Nakon prvobitnog dvoumljenja, odlučio sam da se ozbiljnije posvetim prezentovanju mojih proznih radova na Steemit blogu. U ovome mi je mnogo pomogla zajednica, odnosno izuzetan prijem i povratni komentari svih vas koji ste odvojili vreme i pročitali kratke priče koje sam delio sa vama.

Ono što ću u narednim danima deliti sa Steemit auditorijumom, za promenu nije horor ali ni kratka priča. U pitanju je prva knjiga serijala (pomalo mračne) fantastike "Zidovi Tarneka", napisana tokom 2012 godine i sticajem okolnosti nikada objavljena na srpskom jeziku. Nadomak štampe bila je u nekoliko navrata. Putujući od izdavača do izdavača, rukopis se uspešno plasirao u finalne krugove pojedinih konkursa, ostajući uskraćen za svetlost dana uglavnom u samoj završnici.

Roman ima svoje nedostatke, ali mi je uprkos tome veoma drag. Definitivno neću dužiti, sve detaljnije informacije rado ću dati u komentarima, ako bude bilo onih koje to zanima. Iskreno mi je veoma drago što će baš Steemit biti sredina u kojoj ću ga objaviti - sa jedne strane tu je respektabilna čitalačka publika, dok je sa druge uvek prisutna i (lagao bih ako bih to ignorisao) mogućnost nagrade putem njegovog vrednovanja. Ne moram naglasiti koliko su vaši komentari bitni - oni ne samo da mi donose veliku satisfakciju, već mi i pomažu da kada za to dođe vreme uočim i ispravim nedostatke. Ko zna, možda nekada i zaživi u štampanom obliku...

Ne bih vas više maltretirao uvodom, nalazimo se pred veoma čudnovatom pričom smeštenom u grad Tarnek, o kome bi svako dalje pričanje pokvarilo užitak...umesto toga, bolje da pređemo na

PROLOG

Tri pravdonosca probijala su se kroz masu, sa mukom održavajući formaciju pravilnog trougla svaki put kada bi ih zapljusnuo talas gužve. Prodoran pogled pod kapuljačama sivo-crnih uniformi, jasno je stavljao do znanja da njihova namera nije trgovina. Nemoćni da se odupru inerciji, kasi bi se brzo izvinili, oborivši pogled čim bi ih dotakli telom ili im se isprečili na putu. Prvi od njih, za nijansu krupniji od drugih, krajem cevaste naprave koju je čvrsto pritiskao uz grudi, podsećao je ono malo nesmotrenih pojedinaca da naprave prostor za prolaz. Njegovi pratioci, ne prekidajući korak, osvrtali su se iza sebe na svakih nekoliko metara, a potom, zadovoljni distancom na kojoj je praznina koju su ostavljali za sobom ponovo postajala pijaca, nastavljali dalje.

Prošli su dijagonalno čitavom dužinom trga i još jednom kraj malobrojnih srećnika koji su svoju robu nudili na improvizovanim tezgama. Njihova ponuda ne beše manje prljava od one koja je nuđena sa zemlje, ali joj barem nije pretila opasnost od gaženja. Kada su došli skoro do kraja puta, na trenutak zastadoše, a onda, kao da su se ćutke sporazumeli, naglo skrenuše u uzan prostor između dve tezge, dok se uzavrelo more života zatvaralo za njima. Molećivi glasovi sklapali su se nad njihovim glavama, pogledi lovili krajeve skuta koji su nestajali, posrtali i padali i, taman kada se činilo da će skučenost postati neizdrživa, oni izbiše u prazan prostor jedne od uskih sporednih ulica. Nekoliko minuta hodali su ćutke kroz gomile krpa i otpada, a kada larma koju su ostavili za sobom postade tek tihi žamor, predvodnik se zaustavi i glasno opsova spuštajući kapuljaču.

„Vatra neka nosi prljavu gamad!“

Odgovorio mu je daleko ležerniji glas njegovog saputnika

„Kasi moraju nešto da rade.“ Minstrel je bio poznat po smirenosti. Za dvadeset godina koliko je služio Odredu nije bilo situacije koja ga je izvela iz takta. Njegove srebrnasto sive oči veselo su gledale sagovornika.

„Kao pacovi su, pogledaj na šta ovo liči.“

Okolo njih nalazile su se naslage otpada, u kojima su se, ako bi se posvetila pažnja, mogli raspoznati tragovi stvari koje su se raspale ili izgubile funkciju i pre nego što su bile ponuđene potencijalnim kupcima. Trgovci su ih odlagali u okolne uličice, i puštali da se gomilaju, a ono malo što bi vredelo pokupili bi prosjaci, odbacujući ih nakon što bi postale potpuno nefunkcionalne. Ako se uzme da je Trg Junakinje bio samo jedan od devet gradskih trgova, nije bilo čudno što je Tarnek izgledao kao veliko smetlište.

„Ništa bolje nije ni u tvojim odajama,“ uzvrati Minstrel. „Šta kažeš, Gorte, zar nije naš Tesos jedan srećan Kas? Gde god da se nalazio, uvek se oseća kao kod kuće.“

„Pustite sad glupiranje.“ Iako svojom građom nije prednjačio nad ostalom dvojicom, u Gortovom glasu se osećao autoritet. „Koliko smo prešli?“

Tesos frknu pa pogleda u cev kojom se do maločas uspešno pomagao u kretanju, kao da očekuje da će mu ona dati odgovor.

„Dovoljno,“ odgovori Minstrel umesto njega. „Prošli smo kroz Crvena usta, a u Prašnjavoj ulici smo nastupili dovoljno upečatljivo.“

„Ja sam pošteno odalamio jednog,“ ubaci Tesos. „Ima da me čitavog dana spominje.“

„Eto,“ nastavi on, „što se mene tiče, niko ne može da kaže da smo zabušavali.“

„Samo polako. Pored svih briga koje imamo, ne treba nam dodatni rizik. Više volim da budem siguran, nego da srljam u glupost,“ odgovori Gort.

„A koliko si ih ti izbrojao? Ili nisi ni obraćao pažnju?“ pecnu Minstrel.

„Video sam ono što treba da unesemo u izveštaj. Reci mi, kako bi večerašnja predaja dužnosti izgledala, kada niko od nas ne bi bio u stanju da opiše kakva je situacija u našem rejonu? Ili možda misliš da bi bilo pametno da izmišljamo kao Suvi i njegova ekipa?“

Minstrel prećuta ovo. Gort je imao pravo. Prošlog kvartala Suvi je dobio disciplinsku. On i još jedan kas, kome nije znao ime, upali su u kockarske probleme. Ubrzo su bili toliko preokupirani novootkrivenom strašću, da gotovo nisu ni izlazili na teren. Dane su provodili u podrumima, okruženi ološem. Kontrola ih je pažljivo posmatrala i na kraju reagovala. Verovatno će se obojica uskoro pridružiti rulji na nekom od trgova.

Zadovoljan postignutim efektom, Gort nastavi. „U redu, hajde da obavimo ovo. Minstrel i ja ćemo čuvati stražu. Sada idemo tamo, a ako nešto krene po zlu upadamo unutra. Ti, po dogovoru, budi spreman na oba plana.“

Tesos klimnu glavom.

„Ne zadržavaj se previše. Daj im to što imaš i uzmi lažnjak i melem. Ako ih je previše, samo izađi napolje. Uvek se možemo opravdati rutinskom kontrolom. Neće moći ništa da dokažu.“

„I, ukoliko neko od ološa pokušao da bude opasan, okidaj i beži napolje. Ne verujem da su toliko glupi, ali nikada ne možeš biti siguran,“ doda Minstrel.

„To neće smeti,“ reče Tesos. „Zeleni je previše prljav da bi se poigravao sa nama. I do sada je uvek bio strogo poslovan.“

„Tako bi trebalo da bude. Svejedno, budi na oprezu.“

„To se podrazumeva,“ potvrdi Tesos. „Idemo sad.“

Dobri poznavaoci Tarneka sa lakoćom su se mogli kretati kroz mrežu gustih ulica i bez velikih poteškoća stići na željeno odredište. Oni manje vešti lutali bi satima. Za iskusne pripadnike Odreda važilo je prvo pravilo. Što su zalazili dublje u utrobu grada, potencijalnih svedoka bivalo je sve manje, i ubrzo behu potpuno sami. Koliko god da su im ovakve okolnosti išle na ruku, Tesos se nije mogao opustiti. Današnji poduhvat nije bio nešto čime bi se u Odredu ponosili, ali doneli su čvrstu odluku da ga realizuju. I Minstrel beše ozbiljan, napetost mu se jasno ocrtavala na ono malo lica koje nije prekrila kukuljica. To što hodamo pustim prostorom samo povećava šansu da lakše budemo primećeni, pomisli. Okolne kuće i zgrade imale su prozore i pukotine, i svaka od njih je mogla predstavljati oči.

Ujednačen zvuk njihovih koraka konačno prekide Tesos. „Ovde,“ reče on i mahnu rukom prema ispucaloj jednospratnici, smeštenoj na uglu. Ova se ni po čemu nije izdvajala od okoline osim, što za razliku od susednih zgrada, nije imala vrata. Debela prostirka, na krajevima gotovo trula od vlage i prljavštine, obavljala je ovu funkciju. Mesto susreta se ni po čemu nije razlikovalo od brojnih skrovišta za beskućnike, kojih je u gradu bilo na stotine. Bila je to mudro izabrana lokacija.

„Dobro. Onda sve po dogovoru. Čekamo te,“ katko reče Gort.

Ne oklevajući ni trenutak, Tesos pognu glavu i stupi unutra.

Neobično uzak hodnik, više nalik tunelu, vodio je do gotovo prazne prostorije koja je činila unutrašnjost. U sredini se nalazio drveni sto, i to beše sav inventar. Odatle mu se smešilo poznato lice.

„Stigao si.“ Zeleni pokaza rukom prema praznoj stolici koja ga je čekala.

„Zeleni,“ reče Tesos umesto pozdrava.

„Tako me zovu,“ odgovori ovaj, i prođe rukom kroz dugu kosu boje njegovog nadimka. Imao je mnogo imena, i čak ni u Odredu nisu postojali verodostojni podaci. To nije predstavljalo problem. Ako ti je Zeleni potreban, pronaći će on tebe. Vešt prestupnik, sitan ali opasan kriminalac, bilo je gotovo nemoguće pripisati mu čak i ona nedela za koja je bilo očigledno da ih je počinio.

Tesos sede. Svetlost jedine upaljene sveće nije bila isto što i baklja, ali je pružala dovoljno da bi u kombinaciji sa svojim istančanim sluhom i dugogodišnjom praksom mogao da oseti još nečije prisustvo.

„Kako je u Odredu ovih dana? Čuvate li nas od zla?“ U poslednje vreme podsmeh je bio svojstven svakom kriminalcu, i to ga je nerviralo. Kriza je slabila veru u zakon, i omogućavala običnim gnjidama da se osete superiornim u odnosu na sistem.

„Mi uništavamo kriminal, ako ti treba zaštita od zla obrati se crkvi.“

Zeleni se osmehnu. „Volim te samo zato što si oštar. Mislio sam da je kriminal nužno zao, ali eto, od vas se svakoga dana nešto novo nauči.“

„Nisam došao ovde da filozofiramo.“

„O...“ Iznenađenost koju je glumio bila je gotovo uverljiva. „Primi moje izvinjenje. Kaži mi onda, zašto si tu gde jesi?“

Kao odgovor Tesos spusti tešku cev na sto. Ne čekajući reakciju sagovornika on dodirnu zaobljeni vrh, pa pritisnu i napravi polukružan pokret šakom preko glatke površine. Tihi zvuk mehanizma zapara pomrčinu. Pod prstima on napipa sastav, kraj suprotan od drške poskoči, otvori se, i na sto izbaci do tada nevidljivu sadržinu. Neobična konstrukcija nalik na veliku metalnu šaku zgrčeno je ležala pred njima, vezana za svoje prethodno skrovište čvrstom i tankom sponom koju Tesos jednim potezom otkači, a zatim prazno kućište spusti kraj nogu.

„Mali pripadnik pravde rešio je da proda svoj dragoceni kidač.“ Sa podrugljivim osmehom procedi Zeleni. „Iskren da budem, očekivao sam lažnjak.“

„Crve. Znao si veoma dobro šta ti donosim.“

„Samo sam realan, valjda to nije prestup. Barem nije bio kada sam poslednji put slušao zakon. Takođe, ako se dobro sećam, mislim da je trgovina svakim oružjem, a kamoli čuvenim kidačima, strogo zabranjena. Ipak, davno to beše. Možda su se stvari promenile.“

„Samo mi ti nemoj držati lekcije.“

„Neću,“ odgovori Zeleni. „Ipak, reci mi. Šta te je navelo da mi ponudiš ovo?“

„Nemam nameru da sa tobom raspravljam o razlozima.“

„Ponosan si. To je tako tužno.“ Činilo se da je ovog puta Zeleni ozbiljno mislio to što kaže. „Preko trideset godina se bavim ovim poslom. Često cena koju tražimo, govori više od same robe koju nudimo. Ona priča o našem stanju, staležu, potrebama i okolnostima u kojima se nalazimo. Ako te zanima mogu ti predstaviti moje omiljene vrste trgovaca.“

„Verovatno one kojima možeš da oguliš kožu. One na čijoj nesreći dobro profitiraš.“ procedi Tesos.

Zeleni odmahnu rukom.

„Ne poričem. Ali to je posao, ti to svakako ne razumeš. Ono što ja u celoj ovoj priči savršeno razumem jeste to da mi za najcenjenije oružje u tarnečkom podzemlju nisi tražio ni nakit, ni odore.“

„Tražio sam ti melem.“

„Baš tako. Ako stubovi društva, časni pripadnici Odreda, čuvari reda i zakona krše svoje principe da bi dobili melem, onda mogu da zaključim da nam se crno piše.“ Glas mu ponovo poprimi karakterističan prizvuk. „Ne deluješ mi trulo, kada si se poslednji put namazao?“

Pitanje je bilo izuzetno nekulturno, i Tesos se sa mukom suzdrža da ga ne ščepa za gušu. Kao da sâm njegov čin nije bio dovoljno poniženje, trpeo je uvrede najobičnijeg ološa. Nekada bi ovakvima vezivao udove i bacao ih u Tmine. Zeleni, majstor svog zanata, uoči promenu na licu sagovornika. To i nije bilo teško kada je Tesos u pitanju. U rejonima koje je dužio, veoma brzo su se pročule njegove erupcije raspoloženja.

„Nemoj da se nerviraš, samo se šalim. Ne želiš valjda da upropastiš ovako važan sastanak?“

Trebalo je nekoliko trenutaka da se pribere i odgovori mu.

„Tvoj kas je rekao da ćeš mi dobro platiti ovu glavu.“

„To je relativno, zavisi iz kog ugla gledaš. Ono što je dobra cena za tebe, za mene može biti beznačajna sitnica. I obrnuto.“

„Godišnja zaliha melema. Prvoklasni kvalitet, svakodnevna upotreba.“

Zeleni otkri tamne zube u pokušaju osmeha.

„Polako. Da se nisi malo precenio?“

„Dobro znaš šta ti nudim. Nemoj da se pretvaramo. San svakog otpadnika u Tarneku je da se dokopa ovakve lepotice. Jedan pokret prsta i otvara torzo protivniku. Pravi rupu dovoljno veliku da se kroz nju provučeš.“

„Uzbuđuje me da otkinem glavu.“

„Šta god. Ovo nije nešto što se lakoćom nalazi na crnom tržištu.“

„Tvoje kolege ih daju povoljnije. Čak su i ljubazniji. Kažu da im uskoro neće biti potrebni. Tvrde da će spas uskoro doći sa one strane zida, i povesti ih u svetlu budućnost. Valjda su naseli na priču sektaša.“

Zeleni kao da se pravio da ne zna sa kim razgovara. Koliko god da je jeres cvetala, nijedan žitelj Kazisa nije mogao da napušta grad u kome je probuđen. Tu neslavnu privilegiju dobijali su samo najteži prestupnici, i ona je donosila sigurnu smrt. Užasne stvari hodale su Teritorijom. Čak i kada bi u teoriji bilo moguće dospeti do zidina nekog od ostalih gradova Kazisa, ne postoji način da bi ulazak bio odobren. Tamo gde si probuđen, tu ćeš i usnuti i tako u večnost. Postojala je jasna, nepremostiva granica između onoga što ostaje unutra i boravi napolju, a ako bi neko pokušao da to pravilo prekrši, Čuvar bi se za to pobrinuo i odveo ga u ništavilo. Samo Vladari i Vrhovni sveštenici mogli su da komuniciraju međusobno, i to je bila jedina spona koja je svedočila o postojanju reda sa one strane. Zašto ga onda laže na tako glup način? Šta misli time da postigne? Njegov domaćin je očigledno bio zadovoljan nedostatkom reakcije.

„Iznenađen si. I treba da budeš.“

„Nisam iznenađen, samo sam zadivljen činjenicom da si jako loš pregovarač.“

Ovaj se glasno nasmeja „Ne veruješ mi. Zašto?“

„Zar ti zaista treba odgovor na to pitanje?“ Tesos se oseti veoma bedno.

„Omalovažavaš me.“

„Smatraš me budalom.“

„Možda, ali to nema veze sa ovim što ti govorim. Ne budi toliko ubeđen u ono što ti serviraju. Ako hoćeš mogu da te povedem sa sobom kada sledeći put budem išao u nabavku. Ionako nemam mnogo zajedničkih tema sa Odredom, mogao bi da mi budeš od koristi.“

„Ako si već toliko ljubazan da mi pružaš uvid u svoje radnje, mogao bih da ti sredim udobnu ćeliju. Priznaj delić onoga za šta te sumnjiče, i lično ću da te popnem na zid i upoznam sa ognjem.“

„Takvog te volim Tesose. Vidiš da šala prija,“ on se ispravi pa dodirnu glavu pred sobom. „Lepo je ovo parče. Daću ti to što tražiš, ali u količini dovoljnoj za šest meseci.“

„To je nerazumno. To je pljačka.“

„Ne dragi moj, pljačka je to što ti radiš. Da budem precizniji, mislim da bi se moglo nazvati pljačkom tarnečke oružarnice. Ovo što ja radim je trgovina, i ako ćemo da budemo sitničavi mislim da je manje grešna od tvog postupka.“

„Zar ti govoriš o moralu i grehu?“

„Zar ne smem? Ima li neke razlike među nama u ovom trenutku?“ Koliko god da je bio svestan posla kojim se bavi, činilo se da Zeleni na neki izvitoperen način ima visoko mišljenje o sebi. Pridike njegovoj časti mu nisu prijale.

„Naravno da ima. Oduvek je bilo i uvek će je biti.“

„Nema razlike,“ uzviknu Zeleni i udari rukom od sto. Glava poskoči, baš kao i Tesos. Bio je obučen za napete situacije, ali ga je uhvatio nespremnog. Prostor u kome su se nalazili pomalo je čudno delovao na njega - slaba svetlost čudno se poigravala sa koncentracijom.

Kao da je postalo mračnije.

„Dao sam ti dobru ponudu. Prihvati je. Melem je snažan, i ako ga razblažiš dugo će ti trajati.“

„Neću da razblažujem. Imali smo dogovor. Sa druge strane...“ Tesos zastade. Nesmotreno je otkrivao nepotrebne detalje.

„Nisi sam u ovome, i treba da podeliš plen sa svojim saučesnicima koji čekaju ispred,“ završi Zeleni umesto njega.

Dakle znao je, pomisli Tesos. Bilo je sasvim normalno i očekivano da ima svoje špijune u okolini, verovatno su ih odavno pratili. Nadao se samo da neće pokušati ništa glupo. Ono što ga je dodatno žestilo bila je činjenica da se krijumčar upravo spremao da mu podvali upola manje robe. Veliko je pitanje da li je uopšte bilo povratka nazad. Ako bi ustao i krenuo, ovaj bi, u želji za osvetom, mogao da im smesti igru. Zeleni je imao reputaciju, a ona je govorila da je prilikom svakog posla, pa i onog najbeznačajnijeg, voleo da izlazi kao pobednik. Svestan da je dogurao do tačke sa koje nema povratka, on protivno svojoj impulsivnoj prirodi pokuša da poslednji put okrene stvar u sopstvenu korist.

„Podigni cenu, moraš imati u vidu da mnogo rizikujemo.“

„A znaš li ti koliko ja rizikujem nabavljajući životni eliksir koji mi tako bahato zahtevaš? Uopšte nemaš ni trunke obzira, neki bi bili zahvalni i za daleko manju količinu. Bez kidača može da se živi, bez melema vrlo teško,“ nitkov ni na trenutak nije pokazao da shvata koliko mu je Tesos dao za pravo. Um mu se sužavao u malenu tačku, svetlost je bila jedva dovoljna da obasja mrsko lice. On vrisnu, a plamen sveće zadrhta.

„Nemoj da se prema meni ophodiš kao prema nekom bednom kasu! Ja sam pripadnik Odreda i nudim ti prokleto oružje o kome nitkovi poput tebe samo mogu da sanjaju!“

Poludeću, pomisli Tesos. Otkinuću mu glavu golim rukama i sam uzeti ono po šta sam došao.

Osim što je soba prazna, krajičkom uzburkalog uma on odjednom postade svestan ove uznemirujuće činjenice. Ako je trebalo da izvrše primopredaju, gde se, za ime sveta, nalazi njegov deo? Možda je na nekom sigurnom mestu, odgovori umirujući glas u njemu. Sasvim je normalno da se i Zeleni boji prevare.

„Interesantno je kako govorite o onima koje se zaklinjete da štitite, čim vas neko izvede iz takta! Bedni Kasi! Zaista nije ni čudo što sve više njih pomoć traži van zakona!“ Uvreda je nizala uvredu, dok su obojica padali u vatru.

„Još jedna reč i zažalićeš! Već sam ti previše dopustio!“ Tesosove oči blistale su srebrnim gnevom. „Nisam došao ovde da bih razgovarao sa nekim kao što si ti.“

Sa suprotne strane stola usledi tiša, ali ne manje otrovna reakcija.

„Nisi došao da razgovaraš sa nekim poput mene?“ Zeleni prosikta kroz stisnute usne. „Ali jesi Tesose, i ovo ću ti reći samo sada. Nemoj da glumiš da si iznad nas samo zato što si se probudio kao izabranik poretka. Svi vi koji ste otvorili oči, i imali sreću da se ne pomučite kako biste sačuvali vaše telesine, doveli ste kase tu gde jesu. Misliš da ste bolji samo zato što se kunete u pravila koja su napisale budale nekada davno? Molite za egzistenciju baš kao i svi ostali, ali ste dovoljno gordi da naposletku i sami sebe ubeđujete kako ste bolji od drugih.“

Uprkos gnevu koji je osećao, razumeo je situaciju u kojoj se nalazi. Činjenica da su odlučili da prodaju jedan od kidača bila je dovoljno opasna i zabrinjavajuća. Nikada ne bi pristao na to da Gort nije obezbedio lažnu glavu, koja se ni po čemu nije razlikovala od one koja je nemo ležala na stolu, osim po svojoj nefunkcionalnosti. To nije bio toliki problem, s obzirom da se oružje te vrste retko koristilo. Prekomande, razduživanja i ponovna zaduživanja opreme bili su toliko česti, da će ako prevara ikada i bude otkrivena, kidač uveliko promeniti vlasnika. Možda i nekoliko njih. Ipak, ne bi bilo dobro kada bi se otkrilo. Saučesnici bi možda imali izglede da odleže kaznu u Tminama, ali njega bi garantovano čekao progon. Sigurna smrt. San bez buđenja. Umesto da brzo obavi ono zbog čega je došao, razgovor sa Zelenim nikako se nije odvijao u željenom pravcu. Šta ako nas nekako otkrije? Linija između reda i haosa polako se gubila. Vremena su bila takva da se nikome nije moglo verovati. Šta ako je sve ovo klopka? Još jedan trik kontrole. I koliko je uopšte vremena prošlo otkako razgovaraju u ovoj prokletoj sobi? Da li će Minstrel i Gort nešto da posumnjaju i preduzmu? Stražu neće moći doveka da čuvaju, i što se duže čeka rizik je veći. Još gore bi bilo da upadnu unutra i pokvare sve. On je taj koji bi trebalo da ubije bandita. Nažalost, nesmotreno je rasklopio kidač i ubojita glava je bila beskorisna. Izvaditi je napolje bilo je lako. Ko god je prošao osnovnu obuku znao je da je sklapanje sasvim drugačija priča.

Očekivali smo da će ih biti više.

I šta je to što sve vreme potiskuje, a što mu ne da mira otkako je kročio u prostoriju?

Trenutak tišine prijao je Zelenom. Kao da rasprave nije ni bilo, on ozbiljnim glasom iznese ponudu, i Tesos shvati da je ona poslednja.

„Devet meseci.“

„Prihvatam,“ popusti on. Bio je iscrpljen od svega.

Zeleni okrenu glavu ka zidu. Tesos instiktivno isprati njegov pogled. Ne vide ništa osim mraka.

Kada sam ušao, tamo su bile senke. Senke na zidu.

„Tornane, izađi.“

Bešumnim korakom pod slabu svetlost iskorači još jedan bandit. Nosio je posudu u obliku burenceta sa drškom, dovoljno veliku za ono što je trebala da sadrži. Videlo se da je uplašen - tenzija među pregovaračima sigurno je ostavila traga i na njemu. Nismo bili sami, pomisli Tesos. Beše to glupa pretpostavka, nijedan prestupnik nije dovoljno lud da hoda po ivici sa naoružanim pravdonoscem. Zeleni je mogao imati skriveno sečivo, ali kidač je košmar svakog kasa. Verovatno je naredio svojima da se kriju u mraku. Osim što nije bilo mraka kada si došao. Nije bilo ničega osim zida i senki.

Tornan bez reči spusti predmet na sto. Zeleni skinu poklopac i nagnu posudu kako bi Tesos mogao da pogleda unutrašnjost.

„To je to. Kvalitet mogu da garantujem. Dajem reč da ćeš biti zadovoljan.“

Kao da mi tvoja reč nešto znači, pomisli on i iz rukava izvuče dugačku iglu. Poneo ju je upravo sa ovom namerom – nije planirao da igra na kartu poverenja. Ona bez poteškoća probi beličastu masu do samog dna. Tesos je izvuče pa približi njenu površinu svetlosti sveće.

Toliko je slaba, kako smo uopšte gledali.

Igla je bila čista, smesa nije ostavila traga na njoj i to je moglo značiti samo jedno. On promrmlja sa olakšanjem. Melem je zaista posedovao vrhunski kvalitet.

„Znači li to da smo završili posao,“ upita Zeleni.

„Što se mene tiče jesmo,“ odgovori Tesos.

„Bilo mi je zadovoljstvo. Tornane uzmi glavu.“

Bandit izvrši naređenje i pregovarači ustadoše, na kraju očigledno zadovoljni ishodom. Rizik čitavog posla bio je veliki, i sve se završilo dobro. Nakon podele plena na jednake časti život je mogao da nastavi dalje. Tesos svečano obeća u sebi da više nikada neće dozvoliti da se nađe u sličnim okolnostima.

Tada se dogodilo.

Isprva on pomisli da zvuk dopire spolja, a onda shvati da se nešto meškoljilo u mraku. Ima ih još unutra, još njih je skriveno. Zaseda. On se instinktivno maši za praznu cev, ne ispuštajući dragocenu posudu, a potom se setivši da je ostao bez najjačeg aduta, slobodnom rukom hitro izvuče kratko sečivo koje mu se nalazilo za pojasom. Zeleni se pokrenu u pravcu svog sluge, ali je vidljivost bila isuviše slaba da bi Tesos mogao da mu vidi izraz lica. Njegov glas mu stavi do znanja ono što oči nisu mogle.

„Šta se dešava?“ I bandit je bio uznemiren.

Umesto odgovora Tornan zacvile. Kao da je kilometrima daleko, pomisli pravdonosac. Odjednom želja za bekstvom postade dominantna u odnosu na oprez i on pođe prema izlazu.

Ali, izlaza više nije bilo. Ako je tamo nekada i postojao hodnik kojim se kretao, sada se na njegovom mestu nalazila gusta, gotovo živa tama. Ovo nije stvarno. On munjevito izmahnu sečivom, ne znajući šta time zapravo želi da postigne, ali umesto željenog pokreta izvede trapavi polukrug i gotovo pade. Kao kroz ulje, pomisli. Sto kraj koga je do maločas stajao gubio je oblik u daljini, a plamen sveće je bio tek udaljena tačka u beskraju. Negde tamo bio je i Zeleni, nije mogao da ga vidi ali je mogao da ga nasluti.

A onda se uz stravičan zvuk sve oko njega promeša i tama poprimi oblik čije mu postojanje raznese razum.

Dok je na poslednjim česticama svesti plovio morem užasa, njegovo telo je vrištalo.

Izvor slike: www.pixabay.com