Roman "Zidovi Tarneka" predstavlja prvu knjigu u serijalu "Vetrovi ciklusa" a iako je objavljen na drugim jezicima (u elektronskoj formi) do sada nije objavljen na srpskom jeziku. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja dogovora sa različitim izdavačima, gotovo sam odustao od njega, međutim u međuvremenu se dogodio Steemit tako da ga sada u nastavcima objavljujem na blogu radujući se svakom čitaocu koji odluči da mu posveti pažnju.

Za one koji razmišljaju da li da se upuste u priču, sledi kratak blurb:

"Zidovi Tarneka" je roman epske fantastike, koji opisuje nemilosrdnu političku, klasnu i versku borbu unutar zidina izolovanog grada Tarneka, čiji se, uslovno rečeno, besmrtni stanovnici, po prvi put susreću sa značajnom opasnošću od nasilnog ili biološkog okončanja života. Izdaje, zavere, spletke, kriminal, korupcija, prinudni savezi, terorizam i ostale pošasti svojstvene društvenim uređenjima pred raspadom, izuzetno su uverljivo preslikani iz stvarnog života na zatvoreni sistem grada. Prvo romanopisno delo Gorana Segedinca, poznatog po kratkim proznim ostvarenjima iz domena fantastike, donosi dinamičnu, maštovitu priču prepunu junaka suočenih sa velikim preprekama, izazovima ili iznenadnim prilikama, a njihove odluke i transformacije, podsetiće vas na mnoge ličnosti iz javnog i političkog života. Ovo delo predstavlja fikciju savremenog doba - ali i njegovu smrtno hladnu kritiku.
Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-anima.com.

Linkove do prethodnih fragmenata, potražite na kraju teksta. Hvala vam od srca!

---

PETO POGLAVLJE

„Oči, gorite!“
-Tarnečka kletva

Zidovi su pulsirali poput utrobe naživo rasporene zveri, ali zbog toga nije osećala nelagodu. U njoj je postojala samo neprirodna žudnja koja nije dopuštala odstupanje.

Gorela je od želje da ide napred.

Svi okupljeni kasi, behu joj okrenuti leđima. Nije mogla da im utvrdi broj. Tihi i nepomični, blokirali su prolaz do onoga što ju je snažno privlačilo. Pokušala je da viče, ali glasa nije bilo. Nemoćno je obilazila obruč sačinjen od telesa. Nekako je znala da ne sme da ih dodirne. Jedino to joj nije bilo dozvoljeno. Ali moram da se probijem.

To ju je dozivalo, pretilo da pokida udove ukoliko mu smesta ne pohrli u zagrljaj. Svesna da nema izbora ona ispusti nemi urlik i dograbi za rame prvog pred sobom.

Pogled je ošinu poput biča.

„Nosač!“

Nekoliko trenutaka sedela je nepomično, čekajući da eho vlastitog glasa zamre u njoj.. Šta se to sa mnom događa? Vizije su je pohodile sve češće, i nije imala predstavu šta bi im mogao biti uzrok. Ne bih ni smela da ih imam.

Nakon poslednjeg zadatka dobila je vlastiti prostor, i u potpunosti je bila svesna veličine te privilegije. Ona i njeni saborci bili su najpoželjnija lovina svakog pravdonosca koji je hodao među zidovima Tarneka, i nekoliko lokacija koje su presdtavljale njihovo sklonište bile su isuviše male da bi pružile komfor svakom pripadniku bratstva. Samo što ona nije bila svako. Više ne.

Lenora se zagleda u svoj nag odraz, pred velikom krhotinom koju je oslonila o zid umesto ogledala. Predosećam li smrt? Prošlog meseca primetila je izdajnički trag na glatkoj površini prsa. Bilo je tanko poput vlasi kose, dugačko kao prst, i u prvi mah ga je bezuspešno trljala krpom ubeđena da se radi o prljavštini. Od tada je svakodnevno nanosila melem, plašeći se da bi njena tajna mogla biti otkrivena. Imam sreće što nije na vidljivom mestu. Trula smrt, započinjala je pod kožom, a obično izbijala na licu ili rukama. Nije bilo svrhe odstranjivati je silom, to bi samo pogoršalo stanje. Plašila se da pretpostavi koliko će dugo moći da sputava njen napredak.

Zašto baš meni ovo da se dogodi? Nije imala razloga da sebe smatra srećnom kasom. Sve za šta se tokom svoga ciklusa izborila, stekla je sa teškom mukom. Tako je od momenta kada sam se probudila. Uvek će pamtiti dan kada je progledala čim se našla van zidova Kule, ispunjena uzbuđenjem usled dodeljenog znanja koje je samo čekalo da ga primeni. Kažu da su kasi u tim trenucima, najbliži božanskom, vode se čistom željom još uvek neokaljani iskustvom. Sve to je nestalo kada je ismejana, javivši se upravniku Crkve Beanora. Kase ne mogu da budu sveštenici - društvo ju je odbacilo poput lude, ne pruživši joj šansu. Dugo je lutala, boreći se za svaku kap melema koju je mogla da zaradi, radeći ono što niko drugi nije hteo. Nimalo lako opredeljenje, kada se uzme u obzir koliko je bilo onih poput nje. Imala sam sreće da pronađem Seta.

Ili je on pronašao nju? U početku su se povremeno nalazili i vodili duge razgovore o svemu. Njegova misao ju je inspirisala, i posle svakog rastanka bi nastavljala dijaloge u mislima. Set je bio vešt u svakoj temi, nije bilo toga u čemu se ne bi oprobao i možda je baš to bilo ono što ju je vuklo ka njemu. Nije prošlo dugo, i uveo ju je u Crno bratstvo. Oni su postali njena profesija, jedino društvo koje ju je iskreno prihvatilo i za koje je marila. Ne smeju saznati da trunem.

Bila je razočarana sinoćnim ishodom, ako se to uopšte moglo nazvati tako. Umesto očekivanog trijumfa, dobila je samo gomilu pitanja i mučne, neodređene slutnje. Prvi put je predvodila grupu. Nije znala šta je više ispunjava, ukazana čast ili način na koji su je petorica dodeljenih ratnika uvažavala. Mesecima unazad, prikupljali su podatke o Sinovima noći, organizaciji sačinjenoj uglavnom od raznovrsnog tarnečkog šljama, čije je ime bila jedina stvar koja je zavređivala pažnju. Postojali su neoborivi dokazi da naseljavaju jedan naročito očuvan deo starih katakombi pod Severnim prstenom. Ovi zaboravljeni tuneli, bili su preko potrebno utočište svakome ko nije želeo da ima posla sa zakonom. Bilo je pravo iznenađenje da je šaka bandita uspela da se dokopa tako vrednog poseda. Saznali su za to sticajem okolnosti, kada se jedna od njihovih budala glasno hvalila o novootkrivenom skrovištu. Malo vatre pod nogama, iznedrilo je sve neophodne detalje. Po najslobodnijem proračunu moglo ih je biti pedesetak. Krijumčari i lažovi, jaki na rečima ali nevični čeliku. Zalogaj taman dovoljan, za prekaljenu družinu koju je ponosno predvodila. Nismo pronašli nikoga. Osećala se poraženom, iako ih ništa nije sprečavalo da okupiraju prostor. Nadala sam se borbi. Pamet je bila svojevrsno oružje, ali i pored ugleda koji joj je donosila, o nenom herojstvu se nisu ispredale priče među pripadnicima bratstva.

Nemarno se obukla, i krenula da potraži Seta. U tami hodnika, najviše joj je nedostajalo sunce, a pribojavala se i kako bi vlaga mogla da utiče na njenu skrivenu ranu. Iznenadila se kada su joj rekli da još uvek nije napustio svoju ćeliju. On uvek ustaje pre zore.

Ušla je bez kucanja i zatekla ga kako sedi na podu. Ovde u podzemlju, komfor je bio nepotrebna stvar, ali Setove odaje bile su naročit primer svrsishodnosti. Jedna prostirka, sanduk sa ličnim stvarima i na brzinu sklepan orman predstavljali su sve što mu je potrebno. Velika mapa bila je raširena na podu, i kada je pozva rukom da mu se pridruži, ona vide da se radi o neobičnom prikazu grada, potpuno iscrtanom linijama kojima nije mogla da pretpostavi svrhu.

„Proučavaš nešto?“ upita ga.

„Znaš li šta je ovo?“ On povuče prstom duž zelene šare koja se protezala od Trgovačke četvrti ka istočnom delu grada.

„Nekakve škrabotine?“ Volela je da ga pecka.

„Putanje Odreda. Sve moguće kombinacije.“ Oči mu se zacakliše pod svetlošću baklje. „Noćas su nam konačno pristupili.“

U poslednje vreme se mnogo pričalo o tome. Šefovi su vršili proveru grupe pravdonosaca koja je izrazila želju da im se pridruži. Znalo se da bi taj trenutak mogao doći, jer je i sam Odred trpeo ozbiljne potrese. Svemu se prišlo sa velikim oprezom, jer je rizik bio ogroman. Kidači i stvari poput mape koja se nalazila pred njima, bili su prave dragocenosti, ali bi posledice eventualne podvale mogle biti nesagledive.

„Jesmo li sigurni?“ upita ga oprezno.

„Potpuno. Ne možeš ni da zamisliš čemu smo ih sve podvrgnuli. Naši su.“

„Barem ti imaš dobre vesti.“

„Zašto tako govoriš?“ upita on. Sivo lice delovalo je zabrinuto, uvek kada bi joj se obraćao.

Ćutala je.

„To što ih niste pronašli ne umanjuje tvoj uspeh. Zadatak je glasio da zauzmete prostorije, i vi ste to uradili. Lenora, valjda ne moram to da ti objašnjavam?“

„Znam,“ Reče ona snuždeno. „Ali... Sete bilo je tako lako.“

„Čini ti se, mila moja. Nikada nije lako. Mnogi ne bi imali hrabrosti, da sa nekoliko kasa krenu u protivničko gnezdo. Samo to govori o težini onoga u šta si prihvatila da se upustiš. Ono što tebe muči je način na koji se desilo, ali veruj mi, na kraju se broje samo uspesi. To je ono što je važno.“

„Uvek me tešiš.“ Često se pitala da li bi se ikada tako dobro snašla, da nije bilo njega da joj čuva leđa.

„Ne pričaj gluposti. Tek ćeš da shvatiš od kolikog je značaja ovo otkriće.“ On joj dodirnu rame. „Čuo sam da si iznela neobičan zaključak. Nešto ti je bilo sumnjivo.“

„Sve je sumnjivo.“ Lenora napravi grimasu. „Tamo nije bilo žive duše. Pomislila sam da će se vratiti, iako nije bilo nikakve logike u tome što nisu ostavili čuvare. Jednostavno, nisam mogla da poverujem da neko može biti toliko neoprezan i glup.“

„Ali, bio je.“

„Nije. Odgovorno tvrdim da nije. Videćeš, hodnici su širi nego ovde, i nema toliko malih ćelija. Tri prostorije su ogromne, u samo jednoj od njih se može održati sastanak čitavog bratstva. Sinovi su gomilali razne stvari, uglavnom otpad. Poslala sam trojicu da stražare, a ja sam sa dvojicom počela da razgledam pažljivije. Htela sam da potražim dobro mesto za zasedu i otkrijem gde drže melem i vrednosti. Bila sam ubeđena da se mogu vratiti svakog trenutka. Ali, onda sam shvatila.“

„Videla si nešto.“

„Njihova odeća Sete. Isprva sam mislila da se radi samo o aljkavosti, ali sa svakim korakom smo nailazili na nove primere. Bila je raznovrsna, od dronjaka do ojačane kože, ali svuda je bilo isto. Pantalone i tunike, ležale su kraj čizama. Ponegde bi zatekla i kapu ili rukavice, a tamo gde je kvalitet bio bolji našao bi se i ogrtač. Izbrojali smo šezdeset i tri kompleta. Razbacani svuda, bez ikakvog pravila. Kao da su se tu zatekli nekim neobjašnjivim spletom okolnosti. Kao da...“ Ona zastade.

„Reci slobodno,“ ohrabri je Set.

„Kao da su oni koji su ih nosili isparili. Tako mi svega, izgledalo je kao da su sve te stvari pale na pod usred pokreta!“

„Smiri se.“

„To je tako glupo, ali znam šta sam videla. Uostalom, i braća koja su bila sa mnom zaključila su isto.“

„Verujem ti. Ali, ostavi se toga, na kraju je ispalo dobro i sada je gotovo. Naši su već tamo i pregledaju svaki milimetar. Postoji li bilo kakva opasnost, otkrićemo je. Ako se banditi vrate, neće se dobro provesti. Prema tome, nemoj više da zamaraš svoju mudru glavu glupostima. Jasno?“

„Jasno“ umiri se Lenora.

„Hoću da razgovaramo o nečemu drugom,“ nastavi Set. Po boji njegovog glasa uvek je znala da oceni koliko mu je važno ono o čemu govori. Ono što se spremao da joj saopšti, definitivno je bilo prioritet.

„U redu.“

„Znaš da nas ubija ta nameštaljka sa zapovednikom. “

Ona klimnu glavom. Svi su to znali.

„Razgovarao sam sa Fateonom. Konačno znamo ko stoji iza svega.“

Lenora skoči na noge. „Ko?“ Krivokletstvo im je nanelo težak udarac, i sa svakim danom se činilo kao da se obruč oko njih steže sve više.

„Nije trenutak za takve reakcije. Nadam se da si svesna da ti upravo saopštavam detalje razgovora sa glavom klana?“

„Potpuno.“

„Onda slušaj i kontroliši se. O ovome malo ko zna.“

„Samo sam mislila...“

„Nemoj ni da misliš.“

„Izvini,“ prošaputa ona.

„Znaš li ko je novi Zapovednik?“ upita on.

„Neka budala.“ Bila je navikla na potpunu iskrenost u odnosima sa Setom i često je zaboravljala da se obraća jednom od vođa klana.

„Ne nasedaj na glasine. Ta budala, veoma je opasna. Zove se Strontije.“

„Nikad mu nisam čula ime.“

„Zapamti ga, jer je on trenutno najveća opasnost za nas. Pokojni Tonas Minar bio je od starog kova, verovao je u pravila i to ga je koštalo glave. Dok je on vodio Odred, znali smo šta možemo da očekujemo. Njegov naslednik, je nešto potpuno drugačije. Nepredvidiv je.“

„Mrzi nas.“

„Verovatno. Poslednji događaji i saznanja idu u prilog tom sudu. Među odmetnicima koji su nam prišli, nalazi se i jedan veoma visoko rangiran sluga zakona. Strontijev sadašnji zamenik. Izgleda im je suđeno da budu izdajnici. Ipak, drago mi je što je ovaj odabrao pravu stranu“

„Kako to misliš?“

„Iza ubistva starog zapovednika, stoji ni manje ni više nego sadašnji.“

„Ubio je svog gospodara?“

„Ni oni nisu savršeni. Izdaja je odavno prestala da bude teorijska stvar. Valjda vidiš šta se oko nas dešava?“ Ponekad se ophodio prema njoj kao da je najnaivnija kasa na svetu.

„Vidim Sete. Samo, ovo je zakon. Nisam očekivala.“

„Niko nije. Naravno, dokazi ne postoje. Zapovednik je ubijen u svojim odajama, vlastitim kidačem, nekoliko sati nakon što je okupio pesnice zbog našeg poduhvata u Zanatskoj četvrti. Hteo je da pojača patrole, i sve bi se verovatno smirilo kroz neko vreme. Naše namere svakako su bile da se pritajimo, i sve bi teklo po planu da neko drugi nije iskoristio trenutak. Uviđaš li kako smo mu poslužili?“

„Strontije.“ Pomen tog imena donosio je nelagodu.

„Dva svedoka su potvrdila da su videla ubicu kako beži preko krovova. To je bilo dovoljno da se iskoristi. Nepotpuna saznanja koja su imali o nama, savršeno su se uklopila. Crno bratstvo poslalo je jasnu poruku, da se ne boji tarnečke pravde. Ono što je još opasnije, postali smo strah svakog pravdonosca. Ako je stradao Zapovednik, veoma lako mogu i oni. To je opasna motivacija.“

„Ali i pored toga nam prilaze.“

„Nisu svi progutali priču. Malobrojni koji su bolje poznavali Strontija, odmah su izrazili sumnje. Nažalost, mnogi od njih brinu za svoje živote. Svesni da ne mogu ništa da dokažu, priklonili su se novom vođi.“

„Šta možemo da uradimo? Moramo nekako sprati ljagu sa sebe.“

„Ne možemo. Iako smo nevini u ovome, mi smo ipak odmetnici u očima zakona. Jedini način je onaj koji nam je nametnut. Ako je novi Zapovednik mislio da ćemo se poput pacova kriti u mraku, prevario se. Borićemo se.“

Koliko god je priželjkivala ovakav scenario, Lenora je bila svesna sa čime imaju posla. Napasti šaku propalica, ili bogatog trgovca bilo je jedno. Udariti na sistem bilo je više glupo nego smelo.

„Nadam se da imamo dobar plan.“

„Zato ti ovo i govorim.“ Set začkilji očima. „Dugo smo čekali, ali trenutak je blizu. Potrebno je uraditi još svega nekoliko stvari, i za to ćeš nam, između ostalog, trebati i ti.“

„O čemu je reč?“

„Večeras ćemo zajedno posetiti Glavu. Tada ćeš čuti o svemu.“ Morao je primetiti iznenađenje na njenom licu. „Nemoj da prokockaš svoju šansu.“

„Pre bih umrla,“ kratko odgovori ona, potpuno ozbiljna.

„Idi sada, ovde imam još dosta posla.“

Bila je na samom pragu, kada je zaustavi njegovo pitanje.

„Još uvek ih imaš?“

Skoro sam zaboravila.

„Imam,“ reče Lenora.

„Koliko često?“

„Skoro svake druge noći. Postaje češće otkako...“ Ona zastade na pola rečenice.

„Šta?“

„Otkako je postalo napeto. Valjda sve to utiče na mene,“ slaga ga.

„Nemoj nikome da pričaš o tome. Molim te.“

„Ne brini. Znaš jedino ti.“

„Dobro. Budi spremna čim se spusti noć.“

„Hoću.“

Kada se konačno našla među svoja četiri zida, dugo vremena je gledala samo u jednu tačku. Uzalud je pokušavala da se pribere, i prihvati to što joj se događalo. Tešila se da je stagniranje rane dovoljno dobar znak samo po sebi. Kada kas oboli, prva važna stvar bila je pokušati da se uspori bolest. Ali, ni u najoptimističnijim predviđanjima, nije mogla da pronađe zrno nečega što bi barem na kratko donelo spokoj. Nije smrt to čega se plašim, pomisli ona. Vizije su postajale sve potpunije, udarale su u nepoznate dubine njene duše, ostavljajući je sa osećajem mučnijim i od same truleži.

Nešto drugo dolazi po mene.

PRETHODNO OBJAVLJENO:

Prolog
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje
Peto poglavlje
Šesto poglavlje

Izvor slike: www.pixabay.com