinom izvoru radosti otkako ga je služba dovela u Severni prsten. Prošle noći sa zebnjom je shvatio da se osećao bližim Bogu dok je bio samo propovednik. Vlast te čini robom, Sarius je to oduvek znao, ali se nije mirio sa činjenicom da ga obaveze udaljavaju od onoga što je predstavljalo njegovu suštinu. Ja sam sluga Večnobrobuđenog, nisam nikakav gospodar. Ipak, problemi na koje je naišao odmah po stupanju na dužnost, zahtevali su da postupa drugačije.

Imao je malo vremena za pripreme, pravila su bila jasna i nisu dozvoljavala odlaganje. Nastavi da služiš kao i do sada, rekao mu je Tios, drugo ti ne treba. U sebi je izgovarao reči kojima će probuditi žar vere, nestrpljiv da svima stavi do znanja da je spreman. Međutim, ono sa čim se sreo čim je ostao sam sa svojim upravnikom, nije imalo veze sa religijom.

Ekonomija, spona koja je zajednicu držala na okupu. U podrumu je bilo zaliha melema svega za godinu dana. Ako se pod hitno ne preduzmu koraci koji bi drastično promenili stanje, bilo je sasvim izvesno da ih čeka propast.

„Zar ne dobijamo sledovanja,“ upitao je Hola, koji je služio i njegovog prethodnika. Nije imao nameru da ga promeni, barem dok se bolje ne upozna sa ostalom braćom i utvrdi postoji li bolji kandidat.

„Već godinu dana nije bilo isporuke. Savet poručuje da budemo strpljivi. Priča se da su rezerve skoro presušile, sličan problem imaju i drugi.“

U Crkvi Nade, koliko je znao, to nije bio slučaj. Istina je da su se služili razređenim mazivom, ali samo onda kada su išli da pomažu ugroženima. Ako je ovo tačno, onda je Tios dobro obezbedio svoje. Sa ovom količinom ne smem ni da pomišljam na sirotinju. Premalo je i za propovednike.

Riznica je mogla da bude potencijalno rešenje, ali ni tamo nije pronašao utehu. Ako je i trebalo da darivaju crkvu, kasi Severnog prstena to nisu činili. Jedan trošan sanduk sa gotovo bezvrednim nakitom, beše sve što je zatekao. Bilo je veliko pitanje da li se uopšte mogao razmeniti na tržištu.

„Zar je ovako loše?“ Znao je da ga ne čeka raskoš, ali ovo je prevazilazilo i najcrnje slutnje.

„Ovo je sirotinjski kraj.“ Upravnik je nemoćno slegao ramenima.

Sarius nije bio zadovoljan obrazloženjem, i tog stava se još čvršće pridržavao nakon što je u narednim danima uvideo da je nemaština služila kao dobro opravdanje za sve što nije funkcionisalo. Čitav Tarnek ima probleme, ali se i dalje živi.

Nešto je bilo čudno u načinu na koji se sve, unutar zidova svetinje na čije je čelo stupio, pomirljivo prihvatalo. Vodio je poverljive razgovore sa braćom, listao izveštaje prethodnog starešine, pokušavao da dokuči ono što ga je morilo, ali nije imao predstavu šta traži i to ga je najviše sputavalo. Nešto drugo je u pitanju. Nedoumice su nailazile na zid, i počinjao je da se plaši da nikada neće pronaći odgovor. Ta bojazan, nezaustavljivo je bojila svakodnevnicu, i već je hvatao sebe kako i sam sleže ramenima pod teretom nevidljive krivice koju je nasledio.

Sve do juče.

Još uvek se privikavao, ali nije oklevao da i pored pometnje u kojoj se našao, izdaje striktna naređenja. Udvostručio je vreme propovedi, stavivši do znanja braći da su dani odmora deo prošlosti. Ako je ono u šta su ga svi ubeđivali bilo istina, onda su bili daleko korisniji na ulici nego unutar zgrade. Pretpostavljao je da neće naići na odobravanje, ali to ga nije brinulo. Negodovanje će postati daleko veće ako dođemo u situaciju da nemamo čime da se namažemo, odogovrio je Holu kada mu je ovaj skrenuo pažnju na moguće nezadovoljstvo. Druga stvar, koja ga je i navela da preduzme korak koji će mu otvoriti oči, odnosila se na zapovest koju je izdao čim se ustalio novi raspored. Nije sramota tražiti milostinju, ukoliko je zaista neophodna. Staroj crkvi trebala je više nego ikad. Odabrao je dan, i naredio svim propovednicima, da u samo svitanje počnu sa prikupljanjem priloga. Recite kasima da su nam potrebni. Večnoprobuđeni zahteva da svi zajedno postavimo veru Severnog prstena na noge, upute im je saopštio lično, ne verujući u upravnikov autoritet. Saslušali su ga bez pitanja, i poslušno otišli u svoje rejone.

Rezultat beše porazan. Od gotovo stotinu, samo njih dvanaest se nije vratilo praznih ruku. Dragi bože, o čemu se ovde radi?

Mogao je da učini samo jedno. Slagao je Hola da ne želi da bude uznemiravan, i već narednog dana, prerušen u skromnu odoru koja je skrivala njegovu funkciju, napustio je crkvu pre svitanja.

Imao je nameru da prošeta novim krajem dok je još prekriven velom mira, i pokuša da stekne bolji uvid u deo grada koji je u prošlosti retko posećivao. Nadao se da će mu okolina na neki način pomoći da shvati ono što je bezuspešno pokušavao prethodnih dana. Prevario se. U Severnom prstenu, ako bi se izuzeli zidovi kojima je bio okružen, nije postojalo ništa što bi ga učinilo drugačijim u odnosu na ostatak Tarneka. Ako postoji problem, on se ne nalazi na površini. Goreo je od želje da se lično uveri u istinitost onoga o čemu su govorili njegovi propovednici. Već sa prvim zracima sunca, dobio je priliku za to.

„Neka ti Večnoprobuđeni podari mir!“ Pozdravio je prvog kasa na koga je naišao. Nag do pojasa, krupni neznanac natapao je baklje u bure sa uljem i izlagao ih na klimavom stolu. Gotovo sa čuđenjem pogledao je u maskiranog sveštenika, i kratko procedio.

„Propovedniče.“

„Nadaš li se uspešnom poslu danas?“ upita ga Sarius.

„Ništa manje nego juče.“

„Neka Bog posluša tvoje reči.“

Kas mu uputi podozriv pogled.

„Već danima nisam prodao ništa.“ Izgovoreno je imalo podrugljiv prizvuk.

„Siguran sam da ćeš biti uspešniji danas,“ odgovori Sarius.

„A ako ne budem?“

„Onda sutra. Nemoj gubiti veru brate.“ Ove reči ni njemu nisu zvučale utešno. Ipak, nije mogao predvideti toliko drsku reakciju.

„Produžite dalje propovedniče. Nemam volje, ni vremena...“

Sarius ćutke učini ono što se od njega tražilo. Ogorčen je. Nije spadao u one koji lako odustaju, ali umeo je da proceni kada se treba zaustaviti. Nije bilo svrhe nastavljati se, osim ako nije želeo da još više zaoštri njegove stavove.

Ubrzo je sve oživelo. To su samo obični građani, ni po čemu se ne razlikuju od drugih, razmišljao je dok ih je posmatrao. Mogao je da zavoli ovo mesto. Svaka nova ulica, otkrivala je bogatstvo života. Pažljivo je posmatrao reakcije dok bi ih mimoilazio. Tek poneko bi stidljivo klimnuo glavom u znak pozdrava. Ako ga sreća posluži, saznaće razloge takvog stanja.

Neprijatan osećaj izazvala je lagana spoznaja veoma bitne stvari. Ne srećem propovednike. Naredbe su bile striktne, ulicama bi trebalo da patrolira oko stotinu braće. Prilkom polaska brinuo je da bi mogao da ima poteškoće, jer nije želeo da njegov eksperiment bude razotkriven. Međutim, primetio je svega dvojicu, izbegavši sa lakoćom neželjeni susret. Bože, nadam se da grešim. Znao je da nisu u Crkvi. Ako nisu na ulici, gde bi mogli biti?

Dve kase razgovarale su kraj gomile otpada, na kraju jedne od manjih ulica u kojoj se zatekao. Na osnovu razbacanih ostataka oko njihovih nogu, beše jasno čime su se bavile. On reši da okuša sreću. Na njegovo iznenađenje, ljubazno ga pozdraviše.

„Nadam se da vas ne ometam.“ Trudio se da ostavi što bolji utisak.

„Upravo smo završile,“ reče jedna. „Nema ničega dobrog u smeću,“ saopštila je to mirno i bez trunke posramljenosti.

„Oh...“ Sarius nije imao najjasniju ideju o tome kako bi trebao da se postavi. „Žao mi je što to čujem,“ reče on. Druga kasa, očigledno zabavljena njegovom nespretnom reakcijom, iskreno se nasmeja.

„Ne brinite propovedniče, imamo još mnogo da pretražimo. Naći će se nešto i za nas dve.“ Obe se zakikotaše, kao da je u pitanju odlična šala.

„Čime se bavite?“ Nije mogao da smisli ništa pametnije. One su prosjakinje, šta drugo mogu biti? Krpljene tunike, nisu mogle da sakriju prljavštinu na pepeljastoj koži. Kosa jedne od njih beše uvezana u razbarušenu punđu, dok je druga svoju držala neuredno potkraćenom. Bilo je nečega nesvakidašnjeg u njihovom držanju.

„Mi smo muzičarke.“ Veselo ciknu kratkokosa i zakoluta očima, kao da se čudi njegovom pitanju.

„Želite li da nas čujete propovedniče?“ upita druga, i hitro zadiže skute, ne dajući mu priliku da odgovori. Ispod nije bilo ničega što bi pokrilo njenu glatkoću, i on u šoku primeti da tanak kožni pojas oko golog struka služi jedino tome da pridržava sviralu. „Šta ćemo da mu zasviramo?“ upita ona svoju drugaricu.

„Zar pitaš? Pa, podrazumeva se, Usnulu kasu.“

„Stvarno nije potrebno...“ pokuša Sarius, odjednom izgubivši volju za razgovorom.

„Ali, morate nas čuti!“ povika sviračica i dunu proizvodeći piskav zvuk. Prsti joj zaplesaše po drvenom instrumentu i ulicu ispuniše razdragani tonovi. Krajičkom oka on uhvati poglede prolaznika. Podsmehuju mi se. Verovatno je izgledao poput letimiša uhvaćenog u klopku. Tako se i osećam. Trupkajući u ritmu melodije, kratkokosa podiže glavu i zapeva. Glas, za razliku od stihova, beše nestvarno prijatan.

„Kraj zidova usnula je bezobrazna kasa, pa se čuvar osmelio kosu da talasa. Kasa skoči pa potrča da utekne njemu, on je sprži osta kosa da peva o svemu...“

„Dosta je.“ Nije želeo da ih uvredi, ali morao je da sačuva svoje dostojanstvo. Da li se i prema ostalim propovednicima ponašaju ovako?

„V__etre nosi, samo nosi, sagorele vlasi, nek’ Vladar slobodu vidi pa je i proglasi...“ Sarius nikada ranije nije imao prilike da čuje ovu pesmu. Nije mu se dopadala.

„Molim vas.“

Sviračica mu usliši zahtev, i njena drugarica je prekorno pogleda.

„Ali sada ide najbolji deo.“

„Dosta je. Nećemo da naljutimo propovednika.“. Ona se kratko nakloni. „Nadam se da vam se dopala.“

Sariusu beše dosta šegačenja, ali sačuva učtivost.

„Pesma je, najmanje rečeno... neobična.“

„Mislite nepristojna?“

„Tako nekako.“

„Loše je što peva o slobodi? Ili o Čuvaru?“

„Sloboda je nešto što je samo po sebi lepo, a ova pesma je ruži. Što se tiče Čuvara, on je tu da nas odbrani.“

„Tako što pretvori u prah svakoga ko poželi da je slobodan?“ Od kada je sveta, nevidljivi Čuvar je štitio zidove svih gradova od nedozvoljenog prelaska. Kazna za neposlušnost bila je strašna, ali božja volja je bila takva. Neka pravila se moraju poštovati radi opšteg dobra.

„Tako što nas čuva od zla koje vreba van kapija,“ odgovori joj on. Nikada, ni u najsmelijim razmišljanjima, nije dovodio u pitanje ovaj način. Pre nekoliko godina kružila je priča da je na južnoj strani spaljen lopov, u pokušaju da preskoči zidine bežeći od odreda. Pravdonosci su ga uzaludno opominjali da stane - samo je buknuo i u tren oka se pretvorio u pepeo. Večnoprobuđeni voli svoju decu, ali mora da bude strog za primer drugima. Kas koji svesno rizikuje svoje telo priželjkujući Teritoriju, ne zaslužuje ni da ga poseduje. Srećom, ovakvi slučajevi bili su toliko retki da su se mogli ubrojati u legende.

„Nema veze,“ ubaci se kratkokosa. „Mi se ne ljutimo, važno je da kasi vole da nas slušaju. Vi imate vašeg boga, a nama ostaje muzika.“

„To je naš Bog.“ Nepoštovanje vere bilo je zabrinjavajuće.

„Kako god.“ Sviračica jednako smelo vrati instrument na mesto, i uhvati svoju prijateljicu za ruku. „Moramo da krenemo. Možda je Večnoprobuđeni negde za nas sakrio blago u smeću. Ne želimo da ga preuzme neko kome nije suđeno.“ One okrenuše leđa i pođoše. Uopšte me ne shvataju ozbiljno. Da li bi reakcija bila drugačija kada bi znale da sam starešina crkve? Sarius je strepeo da ne bi. Odjednom se snažno stideći mesta na kome se nalazio, on krenu, potpuno nesvestan da se zaputio pravcem iz koga je došao. U moru misli koje su se uznemireno komešale, tražeći najutešnije obrazloženje onoga čemu je prisustvovao, on začu glas jedne od njih ali se ne osvrnu.

„Dođite u Crvenu zmiju. Tamo nastupamo svake večeri. Propovedniče, hej propovedniče! Dođite u Zmiju! Otpevaćemo vam...“ put pred njim se granao, i on spremno odabra prometniji krak. Više nije mogao da raspozna gde se nalazi. Bilo je samo važno da ih više ne čuje, i on se u potpunosti prepusti zvucima okoline. Za razliku od pesme, donesoše mu olakšanje.

Hodao je bez prestanka, ne obraćajući pažnju kuda ide. Jedino do čega mu beše stalo jeste da se pribere i pokuša da u vremenu koje mu je preostalo, ispuni svoju nameru u onoj meri u kojoj to bude bilo moguće. Ne sluti na dobro.

Jedan kas sedeo je oslonjen leđima na zid kuće od žutog kamena. U prvi mah, Sarius pomisli da je oboleo, ali na njemu ne beše ničega vidljivog što bi potvrdilo ovu sumnju. Ruke načičkane prstenjem i narukvicama, počivale su na debelom prsluku od egzotičnog krzna, pod kojim se nalazio jednodelni kombinezon od štavljene kože. Blag pogled kojim je pratio one koji su prolazili kraj njega potpuno je odudarao od izbrijane glave išarane tetovažom. Gotovo u isti mah, on primeti sveštenika i mahnu mu rukom.

„Kako ste danas milostivi?“ upita neznanac, jedva se malo uspravivši.

„Bilo je i bolje,“ iskreno odvrati Sarius.

„To i ja stalno govorim.“

„Da li ste povređeni?“ upita sveštenik. Ćelavac ga pogleda iznenađeno, pa kao da tek onda postade svestan kakvu sliku predstavlja, osmehnu se i pruži ruku. Sarius je morao da se sagne da bi je prihvatio.

„Povređen? Nikako. Ja sam Bolo.“

„Sarius. Propovednik.“

„To mogu da vidim, nemojte zameriti ali uopšte nemate ukusa kada je odevanje u pitanju. Drago mi je što sam vas upoznao, propovedniče Sarius. Želite li da mi se pridružite?“

„Hvala, ne bih mogao. U službi sam.“

„Pa šta? I ja sam.“ Bolo ravnodušno zakčilji ka njemu.

„Imate interesantno zanimanje.“ Sarius dozvoli sebi ovakvu opasku. Kultura obraćanja očigledno je bila drugačija na ovom mestu, i imao je nameru da u skladu sa tim barem direktno ukaže na sve što mu je pobuđivalo pažnju.

„Iznenadili biste se, kada biste znali koliko ste u pravu.“

„Šta je u pitanju, ako nije tajna?“ Mogao je da pretpostavi da se radi o nekakvoj lakrdiji, kao u slučaju prethodnih sagovornica.

„Čuli ste za Ponoćni jezik?“

Sarius odmahnu glavom, to ime mu nije ništa značilo.

„Tako mi svega, onda ste vi jedini kas u Severnom prstenu koji nije čuo za moje noćne odaje. Naravno, sigurno se šalite.“

„Ne šalim se.“

„Neka vam bude.“ Neverica na Bolovom licu bila je iskrena. „Nećete mi zameriti ako vam ne poverujem.“

„Zar je toliko teško? Božje sluge, na takvim mestima obično nemaju šta da traže. Noćne odaje nisu za nas.“

„Pa vi mora da ste vrhunski komedijaš! Nemamo šta da tražimo! Nemate šta da tražite? Pa toliko vas je u njima da ih moje kolege u šali nazivaju crkvama!“ Videvši zapanjenu reakciju Sariusa, on brzo doda. „Ali ne, ne i kod mene! Dragi propovedniče, ja našeg boga poštujem i volim! Ako se i drznu da dođu, odmah dobiju Bolovu lekciju.“

Ako je ovo istina, onda smo propali. Noći je provodio u molitvi ili meditaciji, baš kao što su i svi ostali trebali da čine. Bilo je teško i pomisliti da se njegova bratija umesto toga odaje poroku. Narediću zatvaranje kapija. Postaviću stražu. Ali ako je došlo do toga da primorava na čestitost, kako je mogao da se nada oporavku?

„Lažeš li me?“ upita ozbiljno.

„Govorim istinu. Nisam imao nameru da vas uvredim.“

„Kažeš da propovednici posećuju Odaje?“ Bolo sa naporom ustade i. otrese prašinu, gledajući ga u oči.

„Vi ste novoprobuđeni?“ I dalje mu se obraćao učtivim tonom.

„Nisam.“

„I pronalazite čudnim to što sam vam rekao?“

„Nov sam u Severnom prstenu. Ali, to ne znači ništa. Pravila Crkve odnose se na čitav Kazis.“

„Ne znam za ostatak, ali u našem voljenom kraju stvari stoje drugačije. Ovde su Noćne odaje centar svih zbivanja, i svaka ima svoje goste. Bio sam ozbiljan kada sam rekao da sam pobožan kas koji poštuje tradiciju. Moja vrata nisu otvorena za zalutale propovednike, ali mnogi vlasnici imaju drugačiji stav.“

„Nije ni čudo što se svi ponašaju ovako.“

„Kako?“ upita Bolo.

„Ti si prvi koji mi je makar rečima stavio do znanja da poštuje veru. Od jutros nailazim samo na odbojnost i porugu. Očigledno je da smo sami krivi za to.“

„Ne budite strogi prema sebi. S obzirom na okolnosti, dobro je što još uvek imate i Staru crkvu.“

„Kako to misliš?“

„Ima još mnogo toga što ćete saznati od svojih. Kažite mi propovedniče, jeste li pristigli sa novim Sveštenikom? Čuo sam da je trebalo da dođe. Ona drtina Galanor je otišla u Kristalnu kulu. Nadam se da će ga ispljunuti natrag kao prosjaka, ništa bolje nije zaslužio.“

Pobožan, a tako govori. Ili je lud, ili su ovde stvari ozbiljnije nego što mogu da zamislim.

„Došao sam sa njim.“ Nije bio ponosan na svoju laž, ali nije žeeo da otkrije svoj identitet. „Nas nekoliko bilo mu je pratnja, takav je običaj.“

„Onda neka vas Večnoprobuđeni pogleda. Trebaće vam sva njegova pažnja, da razbijete bandu u kojoj ste se našli.“

„Zašto tako govoriš?“

Bolo odmahnu glavom. „Previše je toga da bismo pričali na ulici.“

„Molim te. Važno je da znam.“

Bolo se osvrnu, a zatim se nagnu gotovo ga dodirnuvši licem. Tiho je šapnuo svoj predlog, kao da bi ih u onolikoj vrevi neko mogao čuti. „Učinite mi čast, i sutra budite moj gost. Dođite u Jezik s početkom noći. Tamo ćemo razgovarati.“

Sarius prihvati poziv. Trebala mu je svaka informacija koju je mogao da dobije, a izgledalo je da ih Bolo ima pregršt. Što je još važnije, bio je spreman da ih podeli.

„Sada vas molim da pođete sa mnom. Kuća mi se nalazi odmah iza ugla. Hoću da vas darujem.“

„Ti si zaista retkost u ovoj sredini.“ Sarius nije mogao da prećuti. „Hvala ti na velikodušnosti.“

„Smatrajte to malom podrškom za budući rad novog Sveštenika. Ukoliko budete u prilici, obavezno mu recite za mene. Verovatno se bavi bitnijim stvarima, ali neka zna da još uvek ima nas koji verujemo. Bolo će uvek biti na usluzi.“

„Ni ne slutiš koliku mu radost činiš.“

---

Hol je s nevericom posmatrao paket u Sariusovim rukama, ne znajući čemu više da se čudi – njemu ili propovedničkoj odori u koju je njegov gospodar bio obučen.

„Zaprepašćen si?“ Sarius nije krio žaoku u glasu. Upravnik uze jedan svećnjak iz gomile, i podiže ga prema svetlu.

„Vaše sveštenstvo, ovo je skupocena izrada. Pogledajte kamenje u njemu...“

„Zaslužuje li Crkva manje?“

„Nikako, vaše sveštenstvo.“ On spusti predmet pa pogleda u njega. „Obučeni ste kao propovednik.“

„Nadam se da uviđaš razlog.“. Hol je shvatao, i Sarius sa zadovoljstvom primeti da se postideo.

„Moj gosp... Galanor. Prethodni sveštenik. On nikada nije...“

„Ne želim da slušam o tome.“ Sarius se nalazio pred dilemom. Tog dana doživeo je veliki šok. Pre svitanja, bio je ubeđen da se radi samo o nemaru braće, pretpostavljao je da će biti prinuđen da nekolicinu raščini i pruži primer ostalima. Ali, nakon razgovora sa Bolom, njegove strepnje su se produbile. Još nije vreme za krupne poteze. Nije bilo pametno otkriti granicu do koje je spreman da ide, barem dok ne stekne još informacija. Zato je i odlučio da taktizira. Bitno je da poveruje da neću dublje kopati.

„Sveštenstvo?“

„Što je bilo, bilo je. Ne možemo da se osvrćemo unazad. Sada me zanima samo jedna stvar Hole. Mogu li da ti verujem?“

Upravnik se pokloni. „Naravno. Stojim vam svim bićem na raspolaganju.“.

„To je dobro. Ne bih voleo da menjam upravnika.“. Na ove reči Hol zatrepta, ali se brzo pribra i pokorno uzvrati.

„Vaše odluke se ne dovode u pitanje. Ipak, uveravam vas da sam spreman verno da vas služim.“

„Ne sumnjam.“ Već drugi put tog dana, Sarius je lagao. „Danas sam dokazao važnu činjenicu. Kasi su voljni da darivaju crkvu, ali iz nekog razloga njihovi prilozi ne dolaze do nas. Zašto je tako?“

Nelagoda u upravniku se mogla namirisati. O__n misli da znam nešto.

„Vaše sveštenstvo, ja ne napuštam crkvu. Moj posao je ovde. Znam ono što čujem od propovednika. Nemaština je velika...“

„Jeste,“ prekinu ga Sarius. „Ali, ipak, jedva sam u rukama doneo ovo što se sada nalazi pred tobom.“

„Imali ste uspeha. Vi ste mudri, vaše sveštenstvo, verovatno vam nije teško da podstaknete kase.“

„Ne radi se o mudrosti, Hole. Propovedanje je čista veština, i ona je po svoj prilici to što nam ovde nedostaje.“

Upravnik je čekao zaključak. Dobićeš ga.

„Znam da se propovednici trude, i žao mi je što nemamo mogućnosti da ih za to nagradimo. Mada, nagrada ne mora uvek biti materijalna. Siguran sam da bi im tela ispunila radost, kada bi plodovi njihovog zalaganja bili poput mojih današnjih.“

„U to ne treba sumnjati, vaša svetosti.“

„To je ono što hoću od tebe, ali moram biti siguran da ćeš prikriti pozadinu svega. Upravnik je sveštenikova produžena ruka, a moja mora biti brza i nepogrešiva u izvršenjima plana koji sam namenio crkvi.“

„Učiniću sve što kažete.“

„Pomoći ćemo našoj braći. Oni nesumnjivo žele najbolje, ali nemaju snagu da to ostvare. Duhovnu snagu, razume se. Na nama je da im osnažimo veru, ali to moramo učiniti spontano, nikako na silu. Jer i mi smo samo kasi, a u našoj prirodi je da se opiremo svemu na šta smo primorani.“

„Ne zamerite mi vaše sveštenstvo, slutim mudrost, ali ne mogu da je sagledam u celini.“

„Prilagodićemo i pojačati unutrašnje službe. Održavaćeš ih svakog dana, kada se propovednici vrate. Poznaješ li Knjigu milosti?“

„Bolje nego sebe.“

„U tom slučaju mi je drago što te imam. Bog je milosrdan jer me nije ostavio samog u borbi. Čitaćeš im je svakodnevno, i to prvo one delove koji se odnose na širenje reči. Podstakni ih da diskutuju, neka jedni u drugima pronađu dokaze njegove veličine. Tako će pojačati unutrašnju snagu, a time će i njihov rad da dosegne više nivoe. Narod će se ubrzo okupiti privučem sjajem vrline.“

„Govorite svete reči,“ ozareno potvrdi Hol. Laknulo mu je, pomisli Sarius. Neka, tako i treba da bude. „Kada želite da počnem?“

„Danas utvrdi raspored, i kreni od sutra. Nemamo vremena za gubljenje.“

„Biće kako zapovedate. Neka je Bog uvek oko vas. Mogu li vam još nekako biti na usluzi?“

„Odnesi ovo u riznicu.“ Sarius pokaza rukom na Bolove poklone. Svećnjaci i zlatovez na svili, više su imali umetničku nego upotrebnu vrednost. „Još jedna stvar, imamo li mapu Severnog prstena?“

„Imam jednu u svojim odajama. Služim se ponekad kada određujem rejone za braću.“

„Donesi mi je.“ Laž je pretila da mu postane redovno sredstvo komunikacije. „Krajnje je vreme da se upoznam sa svojim novim domom.“

---

Severni prsten beše složeniji sistem nego što je to zamišljao. Opasan zidovima, jedino što ga je povezivalo sa ostatkom Tarneka bio je široki Sunčev drum, čija su dva kraja prolazila kroz istočnu i zapadnu kapiju i nastavljala svoje krivudanje kroz grad. Sa obe njegove strane, nalazio se gust splet ulica, na prvi pogled razgranatih bez ikakvog reda, ali nakon pažljivog posmatranja uočavala se neobična pravilnost. U samoj unutrašnjosti, mogli ste lutati satima, međutim u svakom trenutku bilo je potrebno svega nekoliko skretanja da biste izbili na glavni put.

Sa mape se, gotovo oslonjen na zid, izdvajao Ponoćni jezik, pažljivo uokviren crvenim. Nije bilo legende, ali je sudeći po boji prebrojao i ostale noćne odaje. Ima ih osam. Osim Bolovog ponosa, bila je tu i Crvena zmija, zatim Rog, Zarđali kas, Dva leptira, Šapat vetra, Kockarev san i Poslednja pesma.

Pronašao ga je bez muke. Prilikom odlaska shvatio je da bi odeća mogla da predstavlja problem, ali drugu nije imao. Slutio je da nije trebao otkriti Holu svoje prerušavanje u propovednika. Nije sumnjao da će ovaj tu avanturu razglasiti po čitavoj crkvi, a znajući kako glas može daleko i brzo da putuje, mnogi će saznati za neobične sklonosti novog sveštenika. Možda me budu pratili. Osvrtao se tokom čitavog puta. Crkvu je napustio čim se smračilo, posluživši se pustim sporednim izlazom. Hol će morati da okupi prorpovednike, kako bi im objavio novosti, i beše mu žao što neće moći da čuje njihove reakcije. Međutim, baš to je umanjivalo šanse da ih sretne. Kada se zatekao pred visokom kućom na čijem zidu beše oslikana zmijska glava razjapljenih čeljusti, znao je šta je ispisano na dovratku i pre nego što je pročitao. Ponoćni jezik. Ušao je ne oklevajući. Namršteni kas nimalo prijatne spoljašnjosti ispreči mu se na putu. Lice mu beše veliki ožiljak, raspuknutih krajeva koji su otkrivali crno, spaljeno meso. Sve na toj grozoti delovalo je neprirodno, iako se rana protezala pravolinijski preko oba obraza, nije bilo detalja koji je izgledao nedirnuto. Prišivao je kožu, shvati Sarius, i oseti gađenje od koga se postide. Čak i odeća je pratila njegov lik. Beše to gomila boja, nabacanih bez ikakvog ukusa.

„Bolo te čeka,“ progovori on gotovo ne pomerajući usne. Sarius pođe za njim.

Prizemlje su činili samo goli zidovi i zemljani pod, ispunjeni gusto načičkanim stolovima za kojima gotovo da ne beše slobodnog mesta. Oskudne baklje, gorele su prigušeno. Sigurno da mnoge stvari koje su se ovde odigravale, nisu bile za razgledanje. On uhvati sebe kako nervozno traži nekog od svoje braće, ali letimičan pogled nije mogao da mu donese tu spoznaju. Nakaza ga povede duž drvenih stepenica i oni se nađoše u gustom lavirintu pregrada od platna kroz koje se njegov vodič spretno kretao. Neko bi mogao da me zaskoči, a da ni ne primetim, zaiskri nervozna misao. Ni u jednom trenutku nije pomislio na svoju bezbednost, uzbuđen zbog onoga što ga je čekalo, i on ukori sebe zbog toga. Sada je u potpunosti bio prepušten namerama domaćina.

Nakon konfuznog lutanja, koje mu se činilo dužim nego što je zaista bilo moguće, pred njima se ukazaše skupocena vrata od srebrndrva, uglačana toliko da se mogao videti odraz u njima. Vodič kucnu i otvori ih, obaveštavajući o njegovom dolasku. Potom ga propusti i zatvori vrata za njim. Udobni dušeci i vezeni jastuci behu razbacani svuda po podu. Na jednom od njih, sedeo je Bolo. On ga srdačno pozdravi.

„Dragi Sariuse, izvolite sesti.“ Bio je komotan ali ne i nekulturan, „Nadam se da niste imali poteškoća prilikom dolaska.“

„Proučio sam kartu,“ odgovori Sarius. „Nije bilo strašno.“

„Hvala Bogu. Kako vam se dopada moje mesto?“

Sveštenik slegnu ramenima. „Znate moje mišljenje. Ipak, neutralno gledano – prilično je živopisno.“

Bolo se pljesnu po kolenu. „Sjajni ste! Iz usta jednog iskrenog božjeg sluge nisam mogao dobiti veći kompliment.“ On skloni laganu maramu koja je ležala između njih i otkri srebrni pleh sa dragocenim sadržajem. „Izvolite, namažite se malo. Ima redak kvalitet, nemojte se ustručavati.“ Pa sam zahvati dva prsta i poče da trlja nadlaktice pod širokim rukavima lagane košulje. Posedovao je neku skrivenu eleganciju. „Gde god ga naneli, ima efekta na čitavo telo. Baš kao u stara vremena.“

Sarius posluša, i učini isto ne želeći da uvredi svog domaćina. Poslednji put je naneo melem pre četiri dana. Imao je pravo da ga uživa u onoj meri u kojoj je želeo, ali je osećao toliku grižu savesti zbog ostale braće, da je nerado trošio i najmanju kap. Prijatno peckanje obuze ga gotovo odmah, prizvavši sećanje na dane kada je primao svoja prva sledovanja.

„Zaista nesvakidašnji kvalitet. Imaš dragocenu robu, s obzirom na uslove.“

„Sve se može pronaći, ako znaš gde da tražiš,“ odgovori Bolo.

„Voleo bih kada bi mi to predstavljalo utehu. Obavešten sam da su gradske zalihe gotovo presušile. Izgleda je i Vidarski esnaf u problemu.“

„U probleme esnafa ne bih da ulazim, ali što se grada tiče, budite uvereni da je stanje gore nego što su spremni da priznaju. I to već duže vremena. Da ne postoje privatna skladišta, odavno bismo istrunuli. Nažalost, čini se da su i njihova vrata sve manje otvorena.“

Sarius nije znao šta da odgovori. Do nedavno, njegov svet je počinjao i završavao se u okvirima crkve. Bez tereta odgovornosti, imao je luksuz da sve što mu se ne bi dopalo, spere sa svoje savesti molitvom. Danas, kada je bio jedan od petorice direktno odgovornih Svetoj braći, svaka glasina budila je nepoznate nemire.

„Čudite se? Teško vam je da poverujete da je Savet toliko nisko pao?“

„Zaista se ne razumem u trgovinu.“

„I bolje. Ništa ne propuštate. Moj prijatelj, veoma mudar kas, jednom prilikom mi je rekao da je trgovina ništa drugo do veština prevare.“

„Zvuči kao nešto sa čim mogu da se složim. Verovatno ima veliko iskustvo u poslovima te vrste.“

„Imao je. Nažalost, sreća ga nije pratila. U nizu nesrećnih poduhvata, izgubio je sav imetak i kuću. Na kraju ga je stigla trula smrt.“

„Večnobrobuđeni, smiluj se,“ prošaputa Sarius. „Žalostan sam što to čujem.“

„Velika šteta,“ složi se Bolo. „Nisam uspeo da se oprostim sa njim. Kada sam čuo šta ga je zadesilo, već uveliko je bio spaljen.“

„Toliko brzo ga je savladalo?“ Iz iskustva je znao da kasi mogu da trunu mesecima, pa čak i više od godinu dana. Sve je zavisilo od mesta koje je načeto, i načina na koji se tretira.

Bolo ga ispravi primetivši njegovu zabunu.

„Nikako. Odbio je da napusti prsten, pa su mu presudili. Odvedu ih tamo, na južnu stranu zida. Ne ostane ništa što bi vetar mogao da raznese, kažu da bolesno telo sagori poput zvezde.“

Sarius beše u šoku. „Ko ga je spalio?“.

Kao da konačno uviđa suštinu problema, Bolo ga tužno pogleda.

„Vas baš nisu pripremili?“

„Za šta? Zakon je jasan, svako ubistvo je najstrože zabranjeno.“

„Ovde ih smatraju potencijalnim izvorom zaraze.“

„Kao i svuda. Zato postoje skloništa.“

„U Severnom prstenu toga nema. Ako te načne, ili napuštaš zidove, ili te proguta vatra.“

„Bože, budi sa mnom! To se mora prijaviti Odredu!“

Bolo odmahnu. „Kao da ćete nešto promeniti. Ne pomišljajte na takve stvari propovedniče, prsten ima svoje načine, a poslednje što vam treba je gnev stanovnika. Mislite na vaše svete ciljeve, kako da ih sprovedete ako okrenete sredinu protiv sebe?“

„Jedan od njih je zaštita slabih. O pravu na telo da ne govorimo.“

„Kada nastupi trula smrt, tela gube smisao. Znam da zvučim surovo, ali to ne možete osporiti. Uplitati se u tako beznačajne stvari, nema nikakvu svrhu. Crkva je već u dovoljno teškom položaju. Ludost bi bila to pogoršavati.“

„To ne sme da bude opravdanje.“ Sarius beše nepomirljiv, iako potpuno svestan da Bolo razmišlja racionalno. Osetio je odbojnost kasa na sopstvenoj koži. Ovde je sve poremećeno.

„I nije. To je činjenica. Uostalom, skloništa sve češće osvanu spaljena. Izgleda da to postaje problem Tarneka u celini.“

Ovo beše istina, i Sarius mučno prizva sećanje na poslednji razgovor sa Kalonom. Nasilnik je došao da pali. Uzbuđen zbog nove dužnosti, olako je primio vest da je i pored prijave Odredu, buknulo poslednje stanište kasa koga je pokušao da zaštiti. Nisam se ni pomolio. U šta se to pretvaram?

„Bog nam je potrebniji nego ikad. On zna čime se ovaj grad o njega ogrešio. Zna zašto smo prokleti.“.

„Iskreno se nadam da molitve nisu jedino sredstvo na koje se oslanjate,“ reče Bolo.

„One su jedino sredstvo koje imam,, odgovori Sarius. Šta god da je bio predmet Bolovih aluzija, bio je siguran da mu se ne bi dopao.

„Bojim se da to neće biti dovoljno.“

„Što se crkve tiče, to je sve. Slažem se ako misliš da je potrebna podrška. Ali, u Tarneku postoje i druge institucije kojima je cilj da služe društvu.“

Bolo nezadovoljno odmahnu glavom. „Imao sam nameru da večeras razgovaramo baš o crkvi.“

„Tako sam i shvatio,“ potvrdi Sarius. „Zato sam ovde.“

„Hoću nešto da vam pročitam.“ Bolo ustade i dohvati svitak ispod jednog jastuka. „Siguran sam da će vas zanimati.“

„Slušam,“ reče Sarius. Bilo je vreme da postanu konkretni. Glas njegovog domaćina ožive mrtve redove koje je imao pred sobom.

„Gde nestade haos, nastupi duboki mir i Krojač prizva k sebi svoju braću. Pojmim te, reče Milsilac, Dajem te, kaza Životvorac, a Glasnik razvi krila i raznese njihovu volju pod svaki kamen, drvo i zvezdu, što oduvek behu i što će ih biti. Sve zadrhta od njihove ljubavi, i nastupi san. Iz sna rodi se život, i njemu bi obećana večnost Ciklusa.

Zagrljeni oni behu kristal oko koga nastadoše Kasi, i oni im služiše iskreno, klanjajući se večno budnoj milosti koja im je nesebično data. Neoboriv sklad dodirnu samu večnost. Sve to vide Istina, neželjena sestra koja se poslušno pokloni volji braće svoje, i usni spremna da nikada ne vidi veličanstvenu laž postojanja.“

„Možeš da se zaustaviš,“ prekinu ga Sarius. „Ako je ovo razlog zbog koga si me pozvao, mislim da nema potrebe za daljim razgovorom.“.

U prvi mah, Bolo ga nije shvatio. „Sreli ste se sa ovim učenjem?“

„To nije učenje, to je jeres. A ti si zloupotrebio moje poverenje.“

„Kako?“

„Očigledno sam te pogrešno procenio. Mislio sam da si vernik, ali sam se prevario.“

Senka spoznaje pređe licem njegovog sagovornika. „Grešite. Ja jesam vernik.“

„Čemu onda sve ovo?“

„Hteo sam da vas upoznam sa problemom.“

„Jedini problem koji ovde vidim si ti. Pozvao si me, da bi me zatrovao nakaradnim učenjem. Priznajem, do sada nisam čuo za takvu drskost u sektaškim redovima.“

„Vređate me.“ Bolo beše ozbiljan. „Ipak, razumem zabludu.“

„Ako nisi odmetnik od vere, zašto imaš njihovo učenje u svojoj blizini?“ Sarius je dobro pamtio dan, kada su pred Crkvom Nade spaljenje jeretičke knjige. Tada je lično ispitivao jednog od zastupnika Učenja o istini. Brzo se pokajao i položio zakletvu, a isto su učinili i njegovi saučesnici. Ipak, stalno su se javljali novi, i to nije bilo čudno u ovakvim okolnostima. Narodu je trebao razlog za nevolju koja ga je snašla, nesposobnost vlasti da pruži utehu, onemogućavala je i zvaničnu religiju kao istinski državotvornu, da učini isto. Sve će to proći kada grad ponovo stane na noge.

„Propovedniče, vi ne razumete. Ne znate. Ovakve stvari nisu retkost u Severnom prstenu. Čudi me da to već niste uvideli i sami.“

„Počinjem da uviđam. Ne bih bio iznenađen da ovo doživim od prostog kasa... ipak ti Bolo, ti mi deluješ dovoljno pametan da ne poklekneš pred ovakvim glupostima.“

„Hvala vam na lepim rečima. Potpuno se slažem. Ali ovaj spis me ne čini odmetnikom, isti primerak biste verovatno pronašli u svakoj kući u okolini.“

„Zar se toliko ukorenilo?“ Poverenje beše poljuljano, ali Sarius je ipak morao da pita. Bolo klimnu glavom.

„Na to sam želeo da vam skrenem pažnju.“

„Kuneš li se da nemaš veze sa bilo kakvim sektaškim delovanjem?“

„Neka me vatra spali ako lažem.“

Ako je jeres imala zaista tolike razmere kao što je Bolo tvrdio, onda je sve bilo mnogo ozbiljnije. Ipak, nije paničio. Bio je na svome terenu, nije umeo da rešava državne stvari ali je znao kako da probudi božansku iskru u svojim sugrađanima. Ispostavilo se da je dobro procenio potrebu za pojačanim terenskim radom.

„Sveštenik planira da pojača aktivnosti. To će postaviti stvari na svoje mesto. U međuvremenu, predložiću mu da zatraži pomoć Odreda kako bi oduzeli što više ovakvih spisa.“

„Bojim se da Odred ima dovoljno svojih briga, otkako je Zapovednik stradao. Prošle noći napravili su raciju u Poslednjoj pesmi i Šapatu vetra. To su daleko neuglednije odaje od mojih, ali sam za svaki slučaj morao da podmitim.“ On izvi obrve pravdajući svoj postupak. „Ne smem dozvoliti da mi rasteruju goste.“

„Neka nam daju dozvole za pretres. Mi ćemo organizovati patrole.“

„Ne bih se uzdao u to milostivi.“

„Sumnjaš u naše mogućnosti?“

„Ne sumnjam, znam. Problem širenja jeresi, upravo leži u Staroj crkvi. To je ono što na šta pokušavam da vam ukažem.“

Sarius zausti da se suprotstavi, pa naglo zaćuta. Trebalo je nekoliko trenutaka da se pribere.

„Šta to govoriš, Bolo?“

„U početku smo se svi međusobno čudili, svaki put kada bi čuli za nekog novog kasa koji bi se prozvao istinozborcem. Onda je čuđenje postepeno prestalo, ali ne zato što je izgubilo svoj predmet, već zato što je bilo sve manje nas koji smo ga praktikovali. Istinozborci su prestali da se kriju iza zatvorenih vrata. Postalo je gotovo nemoguće prošetati ulicom, a da ne vidite nekog od njih kako drži slovo o nadolazećoj propasti. Buđenje Istine, peti aspekt Večnoprobuđenog, i te stvari. Nisam znao koliko ste upoznati sa materijom, zato sam i pokušao da vam predstavim njihovo učenje.“

„Znam dovoljno. To o čemu govoriš, mi uspešno suzbijamo još od samog početka.“

„Ali ne i ovde, u Prstenu.“

„Ubeđen sam da preteruješ. Da je situacija toliko dramatična, prethodni sveštenik bi o tome obavestio i ostale crkve. Koliko god da je opaka, jeres ne može imati nikakve izglede pred verom.“

„Tako smo i mi mislili. U jednom trenutku, delovalo je kao da će doći do obračuna sa verolomnima. Kolone osumnjičenih svakoga dana su sprovođene u crkvu, pričalo se da ih tamo vraćaju na pravi put. Uistinu, svedoci su tvrdili kako napuštaju zatočeništvo nasmejani. Ali sve je bio samo privid.“ On zastade kao da proverava Sariusovu spremnost da čuje ono što sledi.

„Nastavi,“ ohrabri ga on. Bio je prekršio isuviše principa da stvar ne bi isterao do kraja.

„Pravi udar se dogodio iznenada. Nazvali su to Velikim preobraćanjem. Delili su melem kasima koji bi javno prihvatili njihov način, i to u tolikim količinama da je izazvalo opštu pomamu. Bilo ih je svuda, na ulicama, u kućama, odajama. Nekoliko puta su posetili i Ponoćni jezik, ali sam ih oterao uz veliku muku.“

„To je nemoguće. Sigurno bih čuo za to.“

„Znam kako zvuči, ali shvatite, ovo je ipak izolovana sredina. Sa druge strane, i sami su se dobro pobrinuli da priča ne procuri. Tih dana, malo ko je uspevao da se probije u unutrašnjost, kasi su zaustavljani i vraćani sa kapija.“

„Ali... Odred bi...“ Sarius pokuša da se pobuni.

„I oni su imali prste u svemu. Ako odete u Ispostavu, garantujem vam da će tvrditi kako ništa od ovoga nije istina. Ali verujte mi, bilo je nemoguće videti uniformu na ulici, a ukoliko biste otišli da prijavite to ludilo isterali bi vas napolje kao poslednjeg prestupnika. Pokušao sam da izvršim pritisak na kapetana Tarona, on je ranije bio jedan od mojih redovnih gostiju. Sve se završilo tako što sam stavljen pred svršen čin – zaprećeno mi je da ću izgubiti posao, ako istog trenutka ne zaćutim. Mogu da te optužim za šta god želim, rekao mi je. Budi srećan ako ne završiš na zidu.“

„Morao si da poslušaš.“

„Razumite me. Nisam prestao da se kajem, ali šta sam mogao da učinim? Sve se dešavalo velikom brzinom, i na kraju sam ja bio taj koji se osećao poput sektaša. Danas sam se već navikao, ćutim i trudim se da ne primećujem. Kada moram, pretvaram se da sam jedan od njih. Zato i imam te spise, Bog neka mi oprosti. Nisam mogao da ih odbijem, previše ih je da bi im se suprotstavio.“

„To nema smisla. Vera se ne kupuje.“

„Samo ako je čvrsta. Bog zna da je ovde već dugo vremena trula. Razum kaže da se vernici ne stiču paketom maziva, ali u stvarnosti je drugačije. Ako mi dozvolite slobodu, ovde nije reč o pobedi jedne religije nad drugom, već o prostom preuzimanju praznog prostora koji je godinama unazad postojao.“

„Stara crkva je prva izgrađena.“ Predanje je govorilo da su prvoprobuđeni Kasi podigli crkve po nalogu boga. Značaj njegove nove funkcije ogledao se i u tome što mu je ukazana čast da stupi na čelo prve od četiri koje se uzdižu ka nebu.

„To su samo zidovi.“

„Kažeš da su... da smo se suprotstavili.“

„Izvinite. Očigledno nisam bio dovoljno jasan. Šta mislite, odakle istinozborcima tolike zalihe sredstava?“

Spoznaja ga pogodi poput groma, kada mu pred očima zaigra prizor puste crkvene riznice. Ovo je sirotinjski kraj, začu Holov glas kako mu se ruga. Sve se uklapalo, i stvaralo toliko užasnu sliku da oseti nalet slabosti. To ne može biti istina. Takve stvari je nemoguće sakriti.

„Bolo... to nije... primetio bih.“ I jesam primetio, pomisli on. Prodavac baklji, muzičarke, pogledi prolaznika koji su ga izbegavali. Nisam mogao da pretpostavim...

„Nisu glupi.“ Tiho reče Bolo, zadovoljan što je konačno ozbiljno shvaćen. „Koliko god da su jaki, svesni su da su i dalje samo sekta. Odlaskom Galanora, izgubili su važno uporište, ali ako pridobiju za sebe i novog sveštenika, više ih niko neće moći zaustaviti.“

„To se neće desiti.“ , Sariusov glas beše tvrd i odlučan.

„Nadam se, vaše sveštenstvo.“ Bolove oči zaiskriše kada ga je oslovio.

„Ti znaš?“ Činjenica da je otkriven nije ga uznemirila u onolikoj meri koliko je očekivao.

„Ako umete da slušate saznaćete mnogo toga. Mudro ste postupili predstavljajući se kao propovednik, ali to nije dovoljno. Ovde sve stvari imaju oči, a mnoge od njih budno motre na svaki vaš pokret.“

„Onda svakako znaju i za naš susret.“

„Ne sumnjajte u to.“

„Zar se ne plašiš?“

„Više ne. Sa vašim dolaskom ponovo postoji smisao. To je znak poslat od samog Boga i ovaj put sam spreman da se borim do kraja. Imam razloge da verujem da se upravo događa nešto veliko, daleko veće od svega što smo sposobni da sagledamo. Još mnogo toga želim da vam kažem.- a onda je sve u vašim rukama.“

„Bože budi sa nama,“ prošaputa Sarius, pitajući se da li će nakon ove noći osvanuti isti.

---

Kada se našao pred osmatračnicom, uveliko je svanulo. Uzbuđenje je učinilo da ne oseća umor. Ako se ispostavi da Bolo govori istinu, bili su na pragu katastrofe. Možda još uvek nije kasno.

Sarius sebe nikada nije smatrao kasom kome bi sudbina mogla dodeliti ključnu ulogu u bilo kom delu svog toka, ali nije pomišljao da se vrati u crkvu, dok se vlastitim očima ne uveri u ono što mu je njegov samoprozvani saveznik saopštio U Staroj crkvi neću naići na prijatelja. Možda je Bolo preuveličavao, možda se samo poslužio teškim okolnostima da bi ispleo sopstvenu mrežu laži. On je vlasnik Noćnih odaja. Zar zbog takvih da sumnjam u braću? Ipak, nisu reči bile te koje su ga naterale da po završetku njihovog susreta pešači satima kako bi došao u spoljni pojas grada. Imam taj osećaj...

Osmatračnica, ili Nebesko oko, bila je najveća zvezdana opservatorija u Tarneku. Osnovala ju je Astronomska akademija, postavivši ogroman durbin na Kameni breg, i tako dala smisao ovoj beživotnoj steni koja se poput izrasline uzdizala iz zelenih polja Spoljašnjeg prstena. Nekada bi se kasi gurali kako bi dobili priliku da iz čudesne blizine zavire pod nebeske skute. Danas, ona jedva da je budila interesovanje.

Da su prilike bile drugačije, njena samoća bi ga verovatno učinila žalosnim. Međutim, bilo je to upravo ono čemu se nadao, i on izbivši na cilj, gotovo posrćući potrča ka kamenom ležištu predviđenom za smeštaj radoznalih posmatrača. Ogromna metalna cev, poput džinovske ruke, štrčala je ka ružičastom, jutarnjem nebu, i on se uhvati za njen kraj.

Nadam se da je sve podešeno.

O astronomiji je znao taman toliko koliko su oči mogle da vide. Čim se priljubio uz zaobljeno staklo, pred njim zaigraše paučinasti oblaci, toliko blizu da se činilo da može da ih uhvati rukom. Nije ni očekivao da će ugledati zvezde, za taj prizor bi morao da dolazi noću. Tog jutra, prostranstva univerzuma nisu bila ono što ga je zanimalo.

Kako da ga okrenem prema gradu?

Jednom davno, u vremenima koja su se sada činila decenijama daleko, posetio je breg i slušao predavanje astronoma. Tada je takođe gledao, i činilo se da je njegov vešti vodič kroz sazvežđa, usmeravao uveličavajuće staklo sa lakoćom. Prizivajući sećanje, očekivao je složenije alate, ali sve što se nalazilo pred njim, behu dva točka načeta rđom. On pokuša da pomeri jedan, i oseti gotovo poražavajući otpor. Sa visoke tačke mogao je da vidi cilj, ali ta činjenica mu, usled razdaljine, nije pružala nikakvu utehu. Nemam dovoljno snage, pomisli on, moraću da odustanem. Već je video sebe kako se iscrpljeno odvlači natrag, kada stvar konačno popusti, i cev sa iznenađujućom lakoćom zaplovi vazduhom opisujući pravilan krug.

Prema gradu, okreni se prema gradu.

Drugi točak nije pružao ni približan otpor kao njegov prethodnik, i sada kada mu je bila omogućena i vertikalna koordinacija, on konačno postavi durbin u željeni položaj. Pre nego što će ugledati ono zbog čega je došao, izvršio je još par sitnih korekcija istovremeno se privikavajući na blizinu prizora. A onda, on konačno ugleda ono od čega je strahovao.

Svaki od pet gradova Kazisa, odmah nakon stvaranja, nikao je oko svoje kristalne kule. One behu srž postojanja, visoke građevine podignute božanskom rukom, dokaz njegovog postojanja i večno budne milosti koja im je darivala život. U Crkvi nikada nisu zalazili duboko u sektašku doktrinu, ali ako je verovati Bolou, istinozborci su upravo na njihovom broju temeljili veru u peti aspekt, ženski princip Večnoprobuđenog koji su nazivali Istinom. Jedina istina za koju je Sarius znao, i bespogovorno joj se pokoravao, bila je nepojmljivost prirode ovih građevina. Kule se nisu smele objašnjavati, one su bile tvorčev dar koji je omogućavao život i dužnost društva bila je da poštuje njihovo prisustvo. Svaki kas tokom svog životnog ciklusa, stupao je u kulu dva puta – prilikom buđenja, i odlaska na počinak, kada je Bog vrednovao ispunjenje namenjene svrhe, oduzimao sećanja i određivao novi život prema potrebi i zasluzi. Samo tada bi Večnoprobuđeni odškrinuo nevidljiva vrata i poremetio savršenu glatkoću njenih mlečnobelih zidova. Između toga se nalazilo osamdeset godina postojanja. Kas koji ne sačuva svoje telo, nije mogao biti ponovo probuđen. Takvi nesrećnici, nikada ne začuju Krojačev poziv. Za njih vrata snova ostaju zatvorena, i oni završavaju svoju egzistenciju u užasu.

Ovakav pogled na Kulu, unutar grada su onemogućavali njen besprekoran sjaj i visina. Ali sa mesta na koje ga je Bolo uputio, služeći se alatom astronoma na potpuno nepredviđen način, Sarius dobi potvrdu onoga što ga je nateralo da gotovo u trku napusti Ponoćni jezik. Okupana svetlom tek rođenog dana, Kristalna tvorevina je ponosno stajala na svome mestu, veličanstvena kao i uvek. U prvi mah se nije moglo primetiti da bilo šta narušava njen večni izgled, ali Sveštenik je znao šta traži. Savladan prizorom koji je ugledao, imao je još toliko snage da tiho zaječi.

Nekakvo neprirodno sivilo, mrtvo kao i kamen na kome je stajao, širilo se njenim oblim vrhom.

PRETHODNO OBJAVLJENO:

Prolog
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje
Peto poglavlje

Izvor slike: www.pixabay.com