Roman "Zidovi Tarneka" predstavlja prvu knjigu u serijalu "Vetrovi ciklusa" a iako je objavljen na drugim jezicima (u elektronskoj formi) do sada nije objavljen na srpskom jeziku. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja dogovora sa različitim izdavačima, gotovo sam odustao od njega, međutim u međuvremenu se dogodio Steemit tako da ga sada u nastavcima objavljujem na blogu radujući se svakom čitaocu koji odluči da mu posveti pažnju.

Za one koji razmišljaju da li da se upuste u priču, sledi kratak blurb:

"Zidovi Tarneka" je roman epske fantastike, koji opisuje nemilosrdnu političku, klasnu i versku borbu unutar zidina izolovanog grada Tarneka, čiji se, uslovno rečeno, besmrtni stanovnici, po prvi put susreću sa značajnom opasnošću od nasilnog ili biološkog okončanja života. Izdaje, zavere, spletke, kriminal, korupcija, prinudni savezi, terorizam i ostale pošasti svojstvene društvenim uređenjima pred raspadom, izuzetno su uverljivo preslikani iz stvarnog života na zatvoreni sistem grada. Prvo romanopisno delo Gorana Segedinca, poznatog po kratkim proznim ostvarenjima iz domena fantastike, donosi dinamičnu, maštovitu priču prepunu junaka suočenih sa velikim preprekama, izazovima ili iznenadnim prilikama, a njihove odluke i transformacije, podsetiće vas na mnoge ličnosti iz javnog i političkog života. Ovo delo predstavlja fikciju savremenog doba - ali i njegovu smrtno hladnu kritiku.
Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-anima.com.

Linkove do prethodnih fragmenata, potražite na kraju teksta. Hvala vam od srca!

---

TREĆE POGLAVLJE

„...Unutar grada, naša je pravda!“
-Zakletva Odreda

Na trenutak je pomislio kako se nalazi u Ispostavi, ali se pretpostavka rasprši jednako lako kao što se i pojavila. Budan i svestan činjenice da je kod kuće, on se prepusti olakšavajućem osećaju dok mu je svest ponovo ispunjavala telo. Slobodan dan.

Iz sna ga je dozvala buka iz susedne sobe. Nelgor primeti uniformu okačenu kraj vrata. Zrak sunca padao je na uglačanu kopču, čineći da deluje kao da je od zlata. Monada. Mora da ju je ona očistila. Prethodne noći imao je taman toliko snage da zbaci odeću sa sebe i istrlja se krpama. Dobra Kasa. Izgleda da je meditirao duboko, jer je uopšte nije čuo kako ustaje i odlazi. Nisam je osetio. Umor i stres činili su svoje. Ranije, gotovo da nije bilo noći kada ne bi bio svestan njenog prisustva, i čim bi se opustili njihova energija počela bi ples, kovitlajući se slobodno i razuzdano oko obamrlih tela. Noći ljubavi. Iz takvih zanosa vraćao se potpuniji nego ikada, spreman da danima radi bez prestanka. Nažalost, te situacije bivale su sve ređe, a kada bi se i dogodile bile su više mehaničke nego što je u njima bilo iskrene čulnosti. Verovatno su tokom godina takve stvari postajale normalne. Bez obzira na sve, voleo ju je sa jednakim žarom.

Na brzinu je obukao ogrtač, i pogledao kroz prozor. Dan je predivan. Dva kasa lenjo su se vukla ulicom razgovarajući. Zastadoše pred izlogom i zagledaše se u raskošno izvezene ćilime. Na vratima se pojavi vlasnik i oni razmeniše reči koje nije mogao da čuje. Poznavao je Fenora, živeo je u prizemlju i koliko god da je umeo da bude namćor, sa mušterijama je bio ljubazan, bez izuzetka. Mogli bi da prošetamo danas.

Ugledao je Monadu čim je zakoračio u glavnu sobu- jedinu preostalu prostoriju koja je zajedno sa odajom za meditaciju činila ono što su nazivali svojim domom. Svakako se nisu mogli dičiti veličinom stana, ali je u potpunosti zadovoljavao potrebe koje su imali. Na podu kraj stola nalazila se kanta, čiju je sadržinu predano mešala velikom drvenom kašikom. Kada ga je čula, podigla je glavu, boreći se sa pramenom grimizne kose koji joj je nestašno zaklonio pogled. Tako je lepa.

„Vratio si se,“ pozdravi ga ona. „Nisam htela da te prekinem, bilo mi je žao.“

„Trebalo je,“ on joj nežnim pokretom ukloni kosu sa lica. „Umalo da te i danas ne vidim.“

Ona se osmehnu. „Neka, morao si da se odmoriš.“ Pogled joj pređe preko tamne smese kojom se bavila. „Izašla sam tiho da te ne probudim. Donela sam vezivo...mislila sam da mi pomogneš da zakrpimo ono...“

Nelgor napravi grimasu. „Moni, zašto toliko navaljuješ?“ Pre nekoliko meseci u uglu plafona se pojavila pukotina. Zgrada je bila stara, ali to ipak nije bilo nešto što je trebalo da se desi. U svakom slučaju, nije se previše uzrujao, nevolje su mogle nastati samo ako bi došlo do kiše - toliko retke da nije mogao da se seti kada je poslednji put nebo kvasilo Tarnek. Sa druge strane, Monada nije prestajala da kuka i to ga je iritiralo. Plašila se da bi rupa mogla da se proširi, a vlaga je bila ono što ju je posebno uznemiravalo. Kada se uvuče ne možeš je se rešiti, govorila mu je, a kada te načne trulež onda je kasno. To beše istina, ali stvari nisu bile baš toliko tragične. Trula smrt pohodila je svoje žrtve na mnoge načine, i nije bilo racionalnog razloga za toliki strah od svega što bi moglo da je uzrokuje.

Trebao je da pretpostavi da je pitanje dana kada će uzeti stvar u svoje ruke. Bila je uporna i tvrdoglava. Reagujući na kritiku, njene oči zaiskriše jasnom porukom. Ako hoćeš da se raspravljaš, samo izvoli. Možda bi se i pokorio bez otpora, i prihvatio se posla, ali se pitanje koje je usledilo nametnulo samo po sebi.

„Čime si platila?“ Ova godina bila je naročito teška, i treći kvartal nije ulivao nadu da će se završiti mnogo bolje nego što je počela. Veliko pitanje bilo je šta budućnost donosi. Imao je sreće što služi Odredu, ali je samo svojoj štedljivosti mogao da zahvali na zalihama melema brižno sklonjenim na stranu. Svojevremeno je prekovremeni rad donosio znatnu dobit, a danas je bilo neizvesno da li će i redovna norma uroditi plodom. Već tri puta su umesto isplate dobili garanciju, komad papira kojim se grad obavezuje da će ga pretvoriti u ono što su pošteno zaradili čim se stvore dovoljne rezerve. Nisu smeli da se opuste. Nikada joj nije nametao svoju volju, ali je imao samo jednu molbu, jedno jednostavno pravilo koje je očekivao da se poštuje. Ne trgujemo melemom. Živeli su skromno, ali barem za razliku od mnogih, nisu morali da se brinu za sopstvene kože.

„Uzela sam samo malo.“ U glasu je bilo krivice, ali ne i kajanja.

„Zaboga Monada!“ povika on.

„Odvadila sam mrvicu, ne pravi odmah problem!“

„Ali, to jeste problem!“ Posle prvog puta, doći će i drugi, i izuzetak veoma brzo može postati pravilo. „Trošiš ono od čega nam život zavisi na nešto beznačajno poput veziva!“

„Nisam kriva što jedino to imamo da trošimo.“ Odgovor ga žacnu poput oštrice. Monada je bila umetnica, slikarka, a ta profesija nije dobro stajala ni u boljim vremenima. Nikada ne bi pomislio da je zbog toga kinji, podrazumevalo se da radi za oboje. Udarala je nisko, a to svakako nije zaslužio.

„Žao mi je, to je sve što imamo.“ Stišao je ton, suzdržavši se od uvreda. „Ako misliš da treba da ostanemo i bez toga, samo napred. Potroši sve.

„Nikada to ne bih uradila!“ Kašika joj kliznu iz ruku i pade na pod. „Kako ne shvataš, htela sam da nas zaštitim. Ta rupa... moramo je zakrpiti.“

„Slažem se, ali ne ovako. Znaš li koliko Kasa nema mogućnost da sebi priušti ni razblaženo mazivo?“

„Bolje nego ti. To što si na dužnosti ne znači da si jedini koji vidi šta se dešava.“

Nemaš ni približnu predstavu o tome, pomisli on, ali prećuta.. Juče je tokom smene obilazio zgarišta. Kriminal je cvetao, oni najslabiji našli su se na udaru bandita. Pronalazili su ih i spaljivali u budžacima, kao da im trulež nije dovoljno zagorčala sudbinu. Bilo je nemoguće ući im u trag, Malobrojni svedoci bili su suviše uplašeni da bi otkrivali informacije, a nove buktinje su nicale skoro svake noći.

Svestan da bi svaka naredna reč mogla samo da produbi svađu on doda mirnije. „Možeš li mi obećati da više nećeš raditi ovakve stvari?“ Nije želeo da trenutke sa njom provede u gnevu.

Ona se zagleda u pod, kao da se odgovor nalazi kraj njihovih nogu. Kada ga je pogledala, znao je da je prelomila i progutala sujetu.

„Obećavam.“ Na krajevima usana bilo je nečega što bi moglo da joj preraste u osmeh. „Nisam imala nameru da rasipam ono što imamo, ali ovo zaista smatram potrebom. Samo sam htela najbolje.“

„Znam.“ On je zagrli i sobu ispuni prijatna tišina.

„Hoćemo li da prionemo na posao, ili ćemo i dalje da dangubimo?“ Monadin šapat mu zagolica uvo.

„Hoćemo. A posle toga, ima da uživamo.“

Kao i većina stvari u Tarneku, ni vezivo nije bilo naročito kvalitetno. Monada je pridržavala posudu dok se trudio da balansira na klimavoj stolici i popuni rupu smesom koja se sušila sporije nego što je bilo očekivano. Taman kada bi pomislio da je posao priveo kraju, deo mase bi otpao, ponovo otkrivši komadić vedrog neba. Ono što je trebalo da bude gotovo za manje od sata, potrajalo je dva, i kada konačno bi završeno oboje su sa zadovoljstvom posmatrali svoj učinak.

„Konačno,“ reče ona. „Trgovac me je ubeđivao da je prvoklasno. Nek ide u vatru.“

„Gde si ga kupila? Na trgu?“ upita Nelgor.

„U Srebrnoj ulici. Mrzelo me je da idem u gužvu.“

„Nisam znao da i tamo prodaju.“

„Već neko vreme, nema ih puno, svega dvoje ili troje. Uglavnom stvari za izgradnju. I ja sam ih prvi put videla pre nekoliko dana, kada sam posetila Kartagonu. Tezge su im odmah kraj njene kuće.“

„Čudi me da ih do sada nismo rasterali. Šta kaže Kartagona, jesu li ih prijavili?“ Bila je to razmažena Kasa, prilično iritantnih pogleda na društvo, koja nije propuštala priliku da nameće svoje mišljenje u situacijama u kojima joj ga niko nije tražio. Ipak, poštovao je to što je Monadina prijateljica.

„Nisu. Bolje im je da im se nalaze nadomak domova, nego da idu u gužvu. Oni bi čak voleli da se ponuda proširi.“

„Zar su se toliko ulenjili?“

„Nije to. Boje se.“

Odgovor mu se nije dopao. Bogati kasi su oduvek uobražavali i voleli da ističu svoj prestiž. Verovatno joj je više ispod časti, nego što se boji. Ali, šta ako je to bila istina? Ako je došlo do toga da se i oni imućni plaše? Na ulicama je bilo raznih kasa i nikada se nije radilo o pitanju karaktera, već o stepenu njihove drskosti. Koliko smo postali nemoćni?

„Mislim da preteruje,“ reče on. Monada samo odmahnu glavom. Vrednovanje tuđih motiva nije je zanimalo.

„Sećaš li se da sam ti pričala o Kartagoninoj komšinici Jotaki?

On potvrdi.

„E pa, jutros sam ih obe srela kada sam kupovala i pozvale su me
u kuću.“

„Malo poverljivih razgovora.“ Imao je nameru da bude ironičan, ali Monada na to nije obratila pažnju. Nešto je želela da mu saopšti.

„Ta Jotaka je nekada bila učiteljica filozofije, ali je napustila službu. Valjda su se zbog manjka interesovanja spojile dve škole, pa je nastala gužva. Kaže da nije imala nameru da zbog jednog predavanja nedeljno putuje na drugi kraj grada.“

“To je, s obzirom na situaciju, veoma odgovorno od nje.“

„Bogata je, može joj se.“

„Iznenađujuće za učiteljicu filozofije.“

„Imala je nekog kasa, mislim da je sudac u pitanju. Kada ga je Kristalna kula pozvala na počinak, već uveliko joj je bio sve prepisao.“

„To objašnjava,“ frknu on.

„Nije to sada bitno za priču. Uglavnom, razgovarale smo malo i prošli put, a danas smo nastavile. Znaš, nakon što je otišla iz službe, ona se u potpunosti posvetila religiji.“

„Jednom filozof, uvek filozof. Izučavanjem religije neće baš mnogo doprineti društvu. Ali o tome će verovatno da razmišlja kada raskući sve što je nasledila.“

„Ne budi toliko negativan.“ Monada ga laganim pokretom noge ćušnu pod stolom „Ona uopšte nije loša.“ A zatim dodade stišavši ton „i ne izučava religiju. Hoću reći, izučava je, ali to nije jedino što radi.“

„O?“ Sada je već počinjao da se zanima za stvar. Do kojih granica je dokonost pojedinaca spremna da ide?

„Ona i propoveda.“ Na licu joj se moglo očitati iskreno divljenje. Nelgor sa mukom suzdrža smeh, ne želeći da bude pogrešno protumačen.

„Nisam znao da Crkva dozvoljava kasama da propovedaju? Moni, jesi li sigurna da ne prave budalu od tebe?“

„Naravno da jesam. Treba da je čuješ.“

„Religija je prilično izričita kada su te stvari u pitanju. Oduvek je tako.“

„Znam... ali...“ Ona zastade, nesigurno ga proučavajući pogledom. Nešto mi je spremila.

„Ali, šta?“

„Ovde se ne radi... o toj religiji.“

Jedinu veru koju je ceo Tarnek priznavao, zastupala je Crkva. Nelgor je poštovao Večnoprobuđenog boga, u onoj meri u kojoj je to bilo normalno, kloneći se svakog fanatizma i nepotrebnog sujeverja. Dobro je razumeo ono što mu je Monada saopštila. Bila je to još jedna ludost koju je iznedrila kriza. Na nesreću, Odred je morao da vodi računa o daleko gorim stvarima. Crkva bi mogla da preduzme nešto makar kada su problemi na njemom terenu, pomisli on.

„Nije valjda da si slušala sektašicu?“ U njegovom glasu ne beše ljutnje. Bio je razočaran.

„Jesam, pa šta? Da li si ti ikada čuo nekoga od njih?“

„Ne, imam pametnije stvari da o njima brinem.“ Niski udarci su sada bili na njegovom repertoaru. „Nemaš predstavu o tome kako se živi u siromašnijim delovima grada. Zato te molim da prihvatiš da zaluđivanje jereticima smatram bacanjem vremena.“

Začudo, ovaj put je ostala smirena. „Oni se zovu Istinozborci.“

„Oh, a shodno imenu kojim se kite verovatno govore isključivo istinu. Reci mi, da li su njene propovedi besplatne, ili si i njih platila melemom?“

„Nisam platila. Tvoja reakcija je sasvim razumljiva, Jotaka kaže...“

„Ne interesuje me! Teraš me da pomislim kako si se ozbiljno zaludela time.“ Poslednja stvar koju je želeo, bila je verski zadojena kasa u kući.

„Nisam zaluđena, samo sam htela da porazgovaramo.“

„O čemu, zaboga?“

„O tome što sam čula od nje. Mislim... znam ja da to ne može biti istina, ali sa druge strane...“

„Nema druge strane Moni. To je gomila nitkova koji žele da profitiraju na strahu naroda.“

„Oni samo propovedaju.“

„I stvaraju paniku. Neko iz ispostave mi je pričao da je slušao te baljezgarije u Kamenom parku. Kraj sveta i gluposti. Zar ne vidiš pozadinu? Okupljaju pristalice da bi ih kasnije opelješili, to je stari prevarantski trik. Prvo ću besplatno da te izludim, a onda si u mojoj vlasti.“

„Može biti ali... da si čuo kako govori...“

On uze njenu šaku u svoju i zagleda joj se u oči.

„Vidi, znaš da ne pridajem mnogo značaja tim stvarima. I ne mislim da ima ičega strašnog u tome što si pristala da slušaš tu ludu. Ali, uvek sam te smatrao racionalnom i mudrom.“ Monada ga je snuždeno gledala, očigledno i sama nesigurna u cilj koji je želela da postigne. „Nećeš valjda dozvoliti, da ti neko koga jedva poznaješ tako lako napuni tu lepu glavu?“

„Samo sam razmišljala o tome što sam čula, to je sve. “

„To je u redu. Ali molim te, preklinjem te, nemoj razmišljati dugo jer ću se ozbiljno zabrinuti. Takve gluposti ne zaslužuju pažnju normalne osobe.“

„Kažem ti, nije baš tako kao...“

Začu se kucanje na vratima. Monada ustade, i on u sebi zahvali pravom Bogu na tome. Dan je krenuo u pogrešnom pravcu. Kada je otvorila, mogao je da vidi samo kraj rukava nenajavljenog posetioca, ali je i to bilo dovoljno da shvati o čemu se radi. Poznavao je uniformu.

Ne čekajući da mu se kaže, ustao je i otišao u drugu sobu da se presvuče. Na izlasku se pozdravi sa Monadom, praveći se da ne primećuje njeno negodovanje. Ipak, ono što je zatekao pred vratima potpuno ga je zateklo, i on smušeno promumla izvinjenje. Očekivao je jednog od kolega pravdonosaca, obično bi neko od njih obaveštavao slobodne da se vrate na dužnost ukoliko se javi potreba. Te prakse nisu bile česte, ali se dešavalo da Pesnica najavi iznenadnu kontrolu ili raciju. Uniforme su se razlikovale samo po ramenima i opasaču. Prokleta Kasa, ostavila ga je na ulici. Zar ne razlikuje činove?

Na kapetanovom licu moglo se uočiti samo nestrpljenje.

„U redu je pravdonošče, samo požuri,“ odgovori mu. „Pesnica je zakazao hitan zbor u ispostavi.“

---

Peta Ispostava bila je jedna od najuglednijih organizacija Odreda u Tarneku. Iako ne toliko dobro opremljena kao Prva, važila je za sedište pravdonosaca koji su tradicionalno bivali jedni od najbolje ocenjenih u godišnjim izveštajima.

Čim je prošao kontrolnu kapiju, našao se u trenažnom dvorištu punom kolega. Nije bilo smisla probijati se prema zgradi, pojašnjenje je dobio od prvog kome se obratio. Zbor će se održati pod vedrim nebom. Drugačije i nije moglo biti, znao je da nema dovoljno velike prostorije koja bi primila sve okupljene pravdonosce. Kapetan je žurio da pozove i ostale, ali mu nisu trebale instrukcije kako bi shvatio da je stvar više nego važna. Tražeći što pogodnije mesto u gužvi, on ugleda Nostrosa, pravdonosca sa kojim je povremeno odlazio u patrolu.

„Tu si,“ pozdravi ga on.

„Sada sam stigao. Kapetan je došao po mene, imao sam slobodan dan.“

„Mene su povukli sa ulice. Već sat vremena čekam.“

„Znaš li šta je u pitanju?“

Nostros slegnu ramenima. „Ništa nije rečeno, ali izgleda da je noćas došlo do problema u Zanatskoj četvrti. Čuo sam jutros kada sam se javio na dužnost.“

Problema je bilo uvek, ali to nije bio razlog da se pozovu skoro sve jedinice. Pogotovo što sporni deo grada nije bio u njihovoj nadležnosti.

„Šta se dogodilo?“

„Ne bih da nagađam, znaš kakve su glasine. Neki kažu da je podmetnut požar, drugi opet tvrde da ima i mrtvih.“

Nelgor klimnu glavom. „Neko spaljuje obolele beskućnike. Juče sam obišao nekoliko zgarišta, ne znam šta ih je obuzelo.“

„Strašno je. Ali nije reč o tome.“

„Šta god da je nije dobro.“

„Slažem se. Više mi nije prijatno u kvartovima. Pomalo se i plašim.“

„Ne boj se, Nostrose.“ Nelgor ga prijateljski potapša po ramenu. „Ne smeju prestupnici na tebe da udare. Imaš taj opasan pogled, a i kidač u rukama.“ Sečivo je bilo standardni deo opreme, ali razornu cev je imao priliku da duži otprilike svaki dvadeseti pravdonosac. U praksi, retko su okidali. Razaranje tela bila je stvar strogo regulisana zakonima. Pravdonosac je čak i u situacijama gde bi mu lična egzistencija bila dovedena u pitanje, morao da razmisli da li da ga upotrebi. Jedno je bilo onesposobiti kasa, a sasvim drugo oduzeti mu pravo da ikada poseti Kristalnu kulu i bude ponovo probuđen. Ali, stvari su se po svoj prilici ozbiljno menjale.

Prijateljska opaska, nije ohrabrila Nostrosa..

„Ni oružje više ne može da sačuva kožu. Čuo si za onog nesrećnika iz treće ispostave?“

„Onog što je navodno nestao?“

„Da.“

„Što se mene tiče, tu se ništa posebno nije moralo dogoditi. Ne razumem toliku nervozu, verovatno je dezertirao.“ Takve stvari su se dešavale, i nisu išle na čast službi. Njegov sagovornik se tužno osmehnu.

„Dvojica koja su bila sa njim u patroli se kunu da nije imao kuda da pobegne. Jadnik je samo ušao, radi rutinske kontrole. Kada je postalo sumnjivo pošli su za njim ali unutra nije bilo nikoga. Sve što su zatekli bilo je oružje, uniforma i komadi odeće. To ne možeš objasniti logički, koliko god se trudio.“

„U strahu su velike oči, a i priče mogu da poporime čudne razmere kada se kreću od usta do usta.“

„Ne znam prijatelju moj, od kada sam budan nije ih bilo ovoliko. Ako je samo pola istina...“

Iznenada se prolomi žagor, i Nelgor ugleda kasa na balkonu zgrade. Mirno je posmatrao čekajući da ga svi primete i kroz nekoliko trenutaka zavlada potpuna tišina. Svi prisutni pravdonosci usmeriše svoju pažnju očekujući saopštenje. Pesnica je delovao gotovo svečano pridržavajući rukom teški plašt od metalnih ljuspi, dok se lagani vetrić igrao sa naborima njegove smeđe uniforme. U miru dvorišta, duboki glas odjeknu snažno i razgovetno.

„Kolege pravdonosci, otvaram vanredni zbor Pete Ispostave tarnečkog Odreda.“ On poćuta nekoliko trenutaka, i očigledno zadovoljan prizorom, nastavi.

„U ranim jutarnjim satima, vrhovni komadant Odreda, Zapovednik Tonas Minar, pozvao me je zajedno sa Pesnicama ostalih ispostava u Komandnu palatu, kako bi nam saopštio nimalo dobre vesti. Noćas je u Zanatskoj četvrti došlo do teške povrede pravde, kada su se dve patrole pravdonosaca sukobile sa brojno nadmoćnijim banditima. Odmetnici od zakona ispoljili su izrazito agresivno ponašanje, i sa žalošću vas obaveštavam da niko od naših saboraca nije preživeo.“

Prisutne obuze šok. Pravdonosci su se došaptavali, iznenađeni onim što su čuli. Istina je prevazišla najsmelije glasine. Postojali su slučajevi povređivanja na dužnosti, ali o smrtnim ishodima moglo se pročitati samo u arhivama. Šestostruko ubistvo bilo je nešto što u dugoj istoriji grada nije zabeleženo. Šta se to dogodilo, za ime sveta?

„Naše kolege borile su se hrabro, nanele su velike gubitke odmetnicima, i njihova žrtva je sigurno sprečila da razmere napada budu još veće. Za sada sa sigurnošću možemo da tvrdimo da su meta bili civili, a kao motiv pretpostavljamo pljačku. Ono što je zabrinjavajuće jesu dokazi koji ukazuju na to da su napadači bili naoružani sečivima i obučeni za borbu. Ovo je najveća pretnja sa kojom se naš grad ikada suočio.“

„Na vreme ste se dosetili,“ reče neko u masi, ali Nelgor ne obrati pažnju. Trudio se da pažljivo sasluša sve što pesnica ima da kaže, ubeđujući sebe da nema razloga za paniku.

„Odred neće tolerisati ovakve prestupe, i odlučno će pristupiti suzbijanju svake kriminalne aktivnosti koja preti da naruši pravedni poredak našega grada. Shodno tome, doneta je čvrsta odluka. Od danas će svi pravdonosci raditi svakodnevno, bez prava na odsustvo, sve dok ne procenimo da smo trajno uklonili pretnju. U cilju što efikasnijeg učinka vaša ovlašćenja biće znatno proširena. Detaljne instrukcije uskoro ćete dobiti od vaših kapetana. Ne zaboravite da smo mi ti koji su zakletvom zaveštali svoje živote, kako bi svakom kasu unutar ovih zidina omogućili sigurnost. Unutar grada, naša je pravda!“

Svega nekoliko pravdonosaca otpozdravi ovu parolu. Nelgor nije bio među njima. Iz nekog razloga, nije prestajao da misli na Monadu, i raspravu koju su tog jutra imali.

„Imate li pitanja?“ upita zapovednik. Neko ispred doviknu nešto što nije uspeo da razume, ali je odgovor koji je usledio bio jasan.

„Svi ste naoružani sečivima, i uveravam vas da je to dovoljno. Vodićemo računa da u novoobrazovanim formacijama uvek imate i jedan kidač kraj sebe. Zapamtite, vi ste ti koji imaju najbolju obuku. Nesreća koja je zadesila naše kolege plod je iznenađenja koje su doživeli ne očekujući takvu drskost pljačkaša. Siguran sam da bi ishod bio drugačiji da su nastradali imali predstavu o tome. Dugujemo im oštar i nemilosrdan obračun sa ubicama.“

„A šta je sa platama? Nemamo čime da se namažemo a očekujete da ginemo!“ Grupa pravdonosaca povika u znak odobrenja, ali se činilo da pesnica ne čuje. Neko iz mase ponovi pitanje, i baš kada je pomislio da će uslediti odgovor, Nelgor oseti pritisak gomile na svojim leđima i napravi nekoliko koraka napred. Kada se okrenuo video je da prisutni uzmiču kako bi propustili onoga ko se probijao kroz zgusnute redove. Pesnica izvi glavu.

„Molim vas za red!“ Činilo se da ga niko ne čuje. Buka je postajala sve glasnija.

„Šta se dešava?“ pokuša da upita Nostrosa, ali ovaj je završio nekoliko metara dalje. On upitno pogleda kolegu do njega.

„Ne znam.“ Odgovori mu ovaj. „Neko je došao.“

„Mesta, napravite mesta... tišina... pustite ga... sklanjaj se...“

Nelgor gotovo grubo poče da krči prolaz kroz prisutne. Nije se obazirao na negodovanje. Ko god bio u ptanju, došao je od kapije. Propinjao se na prste pokušavajući da vidi. Pesnica je vikao, no to nije mnogo menjalo stvar. Odjednom, kas ispred njega posrnu i on se neočekivano nađe u samom centru zbivanja.

Pravdonosac je klečao u krugu koji su kolege napravile oko njega. Amblem na raspasanoj uniformi nije pripadao njihovoj ispostavi. Više puzeći nego posrćući, pridošlica sa mukom prihvati nečiju ruku i podiže pogled prema balkonu. Nelgor zadrhta, kada njegov gromki glas ispuni prostor, noseći zlokobnu poruku..

„Zapovednik je mrtav!“

PRETHODNO OBJAVLJENO:

Prolog
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje

Izvor slike: www.pixabay.com