I znate, bilo je jako dobro. Učesnici su pozvali na sve slučajeve.

Odakle znam. To sam razumeo u isto vreme, kada je slučaj odlučio da me tuče u lice zbog stalnih kočija u mom stanu. Subota. Mirno dvorište starog gradskog okruga. Mašina je mala, sve ispada posle radne nedelje. Tišina. Čuo sam s ulice blagi glas

Ostavljanje na balkonu. Sa desne strane, između drugog i trećeg sprata, olovo do zida je crnkast tinejdžer. Ruke hvataju za noge, noge - iza krova. Čovječe, jebote. Druga, ista vrsta narukvice, pokušava je zadržati, čuvajući je jaknom.
Ljudi, šta dođavola radite ovde Ovde se popravljamo

Čitam postove o stranim odeljenjima i po pravilu autori penzionisanja su prilično obrazovani ljudi, koji ne mogu da odgovore ponizno. I to je jedini način da mu se čovek adekvatno objasni na drugom jeziku, da to nije pravo.

Potrčao sam u dvorište, izašao iz konopca i bacio ga u prozor sa narukvicom. Da je hren znala da se krene, a mi smo sredili siromahe na zemlji. Hajde, reci mi, alpinist ...
Pokazalo se da je mali led sa obližnjeg prilaznog puta angažovao dva Tadžiksa na popravku, rekao sam ubrzo, zatvorio sam gvozdena vrata na ključu i izgubio vreme. Ne zadržavajući dijetu na vodi, poslao je Tajiksima kroz prozor da se evakuiše.