Roman "Zidovi Tarneka" predstavlja prvu knjigu u serijalu "Vetrovi ciklusa" a iako je objavljen na drugim jezicima (u elektronskoj formi) do sada nije objavljen na srpskom jeziku. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja dogovora sa različitim izdavačima, gotovo sam odustao od njega, međutim u međuvremenu se dogodio Steemit tako da ga sada u nastavcima objavljujem na blogu radujući se svakom čitaocu koji odluči da mu posveti pažnju.

Za one koji razmišljaju da li da se upuste u priču, sledi kratak blurb:

"Zidovi Tarneka" je roman epske fantastike, koji opisuje nemilosrdnu političku, klasnu i versku borbu unutar zidina izolovanog grada Tarneka, čiji se, uslovno rečeno, besmrtni stanovnici, po prvi put susreću sa značajnom opasnošću od nasilnog ili biološkog okončanja života. Izdaje, zavere, spletke, kriminal, korupcija, prinudni savezi, terorizam i ostale pošasti svojstvene društvenim uređenjima pred raspadom, izuzetno su uverljivo preslikani iz stvarnog života na zatvoreni sistem grada. Prvo romanopisno delo Gorana Segedinca, poznatog po kratkim proznim ostvarenjima iz domena fantastike, donosi dinamičnu, maštovitu priču prepunu junaka suočenih sa velikim preprekama, izazovima ili iznenadnim prilikama, a njihove odluke i transformacije, podsetiće vas na mnoge ličnosti iz javnog i političkog života. Ovo delo predstavlja fikciju savremenog doba - ali i njegovu smrtno hladnu kritiku.
Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-anima.com.

Linkove do prethodnih fragmenata, potražite na kraju teksta. Hvala vam od srca!

---

OSMO POGLAVLJE

„Poverenje je lekovit oblog i poguban mač.“
-Poslovica.

Bol zbog Monadine izdaje nadjačavala je strah od onoga što ga je očekivalo. Nije mogao da krivi kolege zbog toga što su se okrenule protiv njega. Svako štiti sebe, onako kako ume. Vremena su takva, da se nije moglo očekivati mnogo od drugih. Bio je usamljen primer budale, koja je rizikovala sve zbog kase koju je voleo. Sam je kriv.

Sve se dogodilo zbog nje. Oduvek je živeo za dvoje. Njegov posao, postupci, sve je bilo podređeno očuvanju njihove zajednice, odbrani od svega što bi moglo da naruši stabilnost onoga u čemu je mislio da oboje uživaju. Naša kuća, naš mir. Verovao je da shvata retkost onoga što je uspeo da im pruži. Dao se nesebično, nikada ne pomislivši da toga nije vredna. Stvarao sam za oboje. Porazila ga je bez ikakve najave. Uništila je sve.

Oduzeli su mu oružje, ali je zadržao pismo. Na brzinu su ga pritvorili u sobičak, koji je sudeći po prostirkama na podu, služio kao prostorija za odmor onima koji ne bi imali dovoljno vremena da napuste Komandni centar u pauzi između smena. Sve je propalo. Šanse da će uspeti da objasni svoje postupke, u ovakvim okolnostima, bile su male.

Monada.

Sistem je izgubio čvrstinu, trebalo je smognuti snage i priznati tu poražavajuću istinu. Nestalo je jedinstva, a kada je najjači adut izgubljen, bilo je očekivano da će sve početi da puca po šavovima. To ga je, razume se, brinulo, ali umesto da podlegne masovnoj histeriji i prepusti se kritikovanju nečega na šta nije mogao da utiče, trudio se da sačuva svoj lični svet. Samo tako, mogla se prebroditi kriza. Nikada nije bio spreman da pomisli na mogućnost izdaje u vlastitim redovima.

Svaki trenutak proveden sa Monadom, bio je neprocenjiv. Upoznao ju je tokom jedne patrole u prvom reonu koji je dužio. Sunčev trg. U svakom uglačanom kamenu, i danas je mogao da prepozna mili odraz. Činilo se da njen trag ne napušta mesto, gde ju je prvi put ugledao kako slika. Usamljena i smirena, odisala je posebnošću koja ju je naizgled činila nedodirljivom. I niko, baš niko nije obraćao pažnju na ono što je nudila, ali to joj nije smetalo. Oslikavala je bezizražajno platno, oživljavajući ga poput kakve boginje, potpuno neopterećena i lagana. Nije bila iznenađena ni kada joj je prišao. Ništa nije moglo da poremeti harmoniju sveta kome je pripadala, i u koji ga je pustila bez trunke otpora. Kada mu je nedugo potom poklonila njegov portret, i on ju je pustio u svoj. Proželi su se sa takvim skladom, da nijednog trenutka nije dovodio u pitanje njihovu neuništivost.

A sada je sve pretvoreno u prah.

Rolan i Torin su prethodne noći bili sa njim u patroli. Nije ih poznavao dobro, ali u trenutnim uslovima rada, mogao je čekati večnost dok mu ne dodele nekoga koga bi smatrao prijateljem. Ispunjenost njegovom saputnicom, uzimala je svoj danak, i sada je tome plaćao ceh. Naš svet. Nije trebao da im zatraži da ga pokriju, nije smeo da ih podmiti, ali je to ipak učinio. Razdvojenost mu je teško padala. Od kada je zapovednik ubijen, radili su bez prestanka. Nevolja je bila u tome što mu je određena ispostava daleko od kuće, tako da su posete bivale retke i kratke. Nije bio slep, Monadina potištenost bila je vidljiva i pored toga što se trudila da sve izgleda uobičajeno. To ga je izjedalo, držalo stalno razapetim između službe i nje koja je bila sama. Smatrao sam da sam joj potreban. Kada su se radni sati stopili u jedno, a smene se zaređale jedna za drugom bez izgleda da će ubrzo doći do olakšanja, postalo je neizdrživo. Hteo sam da je vidim samo na kratko. Dvojica pravdonosaca su pristala na njegovu ponudu. Zloupotrebio sam njihovu situaciju. Obećao je melem, nije bio srećan zbog toga, ali kakvog je izbora imao? Malo maziva, bilo je prihvatljiva cena, u zamenu za nekoliko trenutaka provedenih sa njom.

Ali, Monada ga nije čekala. Sve što je za sobom ostavila, pored zlokobno prazne ostave, bile su njene slike. I poruka. Kratak manifest udarca koji mu je tako sebično zadala. Nekoliko rečenica, srušilo je sve. I sada je gledao u zgužvani komad svitka, kao da želi da otkrije skriveno značenje koje bi mu vratilo nadu. Uzalud, i pored sve želje, razmazano mastilo seklo je dušu poput oštrice.

Moj dragi,

Htela bih da ti kažem da se nadam da ćeš razumeti moj postupak, ali to bi bila laž. Poznajem te dobro, kao i ti mene. Ne mogu više da živim bez cilja. Krivica nije tvoja. Krivice nema.
Naši putevi oduvek su se razlikovali, i koliko god da sam se trudila nisam uspevala da ih ukrstim. Više ne mogu da živim u prividu sreće. Ne ljuti se što tamo gde idem odnosim sve što smo stekli. Teško mi je, ali ti ćeš se snaći kao i uvek. Zvuči surovo, ali sam napokon iskrena.
Melem na kome si gradio iluzije, poslužiće kao kamen u temelju onoga što će udahnuti istinu u živote svih nas. Predugo smo živeli laži. Buđenje dolazi, i što ga pre prihvatiš biće ti lakše.
Znam šta sam ti značila, i koliko će ti biti teško. Nemam izbora. Oduvek si bio tako dobar prema meni, ali moje mesto nije tu gde želiš. Nastavi da budeš to što jesi. Mene to tek očekuje.
Želim ti samo dobro.

M.

Nije se sećao kako je napustio kuću. Sve u njemu se raspadalo pod teretom događaja koji je pokušavao da shvati. Po prvi put nije znao šta treba da učini, i u svom ludilu koje ga je obuzelo, jedva je uspeo da razume ono što ga je zateklo kada se vratio na mesto gde su njegove kolege trebale da sačekaju obećanu nagradu. Nije ih bilo.

Nekoliko minuta skrivao se u mraku ulice, pokušavajući da se pribere, svestan samo pisma koje je grčevito stiskao u džepu. Možda je došao na pogrešnu lokaciju? Panično je gledao u senke, pokušavajući da otkrije nešto što bi mu pomoglo da se barem na trenutak vrati u stvarnost. Noć beše puna zvukova i on sa velikim naporom natera sebe da se koncentriše. A onda je razabrao glasove.

Našao ih je svega dve ulice dalje. Nisu bili sami. Torin je upravo završio sa vezivanjem krupnog kasa, dok je Rolan vodio žustru raspravu sa još dvojicom pravdonosaca. Jedan od njih mu se oštro obrati, čim je prišao bliže.

„Jesi li ga video?“ Još jedan kas, ležao je na zemlji kraj raspalog drvenog sanduka. Beličaste kosti štrčale su mu iz grudi. Nesumnjivo je upoznao kidač, i to ga ispuni užasom. Šta god da se desilo u njegovom odsustvu, bilo je ozbiljno. Torin se ubaci pre nego što je uspeo da odgovori, pomogavši mu da nasluti prirodu pitanja koje mu je postavljeno.

„Pobegao je u tvom pravcu. Treća bitanga.“ On pokaza rukom ka sputanom prestupniku, koji je ćutao oborenog pogleda. „Naoružan je.“

„Nije prošao pored mene,“ reče Nelgor. „Hoćete li da ga potražim?“ Na trenutak je dobio snažnu želju da se izgubi, svestan sopstvene krivice. Ako još uvek nisu, njegove kolege će ubrzo shvatiti da se vratio praznih ruku. Da stvar bude gora, imali su i društvo, tako da nije mogao da pokuša da im objasni šta se dogodilo.

„Sada je kasno. Gde si ti bio?“ upita ga drugi neznanac.

„Odvojio sam se da malo izvidim,“ slaga Nelgor. Pravdonoščevo držanje bilo je iznenađujuće osiono.

„Pošteno si promašio pravac.“

„Naše kolege su ih gonile,“ pokuša da objasni Rolan.

„Šta su uradili?“

„Ništa što bi im služilo na čast. Hajde, vodimo ga odavde,“ reče nadmeni, pa povuče zarobljenika. Nelgor uhvati sanduk za jednu od ručki, ali ona odmah popusti.

„Uhvatite ga za dno.“ On dade znak glavom Rolanu. „To su dokazi.“

„Gde idemo?“ upita Torin. Pravilo je nalagalo da se uhapšeni odvode u Ispostavu kojoj pripadaju pravdonosci koji su ih lišili slobode. Kada je usledio odgovor, znao je da se nalazi u problemu.

„U Komandni centar.“

---

Nelgor nikada ranije nije posetio glavnu komandu tarnečkog odreda. Na prvi pogled, od ostalih ispostava se nije razlikovala po enterijeru. Ipak, njena veličina je govorila da razlike postoje.

Činilo se da niko osim njihovih vodiča ne obraća pažnju na njih. Prošli su širokim predvorjem, ne javivši se redaru za prijemnim stolom. Ovo beše čudno, ali je nastavio da prati kolege kojima nije znao ni imena. Jedan od njih otvori vrata i mahnu im rukom da uđu. Odmah je prepoznao mesto na kome su se našli. Ispitivačnica.

Okovi su ležali na kamenom podu poput metalnih zmija, pričvršćeni krajevima za zidove kraj kojih su se nalazili. Sa plafona je visilo kožno remenje, namenjeno onima kojima je trebao poseban podstrek tokom razgovora. Bila je veća nego u Petoj Ispostavi. Mogla je da primi bar desetoricu zatvorenika, a da se ne napravi gužva.

Čvrsto upletena kožna traka u trenutku je bila obmotana oko zarobljenikovih zglobova, podigavši mu ruke u neprirodni položaj iza leđa. Nelgor pomisli kako bi mu sa lakoćom mogla polomiti kosti, ako bi bio podignut dovoljno visoko. Kas se nije branio, niti progovarao. Nakon što su se uverili da je vezan dovoljno čvrsto, oni mu gvožđem okovaše noge. Nesrećnik se blago njihao, dok su mu vrhovi stopala jedva dodirivali pod.

„Radi za Crno bratstvo,“ obratio se jedan od pravdonosaca Nelgoru. „Pljačkaju narod.“ U njegovim očima bilo je zlobe. „Pratili smo ih, ali su nas primetili pre nego što su stigli na odredište. Tu zahvalnost dugujemo tvojim kolegama.“

„Napali su nas.“ Torin pokuša da se opravda..

„Uspaničili su se.“ On izvuče pljosnati bodež ispod ogrtača i prinese ga zatočeniku. „Ko vam je ovo napravio?“

Dobio je iznenađujuće smiren odgovor.

„Ja.“

Pravdonosac ga je brzim pokretom udario drškom u lice.

„Bitango! Zapamtićeš me dobro!“

„Ostavi ga sad. Ti ostani sa njim,“ progovorio njegov kolega po prvi put od kada su stigli. Nelgoru je trebalo par trenutaka da shvati da se naređenje odnosi na njega. Nije morao da prima zapovesti od istih po rangu, ali nešto u njemu govorilo mu je da nije pravi trenutak za preispitivanje autoriteta. „Mi idemo da damo izjave. Ti svakako nemaš mnogo toga da kažeš.“ Rolan i Torin nisu negodovali. Sva trojica se plašimo krivice.

„U redu,“ odgovori on.

Kada su se vrata zatvorila, prišao je malom stolu u uglu. Nekoliko baklji natopljenih uljem, čekalo je da budu prinete vatri. Još uvek je bio u bunilu, sa mukom se prisećajući svega, ali u tom trenutku imao je čudnu zamisao da ispitivanjem osumnjičenog opere savest i bar na trenutak zaboravi Monadin postupak.

„Kako se zoveš?“ Ne dobivši odgovor unese mu se u lice. Strah je bio opipljiv. Nelgor je posedovao iskustvo, umeo je da proceni karakter. Kas koji se nalazio pred njim, neće biti tvrd. „Reci slobodno, bolje ti je da sarađuješ.“

„Gihtar.“

„Poričeš li svoju pripadnost Crnom bratstvu?“

Ispitanik obori pogled.

„Ne,“ procedi on tiho. Mislio sam da su disciplinovaniji. Od kada je pojačana pripravnost, Nelgor je obavio nekoliko hapšenja, ali ovo je bio prvi pripadnik ozloglašene organizacije koji mu je to otvoreno priznao. Možda je ovo šansa koju treba da iskoristim. Ako su sumnjali na njihovo ponašanje, ovo je bila prilika da se dokaže svojim metodama. Niko neće pretpostaviti da je bio spreman da propeva.

„Slušaj me Gihtare. Sad sve zavisi od tebe. Ako budeš iskren, verovatno ćeš moći da se izvučeš sa blažom kaznom. Uvek možemo reći da si bio primoran da činiš određene stvari. Razumeš li šta ti govorim?“

Gihtar ga je pogledao, kao da preispituje istinitost onoga što čuje. Nije glup. Trebalo ga je pogurati.

„Mogu da upalim jednu od onih baklji.“ Nelgor mu pokaza ka stolu. „Na kraju uvek čujemo ono što nas zanima. Izbor načina je samo tvoj. Od njega će takođe zavisiti i kako ćeš da završiš. Hoćeš li da oslušnemo kako ti cvrči koža na plamenu?“

„Sarađivaću.“

„To je mudro. Počni od toga što ste noćas radili.“

„Noslili smo isporuku. To što ste videli u sanduku.“

„Kome?“

Gihtar je bio na mukama. Moram još malo da ga opustim. Ne veruje mi dovoljno. A i boji se.

„Zašto si napao moje kolege?“

„Branili smo se. Dvojica su nas pratila od kako smo izašli na ulicu. Pokušavali smo da im zavaramo trag. Kada smo naleteli na još dvojicu shvatili smo da smo u zasedi. Neko nas je izdao. Vi ste sve znali.“

Neki od nas jesu, shvatio je Nelgor. Loša sreća. Bili su na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. O__d toliko pustih ulica u okolini, mi smo odabrali baš onu kojom su morali da prođu.

„Rešili ste da ih ubijete.“

„Hteo sam samo da pobegnem, kunem se. Nisam želeo ničiju smrt. Imali smo trgovačku potvrdu, hteli smo da pokušamo da se izvučemo. Onaj što me je vezivao verovatno je primetio sečivo kod Rutora. Ubio ga je.“

Nelgor se seti velike rane na grudima pokojnika. Ne poteže se kidač tako lako.

„Ne verujem ti.“

„Bilo je tako. Zašto bih lagao.“ Gledao ga je očajnički. „I vaši su se malo iznenadili.“

Zar su u komandnom centru toliko brutalni?

„Gde ste nabavili sanduk?“

„Od jednog kožara. Rekli su da je naš.“

„Misliš da nije?“

„Ne znam. Ko bi nas drugi mogao odati?“

Ispitujem ga a nemam nikakve informacije. Srećom, zabrinut je za svoju sudbinu. Morao je da što pre izvuče suštinu.

„To ne treba da te zanima. Koncentriši se na svoj položaj. Koja je tvoja uloga u bratstvu?“ Možda se tu krila dragocena informacija.

„Skoro i da nisam deo bratstva,“ prošaputao je Gihtar, pa žurno dodao videvši Nelgora kako nezadovoljno odmahuje glavom „Primorali su me da im pristupim, kada su ubili moga gospodara. Majstora Kulua iz trgovačke četvrti. Zapalili su mu imanje. Mene su naterali da radim za njih. Da im kujem oružje.“

Nešto u Nelgoru govorilo je da treba da obrati pažnju.

„Trgovačka četvrt? Kada se to dogodilo?“

„Pre nekoliko meseci. Bilo je i pravdonosaca. Napali su ih pred kapijama. Morate znati o čemu govorim.“

„Znam.“ Nelgor se setio dana kada je krpio rupu u plafonu, i razgovora koji je vodio sa Monadom. Tog dana imali su zbor u ispostavi. Istog dana, ubijen je i zapovednik. Tada mi je prvi put rekla za sektu. Tako je počelo. Nije smeo da je tako olako shvati. Da je reagovao drugačije, da nije naivno poverovao da su zauvek završili sa tom temom, sve ovo se ne bi ni dogodilo.

„Bio sam im zarobljenik. Nisam imao izbora. Ubili bi me.“

„Večeras si imao pomalo neobičan zadatak za jednog zatvorenika.“

„Nije sve tako kao što se čini. Komplikovano je.“

„Onda ti savetujem da počneš da pričaš.“

I Gihtar ga posluša. U početku ga je prekidao, opominjući ga da se drži stvari koje su ga zanimale, ali ga zatvorenikova priča uskoro u potpunosti uvuče u sebe, toliko snažno da je skoro i zaboravio u kom svojstvu razgovara sa njim. Slušao je jednu tragičnu priču nesrećnika, dolazeći u iskušenje da ga poredi sa sobom. Obojica smo samo promašene sudbine. Nije osećao samilost, ali ni osudu. Oduvek sam stvari delio na dobre i loše, crne i bele. Koliko je ovakvih priča među gradskim zidovima? Da li je to ono što je navelo Monadu da ga napusti? Moja težnja da svemu dam sud. Moja racionalnost, stabilnost, čvrstina? Svejedno, nije bilo opravdanja. Ona me je odbacila. Da je želela da me promeni, to bi mi i rekla. Nisam kriv.

Prekasno je shvatio da su odlutali. Između opisa kasa sa kojima se sretao, situacija u kojima je bio, Gihtar je davao i vredne informacije, ali je još uvek oklevao da ih do kraja upotpuni. Nedostajale su mnoge činjenice.

U ispitivačnicu uđe pravdonosac koga do tada nije video.

„Molim vas, izađite na trenutak.“

Nelgor ga posluša, još uvek pod utiskom priče. Imao je mnogo toga da kaže. Iako osujećen ličnom nesrećom, znao je da izlaz iz pozicije u kojoj se trenutno nalazio predstavlja prioritet.

U hodniku su ga čekala još dvojica. Pružio je ruku u želji da se predstavi, ali ga prekinuše pre nego što je uspeo da zausti.

„Uhapšeni ste po osnovu povrede dužnosti. Molimo vas da pođete za nama.“ Pravdonosac koji ga je pozvao, priljubi mu se uz leđa kako bi mu stavio do znanja da ne pomišlja na otpor. Mogao je da vidi okupljene kolege, kako gledaju u njihovom pravcu. Osramoćen sam. Dok su ga vodili kroz hol, ugledao je Torina. Izbegao je njegov pogled. Znači, odali su me. Prekršaj je mogao da ga košta službe. U situaciji koja je vladala, takvi prestupi se više nisu završavali opomenom. Uz to, veliko pitanje je bilo za šta su ga tačno optužili. Sudeći po tome što su još uvek bili slobodni, prećutali su svoje saučesništvo.

Trpeo je poglede na sebi, bez snage da se usprotivi. Takvo ponašanje moglo bi samo da oteža stvari. Mirno je pustio da ga doprate do prostorije na prvom spratu.

„Predajte oružje.“ Jedan iz pratnje otvorio je vrata, i on mu bez reči dade svoje sečivo. Kidač nije dužio, tu čast imao je Rolan. Oni ga površno pretresoše, u potpunosti previdevši pismo. Drugih stvari nije imao.

„Neko će uskoro doći da razgovara sa vama.“

„U redu,“ reče Nelgor.

Brava škljocnu kada ga ostaviše zaključanog.

PRETHODNO OBJAVLJENO:

Prolog
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje
Peto poglavlje
Šesto poglavlje
Sedmo poglavlje
Osmo poglavlje

Izvor slike: www.pixabay.com