Roman "Zidovi Tarneka" predstavlja prvu knjigu u serijalu "Vetrovi ciklusa" a iako je objavljen na drugim jezicima (u elektronskoj formi) do sada nije objavljen na srpskom jeziku. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja dogovora sa različitim izdavačima, gotovo sam odustao od njega, međutim u međuvremenu se dogodio Steemit tako da ga sada u nastavcima objavljujem na blogu radujući se svakom čitaocu koji odluči da mu posveti pažnju.

Za one koji razmišljaju da li da se upuste u priču, sledi kratak blurb:

"Zidovi Tarneka" je roman epske fantastike, koji opisuje nemilosrdnu političku, klasnu i versku borbu unutar zidina izolovanog grada Tarneka, čiji se, uslovno rečeno, besmrtni stanovnici, po prvi put susreću sa značajnom opasnošću od nasilnog ili biološkog okončanja života. Izdaje, zavere, spletke, kriminal, korupcija, prinudni savezi, terorizam i ostale pošasti svojstvene društvenim uređenjima pred raspadom, izuzetno su uverljivo preslikani iz stvarnog života na zatvoreni sistem grada. Prvo romanopisno delo Gorana Segedinca, poznatog po kratkim proznim ostvarenjima iz domena fantastike, donosi dinamičnu, maštovitu priču prepunu junaka suočenih sa velikim preprekama, izazovima ili iznenadnim prilikama, a njihove odluke i transformacije, podsetiće vas na mnoge ličnosti iz javnog i političkog života. Ovo delo predstavlja fikciju savremenog doba - ali i njegovu smrtno hladnu kritiku.
Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-anima.com.

Linkove do prethodnih fragmenata, potražite na kraju teksta. Hvala vam od srca!

---

DRUGO POGLAVLJE

“Stari kov nikada ne počiva.“
-Zanatlijska izreka

Duboku tišinu remetio je uravnotežen zvuk metalnih udaraca, nošen laganim vetrom sa one strane kapije. Gihtar je voleo noćni mir, čak i onda kada je iste morao da provodi radno, kao u poslednje vreme.

Još neko kuje, pomisli on. Verovatno je u pitanju Hromi Mink. U zanatskoj četvrti nije bilo napornijeg kasa, i ostali majstori bi se često sprdali sa načinom na koji je ćopavi hvalio svoju robu. Veština koju je posedovao bila je uzaludna - rasipništvo mu je odavno dovelo radionicu na rub propasti. Štedljivost je polovina bogatstva, često je govorio gazda Kulu dičeći se svojim imetkom. Gihtar prezrivo frknu.

„Opet pričaš sam sa sobom?“ začu glas iza sebe.

„Zar nemaš posla Lenora? Kalupi se neće sami oprati.“

Kasa je stajala oslonjena na dovratak i igrala se sa svojom gustom pletenicom, dok su odblesci vatre iz velikih peći pravili senke na zaprljanom licu. Možda bi i mogla da bude lepa, kada bi imala čime da se uredi.

„Oprala sam ih odavno – moj gospodaru. Samo nisam htela da prekidam tvoje sanjarenje.“ Činjenica da je stariji šegrt nije igrala nikakvu ulogu u njegovom odnosu sa Lenorom. Imala je oštar um i pogan jezik, i volela je da ih rado koristi.

„Onda bi ti bolje bilo da se gubiš unutra. Osim ako nećeš da završiš pod čekićem.“

Prezriv pogled beše ono što je dobio umesto odgovora. Ponekad sam bez razloga grub prema njoj. „Odmah dolazim.“,doda on pokajnički.

„U redu je. Svakako moram da nalijem vodu u burad.“

Tako mi treba meditacija. Godine napornog rada donele su rutinu koja je štitila kvalitet njegovog delanja, ali pritisak u vratu i udovima moglo je da otkloni samo nekoliko sati duboke koncentracije. Ceo Tarnek postao je jedno veliko sećanje na prohujala vremena ispunjena blagostanjem, ali za Gihtara to nije imalo nikakvog značaja. Život u radionici majstora Kulua oduvek je bio isti, i nije bilo izgleda da će se stvari promeniti na bolje. Za razliku od nekih šegrta koje je poznavao, nije gajio iluzije da će sebičnjak ikada staviti pečat na priznanje da je dovoljno napredovao da pokrene sopstvenu proizvodnju. Nasleđivanje radionice takođe nije dolazilo u obzir, naročito od kada je Kulu prepisao pravo vlasništva na svoju saputnicu Sirmionu. Iako se razumela samo u lagodan život, bilo je izvesno da će jednoga dana upravljati kako nasledstvom tako i onima koji su mu svojim buđenjem pripali. Njen karakter, dodatno ga je zabrinjavao.

Sa druge strane, koliko god da su uslovi bili teški, stekao je izuzetnu veštinu obrade metala, i njegovi radovi mogli su da stoje rame uz rame sa majstorovim. Buđenje mu je dodelilo nesvakidašnju snagu kojom je mogao da istanji i najtvrđe komade rude, a njegov mučitelj je bio taj koji mu je u prste usadio preciznost i osećaj da od najgrubljih površina stvori čudesne prizore pred kojima bi potencijalni kupci stajali kao opčinjeni. Ipak, beše to slaba uteha- umesto da se osamostali i ispuni svoju sudbinu, bio je običan zarobljenik sujete pretpostavljenog. Oslobodiću te onda kada me nadmašiš, jednom prilikom mu je rekao majstor, a za to će ti biti potrebna dva ciklusa. Nažalost, Gihtar je imao na raspolaganju samo jedan.

Svetlost baklje obasja prozore paviljona na drugom kraju dvorišta i on požuri natrag u radionicu. Kulu i Sirmiona obično su meditirali tokom cele noći, a ako se neko od njih dvoje odlučio da dođe u kontrolu, bilo bi bolje da ga ne zatekne besposlenog.

Lenora je upravo izlivala poslednju kantu u veliko drveno bure optočeno čelikom.

„Izgleda da ćemo imati kontrolu. Video sam svetlost.“ reče joj on. Lenora je bila probuđena tek pet godina i još uvek je polagala velike nade u svoju budućnost.

„Zašto sada dolaze?“

„Kako bih ja to mogao da znam?“

„Nema veze, biće zadovoljni. Stižemo da završimo porudžbinu pre svitanja.“

„Baš me briga.“

„Ne govori tako budalo. Jednom će te čuti.“

Ne udostojivši je odgovora Gihtar uhvati tešku topilicu i nabaca nekoliko tankih listova telura u kašiku kojom se završavala. Ruke su mu još uvek bridele od udaraca čekićem. Bio je to jedan od najtežih materijala za pripremu.

„Jesi li spremila kalupe za narukvice?“

„Eno ih tamo.“

„A kamenje? Da li je u njima.“

„Raznesi se.“ tiho opsova ona. Znao je da je izluđuje ali morao je da je pecka. Često bi se udubila u misli, delujući potpuno odsutno. U jednoj od prethodnih tura zaboravila je da postavi drago kamenje u predviđena ležišta u kalupima. Slopila ih je prazne i pustila da ih napuni topljenom legurom. Porudžbina je bila ogromna, a rezultat katastrofalan. Ponovno pretapanje obaralo je kvalitet, a najveća šteta bilo je protraćeno vreme. Van sebe od besa, Kulu je nadoknadio gubitak oduzevši im ionako mizerno vreme koje su imali za odmor.

Blistava belina unutrašnjosti peći garantovala je zadovoljavajuću temperaturu. Držeći se na bezbednoj udaljenosti on gurnu topilicu do samog kraja. Ruka mu ostade na dršci, kako bi na osnovu topline mogao da oceni kada je masa spremna na izlivanje. Bio je to najdosadniji deo izrade, ali i onaj u kome su neiskusni najčešće grešili.

Iako je posao cvetao, Kulu je sve češće bivao nezadovoljan. Juče je odneo nekoliko najboljih uzoraka u paviljon, pretpostavivši na osnovu toga da im predstoji naporan rad. Obično bi kupci dolazili u samu radionicu ili podrum u koji se odlagao veći deo robe, a samo oni najozbiljniji imali su čast da budu primljeni u majstorovim privatnim odajama. Nije mogao da ne primeti gizdav prsluk sa bakarnim pločicama na inače aljkavom Tolumu, koji je vršio dužnost ličnog čuvara, iako je uglavnom bio potpuno beskoristan i naročito priglup. Na njegovo čuđenje, vrata mu je otvorila Sirmiona.

„Šta ti hoćeš?“ upitala ga je drsko, praveći se da ne primećuje sadržaj pletene korpe koju je držao u rukama.

„Treba mi majstor.“ Gihtar se uvek trudio da sa njom bude učtiv, ali mu je to teško polazilo za rukom. Ona još uvek nije bila ta kojoj je dugovao zarađena dobra i krov nad glavom.

„Tvoj majstor je otišao da dočeka važnog gosta. Govori šta imaš.“

„Jutros mi je naloženo da donesem ove uzorke. Tu su raspijske narukvice, ogrlice od stihire i telura i nekoliko reljefa na pločicama.“

Sirmiona prezrivo virnu u korpu ni ne pokušavši da je preuzme.

„Kakvi su to reljefi?“

„Jahači zvezda, prikaz dvanaestog pevanja. I Sarafinska gozba.“

„Meni to više liči na oštećen materijal nego na nekakav rad.“

„Ako biste ih udostojili vašeg plemenitog pogleda, vrlo brzo biste se uverili da grešite.“, nije krio ironiju u svom glasu. Niko, pa ni ona, nije imao prava da ismeva delo njegovih ruku.

„Spusti to ovde i gubi se.“ prosikta zlobnica i on joj sa zadovoljstvom usliši tu molbu. „I bolje bi vam bilo da počnete da radite! Ima da zaslužite svaku kap melema koju bacamo na vaše beskorisne kože!“ vikala je za njim, ali te reči ne behu ništa više do praznog naklapanja nedostojnog njegove pažnje.

Držalje postadoše neprijatne na dodir i Gihtar spretno izli žitku masu u valjkasti kalup. Još devetnaest puta ovako. On pogleda Lenoru koja je ćutke nizala raznobojne perle na sedefastoj traci, pažljivo zagledajući svaku od njih pre nego što bi ih prepustila ostatku koji će formirati ogrlicu. Poželi li ikada neku za sebe? Sve kase bez obzira na stalež, volele su modu i ukrase. Ona nije mogla biti izuzetak. Dvadeset narukvica i isto toliko ogrlica, glasila je porudžbina. Bez ikakvih detalja na njima. Primivši instrukcije, u prvi mah se začudio. Narukvice glatke površine bile su u čestoj upotrebi, veoma popularne u narodu iz prostog razloga što su se jednostavno izrađivale i imale pristupačnu cenu. Naručivati nešto što može da napravi gotovo svako u zanatskoj četvrti, od majstora Kulua, bilo je u najmanju ruku neracionalno. Bogati snobovi, ne vrednuju lepotu već cenu koju moraju da plate.

Posetu od koje su strepili dočekali su tek u svitanje, kada je posao uveliko bio gotov. Gihtar je razmišljao o tome da li je još uvek rano da pozove majstora, kada Kulu uđe u radionicu. Iznenađujuće, bio je raspoložen.

„Kako napredujete?“, upita ih još na vratima. Duguljasto lice zračilo je zadovoljstvom. Pre nego što je dobio odgovor on spusti ovalnu posudu na sto i opušteno obrisa ruku o svoje fino odelo od laganog platna. „Ovo je za vas, pažljivo trošite.“

„Majstore, gotovo je. Baš smo razmišljali da li da vas pozovemo.“ Reče Gihtar.

„Vidim, vidim. Dobro ste to uradili.“ On nehajno pogleda nakit i ponovo se osmehnu. „Odabrao si lepe uzorke. Otkupili su ih sve i unapred platili za poručenu robu. Čak i više nego što sam tražio.“

„To su radosne vesti majstore.“ Reče Lenora.

„Radosne, nego šta. Možete slobodno da mi se zahvalite. Dok god imate mene, život će vam biti lagodan. Uspešno poslovati u današnje vreme zahteva velike napore, ali imam ja njuh da sklopim dobar posao.“

„Hvala vam.“ Pokorno izusti šegrtkinja. Gihtara je iritirala njena snishodljivost. Ne obazirući se na ovo podilaženje, Kulu se okrenu prema svom starijem slugi.

„Dan je lep. Hajde da malo porazgovaramo napolju.“

Zavidiš li mi Lenora?, pomisli on pakosno, i pođe za majstorom ne proveravajući njenu reakciju.

Dvorište je uistinu bilo lepo. Cvetne staze prostirale su se skroz do paviljona, a čak su i kameni zidovi imanja prošarani puzavicom, izgledali nekako nežno. Kulu mu položi ruku na rame.

„Zadovoljan sam tvojim učinkom.“

Uzbuđenje se razli Gihtarom. Sprema li se on to da me konačno osamostali?

„Ipak, imaš još mnogo toga da savladaš.“, majstorove reči razbiše nadu. Kako je samo mogao da pomisli da će se rešiti bede? Ćutanje sagovornika bi pogrešno protumačeno. „Nemoj da si zabrinut, ovde te uvek čeka sigurnost, sve dok me budeš slušao. Slušaš li me Gihtare, kada smo već kod toga?“

„Naravno majstore.“

„To je dobro. Tvoja poslušnost mi mnogo znači, jer ćemo uskoro imati ozbiljnog posla. Ova mušterija je nešto što sam dugo čekao, i o čemu sam samo mogao da sanjam.“

„Mora da je u pitanju neki bogataš.“

Kulu se nasmeja. „Naivni šegrte. Više od toga. Ali to se tebe ne tiče. Jedina briga koju treba da imaš, jeste hoćeš li moći da održiš tempo koji ću od tebe zahtevati. Ako to nisi u stanju, zapamti da ću te promeniti. Za onoliko melema, odeće i materijala kojim te plaćam, mogu da unajmim i desetak kasa.“

„Nadam se da moj rad zaslužuje platu koju mi dajete.“

Ovaj klimnu glavom. „Samo nemoj da pomisliš da ne mogu bez tebe. Imaš veštu ruku ali Tarnek je velik. Niko nije nezamenjiv.“

Pa ni ti, pomisli Gihtar prećutavši opasku.

„Učiniću sve što mi budete naredili.“

„Onda smo se razumeli. Sada me pažljivo slušaj. Danas ćete se ti i Lenora odmoriti, dajem vam slobodno do sutra. Sirmiona misli da sam previše milosrdan ali ne mogu protiv svoje prirode. Potrudi se samo da ti to ne pređe u naviku, jer će naredni dani biti veoma zahtevni.“

Željan predaha, šegrt ničim ne pokaza neslaganje sa pretpostavljenim. Uzmi sve što ti se pruža, bilo je pravilo koje je odavno usvojio tokom svog služenja.

„I još jedna stvar. Svu robu ćeš odmah odlagati u podrum. Vrata radionice konstantno moraju biti zabravljena, i nikome ih nećeš otvarati osim meni. Čak ni Sirmioni. Ako bude dolazila u posetu pravi se da je ne čuješ. Ne obaziri se ni ako preti, a pogotovo se ne upuštaj u bilo kakav razgovor sa njom. Samo ćuti, a ako bude naporna kao što to ume, pozovi se na moje instrukcije. Ja sam taj kome služiš, to ne zaboravi.“

„Potpuno jasno majstore.“

„Lenoru ću poslati negde na nekoliko dana, ne želim ni njeno prisustvo.“

Ovaj put Gihtar nije mogao da sakrije iznenađenje. Nije mu bilo strano da radi sam, ali dodatni par ruku predstavljao je olakšanje koga se teškog srca odricao. „Nemoj tako da me gledaš, znam tačno šta ti govorim. Ako bude sve teklo po planu, i tebi će biti dobro. Na pragu smo ulaska u ozbiljne tokove, i neću dozvoliti da to bude ugroženo. Celu noć sam proveo u pregovorima.“

Svetlo u paviljonu. Pomislih da nam dolaziš u kontrolu. Izgleda da ni Sirmiona nije uživala bezgranično poverenje. Verovatno bi uklonio i mene, da mu nisam toliko potreban.

„Neću vas razočarati.“

„Bolje bi ti bilo. A sada se vrati u radionicu i prenesi Lenori da ste slobodni. Kasnije ću joj sve objasniti, a ti se dobro spremi za ono što te čeka. I ne zaboravi, nikome ni reč o ovome o čemu smo upravo razgovarali.“

---

U skučenom prostoru koji mu je pripadao, meditirao je dugo i duboko. Nekada je Gihtar polagao pravo na čitavu baraku iza radionice, ali je po Lenorinom dolasku imao čast da je sam pregradi na dva dela. Tog jutra, baš onako kao što je majstor i obećao, nje nije bilo.

Zahvaljujući odmoru, nije bio potišten zbog predstojećih obaveza, ali se ipak iznenadio kada mu je Kulu izneo svoje zahteve i pokazao dva nova kalupa, specijalno nabavljena za ono što ga je očekivalo. Pored toga, novinu je činila i peć sa dubljim rezervoarom za gorivo i užim grotlom. Ono što joj je bilo namenjeno, zahtevalo je stabilnu i visoku temperaturu.

Izrada sečiva, pored toga što je predstavljala težak i osetljiv posao, bila je ilegalna, osim ako se nije radilo o specijalno ovlaštenoj proizvodnji. Sa radionicom majstora Kulua to svakako nije bio slučaj. Bilo je potpuno razumljivo zašto nepotrebni svedoci nisu bili poželjni.

Gihtar nije sumnjao u svoju veštinu. Iako nikada nije iskovao ništa tog tipa, skice i uputstva koja su se nalazila pred njim pružali su odgovor na sve nepoznanice koje su mogle predstavljati problem. Ono što ga je brinulo, bilo je vreme koje je imao na raspolaganju. Dvanaest dugih sečiva, u predviđenom periodu, nije bio nimalo lak zadatak. Beše svestan da mu predstoji rad kakav do tada nije iskusio.

Ispostavilo se da je potpuno u pravu.

Dani su se poput metala stopili u dugačku agoniju ispunjenu teškim udarima čekića, savijanjem i ponovnim kovanjem, a vrelina peći i crveno usijanje bili su jedino sunce koje su njegove oči videle. Nekoliko puta je dolazio na granicu očaja, poražen pucanjem oštrica koje bi sa mukom oblikovao. Čak i kada bi uspešno završio ovaj proces, dešavalo se da ne postigne željeni balans, što bi ga vraćalo na polaznu tačku. Ako ništa drugo, barem nije bio ometan, Radionicu nije napuštao, majstor ga je opskrbio više nego dovoljnom količinom melema, a ionako kratke meditacije praktikovao je samo u slučajevima krajnje nužde, na izbledeloj prostirci kraj masivnog nakovnja.

Retke Kuluove posete odisale su razumevanjem, mimo svih očekivanja. Krhotine neuspelih pokušaja, potpuno neuobičajeno njegovom karakteru, nije komentarisao. Sve beše podređeno bodrenju, i porukama da istraje u radu. Iako je slutio pozadinu takvog ponašanja, Gihtaru je to veoma prijalo.

Prošao je gotovo čitav kvartal, dok u podrum nije odneo i poslednje završeno oružje. Ponos i olakšanje mešali su se sa dubokom iznurenošću, i on se oseti čvršćim od čelika koji je posmatrao. Veliki posao, i verovatno najveći izazov koji je u životu imao, uspešno su se nalazili iza njega. Sa ili bez nečijeg priznanja, kao nikada do tada bio je siguran u ono što jeste bio. Majstor Gihtar.

Kulu je iste te večeri ušetao u radionicu sa još jednim Kasom. Dakle, to je kupac.

Otupeo od umora, bio je opušteniji nego inače.

„Ovo je moj šegrt.“ Majstor pokaza rukom ka njemu. Nije zatražio da izađe, ali od ljubaznosti više nije bilo ni traga. „Donesi robu.“, naredi kratko.

Na prvi pogled mušterija je delovala sasvim obično, ni po čemu drugačija od ostalih koji su dolazili na posed. Košulja od bakarne svile, tako česta i jeftina, beše raskopčana do granice neukusa, dok su pantalone završavale upasane u dubokim čizmama od kuvane kože. Čak i ja posedujem bolje, nagoveštaj smeha zaigra u Gihtaru, ali ga on zadrža u sebi. Strančevo lice, poput mlečno belog kamena, hladno i čvrsto sa stisnutim usnama, ostavljalo je daleko snažniji utisak. Ko god da je bio, ovaj Kas je oko sebe nosio auru autoriteta i to se lako moglo osetiti dok je nemo posmatrao dvanaest mačeva koje je, vrativši se iz podruma, položio na sto pred njega. Sudeći po držanju i Kulu je osećao isto. Nervozno je stiskao prste, ne skidajući pogled sa kupca.

„Ovo je najfiniji kov, kako vam se čini? Uzmite ga u ruku slobodno...osetite ga.“

Poslušavši majstora, on dograbi balčak i učini nekoliko spretnih i brzih pokreta kroz vazduh. Oružje zapeva u spretnim rukama. Ja sam to stvorio, pomisli Gihtar, iskovao sam ih a ovaj kas može sa njima da ubije. Samo veština mogla je da probudi smrtonosno svojstvo u sečivu. Gledajući ga kako se znalački kreće u njegovim rukama, Gihtar shvati da je to poslednja stvar koja nedostaje misterioznom gostu.

„Dobar je ovo rad majstore. Sve je kao što si i obećao.“

Kulu postade samozadovoljna mešina.

„Nadaleko sam poznat. U sve što izrađujem, ja ugradim deo sebe.“

Prokletnik svojata moj rad. Ovo nije bila novost, ali ova situacija beše potpuno drugačija. Ako je mogao da prećuti narukvice, ogrlice, grudobrane i ploče, i sve druge stvari koje je pristajao da stvara bez ikakvog izgleda da će za njih dobiti i najmanje priznanje, sa poslednjom izradom nije imao nameru da to doživi. Oružje koje je iskovao bilo je nešto daleko ozbiljnije - to nisu bile đinđuve i ukrasi koje će neko da stavi na sebe u besmislenom pokušaju oponašanja lepote i ugleda. Bio je to ispit njegove zrelosti, kao kovača, i kao kasa. Tačno je da je nečiji deo zauvek utisnut u blistavi čelik, ali on nije pripadao onome koji je to isticao. Odakle li mu samo pravo? Gihtar zausti, spreman da odbrani svoju čast bez obzira na cenu, ali pre nego što je uspeo da pusti glas, ostade ukopan. Ako je majstoru i promakao drski pokušaj šegrta, to nije bio slučaj sa mušterijom.

Njen pogled naredio mu je da odustane.

Nije pomišljao da dovede u pitanje ono što su mu dva sjajnocrna oka poručila u deliću sekunde. Ne. Lice jeste bilo bezizražajno, ali su oči gorele životom.

„Moje sluge će doći ovo da preuzmu, i doneće ti isplatu. Još noćas.“, stisnuta usta otvarala su se samo da škrto propuste reči.

Kulu klimnu glavom. „Neka bude, neka bude. Samo neka niko ne posumnja...“

„Za to se nemoj brinuti. Bolje vodi računa da tvoj jezik ne ode predaleko.“

„O tome bez brige, diskrecija je moja deviza. Nadam se da ćemo još dugo poslovati i da ćete se uveriti u to.“

Njegov sagovornik klimnu glavom. „Što se tiče tvoje kolekcije...“ , ali ne dovrši. Kulu sa nestrpljenjem, potpuno suprotnim dotadašnjem ponašanju, odmahnu rukom prekinuvši ga u pola rečenice.

„To su samo beskorisne narukvice, prstenje i još neke sitnice. Ni ja ih ne bih imao da mi ih nisu podvaljivali dužnici. Ima raznih Kasa – dođu, poruče robu, odnesu i ne plate. Posle ja jadan, moram da jurim i molim se bogu da makar nekako naplatim svoju muku, pa makar i tim drangulijama. Eto, odakle to meni.“

„Onda ti neće biti problem da mi ih prodaš.“ mirno odvrati stranac. Kulu odrično zavrte glavom.

„Ne ljutite se molim vas. Rekao sam vam da ne bih to da radim. Moja Sirmiona je samo kasa, dao sam reč da je to njen nakit.“

„Poslovan si pojedinac. Sve ima cenu.“

Gihtar je mogao da oseti majstorovu muku. Nije mogao da nasluti o kakvom nakitu je reč, ali ga je zabavljalo saznanje o njegovoj podređenosti kasi sa kojom je delio krov. Bilo je to čudno, dobro ga je poznavao i znao je da bi za pravu cenu prodao i sopstvenu kožu. Čime li ga je kupila?

„Molim vas.“, Kulu gotovo zavapi „Mogu da vam izradim identične kopije. Uradiću to po upola manjoj ceni nego nekom drugom, šta kažete? Neka to bude moj gest dobre volje, za buduće poslove koje ćemo sklapati.“

„U tvoju veštinu ne sumnjam.“ Pogled mu samo na trenutak okrznu Gihtara. „Siguran sam da bi kopije bile bolje i od samih originala. Toliko dobre da ni dotična ne bi primetila razliku.“

Iako sateran u ćošak, majstor se nije predao. „Nije na prodaju.“, glas mu je bio suv ali odlučan. Kao da pogađanja nije ni bilo, njegov sagovornik samo kratko klimnu i uputi se ka vratima.

„Ne moraš me pratiti, znam put.“

Kulu se još neko vreme zadržao u radionici, ne pominjući događaj kome su prisustvovali. Odsutno je pregledao magacin, mrmljao sebi u bradu i gotovo panično zagledao svaki ćošak. Potom se pribrao i naredio Gihtaru da se odmori do sutradan, darujući mu podrugljiv osmeh umesto odgovora, kada mu je ovaj zatražio još slobodnog vremena. Tri meseca protekla su u krvavom radu, i sudeći po majstoru na tome je trebalo sve da se završi. Šegrt ga isprati uz tihu kletvu, a potom se nakon dugo vremena, uputi u svoju baraku.

Zalihe umora uradile su svoje. Čim je ukrstio noge i leđa oslonio na hladni zid, oči su se sklopile same od sebe. Tišina ga preplavi celog, i poče da ga nežno talasa. Utisci su prožimali telo i završavali na krajevima prstiju, odakle su odlazili u daljinu i vraćali se prečišćeni. Sve je počivalo sa njim, i on oseti prijatno strujanje napetosti koja će uskoro isčileti iz udova. Konačno.

Kada je glas progovorio, on uzaludno pokuša da poskoči.

„Mrziš li ga?“ šapat je u apsolutnoj tišini zvučao poput grmljavine.

„Ko je to?“ telo nije slušalo, oči su i dalje ostale sklopljene ali mu barem govor nije otkazao poslušnost. „Ko je to?“ upita on još jednom. Odgovor je znao i pre nego što će ga dobiti.

„Smiri se, ne osećaj strah. Možeš me zvati Set.“

„Mislio...mislio sam da ste otišli.“

„Svratio sam da odam priznanje tvome radu. Dugo vremena nisam naišao na takav kov. Reci mi, mrziš li ga?“

Nešto u njegovom tonu, u celokupnoj atmosferi, oslobađalo ga je straha i budilo neobjašnjivu bliskost. Gihtar je znao da ne sme da laže. Da ne želi da laže.

„Mrzim.“ odgovori on.

„I ja bih, da sam na tvome mestu. Veći si od njega, veći si od mnogih. Ipak, samo si običan zarobljenik. Ti si rob Gihtar.“

„Ja sam samo šegrt.“

Smeh se poput senke rasplete prostorom. „Ti si samo ono što želiš da budeš. Svako bira sudbinu šegrte.“

„Radim ono što mi je bog darivao buđenjem.“

„Bog ti je odredio da budeš majstor, ali ti on to nikada neće dopustiti. Zato ga mrziš. Ti nisi majstor.“

„Mogu da stvorim ono što zamislim. Jesam majstor.“

„I njegov rob. Čemu veština ako u njoj ne možeš uživati?“ Set je udarao u bolna mesta. Zašto ne mogu da se pomerim?

„Šta hoćete?“ upita on. Odsustvo straha, bilo je krajnje čudno. Opčinio me je. Nekako je to uradio.

„Već sam ti rekao. Da odam priznanje, ali i da ti dam ponudu. Želiš li slobodu Gihtare?“

On ne odgovori odmah. Možda je sve ovo trik, možda me Kulu nekako proverava. Da li bi ovo mogao da bude ispit moje zrelosti? Nikada nije čuo za takvu praksu, ali je njegov gospodar po mnogo čemu odudarao od pravila. Nešto kraj njega šušnu, i on shvati da ne sme da rizikuje. Ne sada, ne nakon svega što je prošao. Ako Set ode, mogao bi zauvek da izgubi šansu. Ići će do kraja, bez obzira na ishod.

„Želim.“

„Koliko?“

„Više od svega.“

Glas postade bliži. „Mogu ti je dati, ali moraćeš da učiniš neke stvari, tačno onako kako ti budem rekao. Ne tražim ništa osim da budeš čvrst u svojoj odluci. Nijedna cena nije velika za ono što ti se nudi, ali moraš biti spreman da se izboriš za to.“

„Spreman sam.“, odgovori Gihtar. Uistinu je to bio, više nego ikad.

„Onda pažljivo slušaj i potrudi se da zapamtiš svaku moju reč. Bolju priliku, dragi šegrte, nikada nećeš imati.“

---

Do svitanja je bilo ostalo još nekoliko časova, a Gihtar se ipak osećao odmornijim nego dugo vremena pre toga. Iako nije postojala bojazan da ga mogu čuti, on tiho kliznu kroz odškrinuta vrata barake, i prateći senke odšunja se do zida radionice. U sobi je imao nekoliko metara mekog platna, stečenog prilikom jedne od isplata, i on njime obmota ojačane đonove svojih čizama. U noćnoj tišini kretao se potpuno bešumno.

Ovog puta radionica nije bila njegovo odredište. Bilo je to istupanje od dugogodišnje prakse, beznačajno u odnosu na ono što je tek trebalo da sledi. Koliko god da je bio simbol njegove patnje i nepravde, voleo je taj prostor. Tamo negde me čeka bolji i lepši, pomisli on i potraži odlučnost u sebi. Instrukcije su bile jasne, sve ovo će ubrzo biti samo deo njegove teške prošlosti. Zauvek iza mene.

Bašta beše okupana mesečinom. Na njenom drugom kraju nalazio se paviljon, visoko uzdignut na kamenom postolju, poput cveta. Negde iza tih prozora meditirali su Kulu i Sirmiona, bezbrižni u svojoj osionosti, sigurni u izvesnost koju su tako nezasluženo uživali. Više neću biti deo toga.

Gihtar se u nekoliko koraka nađe kraj zida koji je opasavao posed, ali ne krenu u pravcu glavne kapije. Ne još. Iza barake zemlja nije bila toliko uređena, i više je oslikavala drugu stranu života na Kuluovom posedu, kojoj je i sam pripadao. Komadi rude i materijala, grubi i neobrađeni ležali su na gomilama čekajući vešte ruke da ih oblikuju. Njihova količina nije bila posledica brižnog gomilanja zaliha, već plod bezumne kupovine svega što se moglo nabaviti po najnižoj ceni. Nekada bi im mesecima stizalo samo drvo, dok bi postojali i periodi kada bi svakog petog dana istovarali najrazličitije metale, često gubeći mogućnost same evidencije onoga što je na taj način bilo deponovano. Retko bi se desilo da bilo šta propadne, a ako bi se i javila takva mogućnost, majstor ju je presretao terajući ih da rade kao bezumni, i odlažu gotove artikle u beskrajni magacin pod zemljom.

Utovarna kapija bila je ono što ga je zanimalo, i on sa radošću primeti da je pusta. Tolumovo zaduženje je između ostalog bilo da je povremeno obilazi tokom noći, ali je lenjost ispunjavala svaki deo njegovog bića. Verovatno zbog obima posla i njihove odvojenosti, Gihtar nikada nije imao priliku da ga bolje upozna, ali i ono malo kontakata koje su imali, nisu u njemu budili ozbiljniju želju. Čuvar je bio prazna ljuštura, toliko bezlična i prosta da mu je bivalo mučno i da mu posvećuje misli. Nekada se pitao kakav je njegov odnos sa majstorom, da li i on deli tešku muku napornog službovanja, ali je na kraju od toga odustao. Ako je iko zasluživao pretpostavljenog poput Kulua, bio je to Tolum.

Kao i uvek, velika vrata behu čvrsto zamandaljena. Gihtar je sumnjao da je iko petljao sa njima tokom njegovog kovačkog poduhvata. Imao je tu čast da obavlja sve teške poslove i verovatno je baš niz utovara bio nagrada koja ga je čekala u predstojećim danima. On tiho zakuca po drvetu u ritmu ugovorenog znaka, i dve senke se poput utvara prebaciše preko zida i priljubiše uz njegovu površinu ne čineći više nikakav pokret. Čak i na tolikoj blizini bilo ih je teško razlikovati od okoline. Ovo im sigurno nije prvi put.

Morao je delati dalje.

Dok je ostavljao brežuljke zaliha za sobom, učini mu se da vidi kretanje na suprotnom zidu, ali nije mogao da oceni da li se udaljenost poigrava sa njim. Vodi računa samo o onome što ti kažem da uradiš, jasno mu je bilo napomenuto, i čvrsto rešen da se toga pridržava on produži ka Kuluovoj rezidenciji. Zastao je tek kada je ugledao Toluma.

Kas je bio plećat, i ono što je sprečavalo njegovu celokupnu figuru od toga da bude skladna bile su upravo ruke – neprirodno kratke u odnosu na njegovu veličinu, nesumnjivo funkcionalne a ipak isuviše nespretne da bi mogle da poprime neko plemenitije svojstvo od sirove snage. Nevešto izvezen grb majstora Kulua, kovački čekić okružen onim što bi trebalo da bude ogrlica, nejasno se nazirao na jeftinom tkanju tunike, koja je čak i pod okriljem noći delovala prljavo. Ako ovo ne upali, biću u velikom problemu. On napipa uvezani komad hartije i čvrsto ga stegnu. Stvari su već otišle predaleko, povratka nije bilo i sve što je mogao jeste da polaže nade u verodostojnost Setovih obećanja. U džepu ćeš pronaći poruku. Nipošto je ne čitaj, već je predaj čuvaru kada bude došao na red.

„Tolume.“ pozva ga on tiho. Nije bilo reakcije. Toliko o posvećenosti zaduženjima. „Tolume.“, pokuša malo glasnije, strahujući od mogućih posledica. Ako je čuvar imao kamenje u ušima, dvoje u paviljonu nisu. Srećom, ovaj se prenu iz sanjarenja i osvrnu se. Gihtar iskorači, signalizirajući mu rukama da bude tih.

„Šta radiš ovde?“ čuvar prošapta pitanje.

„Došao sam da ti predam ovo.“ on mu pruži smotuljak. Tolum ga oprezno pogleda.

„Šta je to?“

„Pismo za tebe.“

„Pismo? Znaš li ti koje je doba?“

„Samo ga uzmi i pročitaj.“

„Ne smeš da budeš ovde.“ procedi on, pogleda oko sebe, pa doda tiše „Od koga?“

„Molim te, uzmi ga.“

Tolum ga konačno posluša, i činilo se da je prošla čitava večnost dok konačno nije uspeo da razveže traku kojom je bilo obmotano. Gihtar je mogao da primeti debele linije koje su činile retka slova, ali je i pored toga čuvar morao da ga prinese licu. Srećom, ume da čita. Pismenost svakako nije bila retkost, ali ga u njegovom slučaju odsustvo iste ne bi iznenadilo.

Šta god da je bilo napisano, proizvelo je utisak. On hitro sakri papir pod pojas, i nezgrapnim rukama prođe kroz retku kosu.

„Nemoj da je neka podvala u pitanju. Ako me ismevaš zažalićeš.“, ono što je trebalo da zvuči kao pretnja, od silne usplahirenosti u njegovom glasu je delovalo smešno. Gihtar je imao spreman odgovor i nadao se da će poslužiti.

„Mesečevo oko, to je sve što ću ti reći.“

Tolum zinu, kao da ne može da poveruje onome što čuje. Potom se hitro okrenu, i poče da se udaljava brzim korakom u pravcu radionice. Taman kada je pomislio da ga se otarasio, on stade, okrenu se prema njemu i napravi nekoliko koraka.

„Nemoj da se pomeraš odatle. Dok se ne vratim.“

„Bez brige. Budi tih.“

Čuvar klimnu glavom, i nastavi jednako žurno. Ubrzo mu je video samo obrise, a onda se senke sklopiše oko njega. Gihtar oseti nelagodu. Nije bilo zvuka.

Još malo i sve će biti gotovo. Sada kada je prepreka uklonjena, opasnost da bude primećen bila je daleko manja. Boreći se sa uzbuđenjem on se dovuče do glavnog ulaza i povuče ručku koja je otvarala kapiju. Škripa mehanizma zapara noć, dok se poslednja brana Kuluove sigurnosti širila da propusti ono što je moralo da se dogodi.

Sve se odigralo munjevito.

Uplašen da bi buka mogla da probudi stanare, Gihtar se okrenu ka paviljonu, taman na vreme da vidi senovite prilike kako spretno klize uz stepenište i zauzimaju položaj kraj nezaštićenih vrata. Dok je tražio zaklon pod okriljem zida, kroz tišinu se prolomi prasak i on sa zlobnim ushićenjem za kakvo nije ni slutio da je sposoban, shvati da su provaljena. Sirmiona prodorno vrisnu, kada svetlost baklje obasja prostor. Hoće li ih povrediti? Sa udaljenosti na kojoj se nalazio nije mogao da vidi unutrašnjost, ali su zvuci nošeni vetrom stavljali do znanja da se u odajama njegovog gospodara ne dešava ništa prijatno.

Sa njegove desne strane se začuše glasovi i krilo otvorene kapije snažno lupi o zid kada kroz nju na posed upade mnoštvo prilika, padajući jedne preko drugih. On sa užasom prepozna uniformu Odreda na jednoj od njih. Propao sam, biću uhvaćen. Zakon je došao po svoje, zar je mogao biti toliko glup da nasedne na Setov predlog? Sa pozicije na kojoj se nalazio bilo je teško ostati neprimećen, a povrh svega se činilo da su uljezi kao za inat osvetlili Kuluove odaje, toliko jarko da je svaki pokušaj skrivanja pod velom mraka bio osujećen.

Radionica, moram doći do nje. Duboki podrum mogao bi da posluži kao skrovište, imao bi dovoljno vremena da skriven smisli odbranu. Ili to, ili da pokuša da pobegne odatle i potraži zaklon na ulicama Tarneka. Koliko bi im trebalo vremena da ga pronađu? Nimalo lak izbor nalazio se pred njim. Do radionice je mogao da stigne istim putem kojim je i došao, ali tamo su vrebale senke. Nije mogao pretpostavi njihov broj. Drugi put vodio je između paviljona i glavnog ulaza, ali tu se sada nalazio Odred, i ako ga odabere moraće da se probije kroz pravdonosce. Pred potpuno istom dilemom nalazio se i ako odabere bekstvo. Mogu da se pretstavim kao žrtva. Uputiću ih prema donjem delu i pobeći.

On donese odluku. Neće dopustiti da se odrekne slobode, ma koliko kratko potrajala. Ne sada kada mu je nadomak ruke. Zar me još uvek ne primećuju, pomisli on, i šta to za ime boga rade? Obuzet panikom, ostao je gotovo slep za zbivanja oko njega, registrujući ih samo očima ali ne i razumom. Jedan od čuvara zakona posrnu i gotovo mu pade pred noge kada ga Kas u kožnom grudobranu udari ogromnim maljem. Gihtar se glasno nasmeja, lud od trenutne spoznaje. Odred je bio prisutan, ali nije bio sam. Onih sa kojima su pokušavali da se izbore, bilo je bar dva puta više. Začu se rezak zvuk kada jedan od njih zamahnu mačem i uniformisana ruka polete kroz vazduh. Moj rad, pomisli on, tako seče ono što ja kujem, i već sledećeg trenutka se nađe licem u lice sa još jednim vlasnikom dela na koje je toliko bio ponosan. Udariće me. Bilo je nečega divljeg u pomisli da će nastradati od oštrice koju je sam stvorio.

„On je sa nama.“ začu se snažan glas i njegov nesuđeni napadač se okrenu, podigavši sečivo visoko iznad glave, spreman da zada udarac nekome ko to više zaslužuje. Pre nego što je uspeo da spusti ruke, gvozdeni šiljak gotovo stidljivo proviri kroz zaštitu od tvrde kože na njegovim leđima i već u sledećem trenutku masa bi zasuta ostacima onoga što mu je nekada sačinjavalo torzo. Bes i zadovoljstvo blistali su na licu čuvara zakona, koji odbaci upotrebljeni kidač i hitro potegnu bodež trčeći ka Gihtaru. Ubiće me, pomisli on, i pokuša da se pribere. Sve bi bilo daleko lakše da ima bilo kakvo oružje. Prostora za manevar skoro da nije bilo, svet oko njega postao je masa povika i udaraca i on pomisli kako je pravo čudo što je još uvek na nogama. Delići trenutka razdvajali su ga od napadača, i on sa divljenjem zamisli silinu udarca koji će neminovno uslediti. On želi da me ubije. Njegov dželat, na korak pred ciljem, nagazi na ostatak nečega, i da mu nije bilo zapanjenog izraza na licu Gihtar ne bi ni postao svestan spasonosne prilike koja mu se iznenada ukazala. Vođen instinktom koji nikada ranije nije bio spoznao, on se spretno izvi u stranu i snažnim udarcem zauvek stiša gnev u svome nesuđenom krvniku. Izgleda da ipak posedujem oružje. Šokiran prizorom deformisane lobanje Kasa, pokušavao je da oceni kolike će količine melema biti potrebne da zaleče ogrebotine koje su krhotine kostiju načinile na njegovoj šaci. Iz transa ga je trgnula ruka koja ga je drmusala čvrsto ga stežući za rame. „Proklet bio, razneo si mu glavu pesnicom!“, grubo lice obraslo bradom urlalo je razdragano otkrivajući niz krivih zuba „Razbio si mu je kao da je tikvenjača!“

On pogleda oko sebe, i zatetura se, pokušavajući da se udalji od leša kraj koga je stajao. Ubio je Kasa - koliko god da je u pitanju bila odbrana, ipak je ubio. Neki drugi Gihtar u njemu pomisli kako je čudno nalaziti se u Gihtaru prestupniku. Gihtaru ubici. Posed je bio obasjan kao po danu, i on postade svestan da paviljon gori. Tamne prilike, sada okupljene u podnožju džinovske lomače više nisu bile senke – buktinja je otkrila njihove crne odore, ništa manje strašne nego ranije. Nečije truplo gorelo je dok su se ćutke tiskale oko drvenih nosača na koje je bio položen sanduk. Svuda okolo nalazili su se ostaci onih koji se više nikada neće probuditi. Bitka kod kapije, bila je gotova.

„Idemo!“ povika neko i gomila pojuri prema izlazu. Gihtar se prepusti masi, i ubrzo je potpuno dezorijentisan trčao pustim ulicama grada. Stopivši se sa ritmom koraka svojih iznenadnih saboraca, unezvereno je gledao oko sebe - u zidove, krovove, u noć koja je postepeno nestajala propuštajući prvo slobodno jutro, toliko snažno i upečatljivo da ga je opijalo i činilo da ono što je do juče smatrao životom, deluje tako daleko kao da se nikada nije ni dogodilo. Trčao je poput bezumnika, divlje i razuzdano, upijajući svaki detalj sa oduševljenjem od koga mu je telo gorelo. A onda, iznenada kao i sve što se dogodilo te noći, tlo pod njegovim nogama nestade i on propade u tamu.

---

Kada mu se svest povratila, shvatio je da se nalazi u ogromnoj dvorani bez prozora, prepunoj Kasa koji su veselo razgovarali među sobom, smejući se i gurkajući pod jakim osvetljenjem plamena koji je goreo u ozidanom ognjištu na sredini. Sedeo je sam za malim stolom u uglu, a pred njim se nalazio drveni čanak sa melemom. Odeća mu je u većoj meri bila iscepana, i on se seti svojih stvari koje je verovatno zauvek ostavio u baraci na imanju majstora Kulua.

Kada pokuša da ustane, kako bi bolje osmotrio mesto, shvati da je isuviše slab da bi se postavio na noge. Neočekivano iskustvo uzelo je svoj danak, i on sa mukom prizva u sećanje poslednji put kada je sproveo potpunu meditaciju. Bilo je veliko čudo što je uopšte izdržao toliko. Jedan glas se izdvajao u mnoštvu drugih, ali nije mogao da razabere šta je govorio. On sklopi oči. Kao da je uopšte bitno, pomisli. Sve je bilo gotovo, više nikada neće morati da trpi torturu, i šta god da mu se spremalo nije moglo biti gore od onoga što je ostavio za sobom. To saznanje, donosilo je spokoj.

„Dopada li ti se sloboda?“, za razliku od ostalih, izvor iznenadnog pitanja beše poznat i Gihtar umorno podiže glavu. Set se osmehivao. I sam je delovao iscrpljeno dok se jednom rukom oslanjao o nižeg Kasa čije se lice nije moglo videti pod crnom kukuljicom. „Imali smo malih problema sa Odredom, ali je sve na kraju ispalo dobro. Neki ovdašnji tvrde da imaš tešku ruku.“

„Uradio sam sve po instrukcijama.“

„Jesi. Drago mi je što nisam pogrešio kada sam ti poverio zadatak.“

„Kulon i Sirmiona...“

„Mrtvi su. Više nikoga neće ugnjetavati. Treba da budeš srećan zbog toga.“

Ono što je Gihtar osećao više se moglo nazvati prazninom nego srećom. U svakom slučaju prijalo je.

„A Tolum?“ tiho upita on. Pretpostavljao je da ni njega nije zadesila bolja sudbina.

„Čuvar nije bio problem. Do poslednjeg momenta nije mogao da se pomiri sa činjenicom da ga je dočekalo naše bratstvo, umesto one kojoj se nadao pročitavši pismo.“

„Glupi kas...“

„I veoma zaljubljive prirode, ako smem da primetim.“ Doda Set skoro veselo. „Kada smo već kod toga dozvoli mi da ti predstavim njegovo Mesečevo oko.“

Ako te čuvar bude proveravao, samo mu reci to ime, još uvek je pamtio Setova uputstva. Prilika kraj njega, spusti kapuljaču i Gihtar joj ugleda lice.

„Lenora...“

„Moj gospodaru šegrte“, progovori ona oponašajući poniznost, „Dobrodošao u Crno bratstvo.“

PRETHODNO OBJAVLJENO:

Prolog
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje

Izvor slike: www.pixabay.com