Opsada - Deo 1 ( Epskofantasticna prica )

"Ustaj, brzo." Grube i daleke reči koje je uvek pratio udarac štapom po nejakim leđima i onda mrak.

Ne mrak zaborava, već mrak moje sobe u kojoj sam se probudio nakon ovog sna. Tog čudnog sna koji mi se ponavlja iz noći u noć, iznova i iznova već deset godina. Od momenta kada se taj događaj poslednji put desio. Dani Obuke, tako su to zvali, i dalje to tako zovu, to mukotrpno iživljavanje previše matorih i beskorisnih vojnika nad nejakom omladinom uglavnom skupljenom s kraja i konca. Meni se uvek činilo da je to obuka za naše učitelje da nauče kako da bolje i efikasnije muče, nego što me je naučilo mnogo o vojničkom životu. Svakako nije bilo ni beskorisno ali previše teško za mlade dečake. Služilo je tome da nas ili slomi ili učini nadljudima. Nažalost ja nekako nisam potpadao ni u jednu od te dve kategorije. Fizički nikad nisam bio impresivan na obuci, ali žilavo telo siročića koji je godinama pre obuke sam preživljavao po mraku i ne bas prijateljskim kanalima glavnog grada, kasnije mi je dobro poslužilo. Moje telo se nije slomilo, niti očvrsnulo kao celik, čemu su se oni nadali, ono je upijalo svkaki udarac, povijalo se pod njim kao vrba pod vetrom i to ga je osnažilo više nego ikakvo čeličenje.

Imao sam ludu sreću da su me oficiri smatrali "bistrim za jednog glupandera" što se ubrzo ispostavilo da znači dodatnu obuku u skoli za oficire. Nije to bilo neobično u našoj vojsci, da se nikogović bez igde ikoga nadje medju vlastelinskom decom uzdignutih noseva koji su tu samo zato sto su se rodili kao drugi ili treći sinovi u bogatim porodicama. Nisam ni imao ništa protiv njih, doduše to je trajalo do momenta dok nisam upoznao nekoga od njih. Naravno o odluci da budem poslat na Akademiju, saznao sam jutro pred prvi čas nastave. Ironično, tada sam se osećao spremnije nego ikad za ono što će mi život doneti. Očigledno mi je sem tela, i um naučio daočvrsne na svoj način.

Mrak je i dalje u sobi, a potrošio sam poslednje sveće koje sam imao dok sam juče pisao izvestaj koji je poslat u Carstvo. To znači ponovo jos jedno putešestvije kroz sećanja dok sunce ne izadje. Kroz maleni prozor nisam mogao da ocenim koliko je vremena ostalo do zore. Nisam ni siguran da li sam danas u stanju da se suočim sa tim sećanjima. Nije da su previše bolna, davno sam naučio da prihvatim bol, već me podsećaju na deo života kada sam bio bespomoćan. Mozda ću ipak do svojih vojnika. Dobri su to ljudi, bolji do većine u stvari. Znali su kad treba da se bore, kad da slušaju oficire, kada da jedu i spavaju a kada da marširaju. Nisu imali nerealna očekivanja od vojske, znali su od čega se vojnikovanje sastoji. Jedi, marširaj, spavaj i ponekad se bori. Jednostavan je to zivot.

Danas nisam na dužnosti, ali uskoro ću, ako ne poginem jednom od onih herojskih smrti, morati da budem prisutan kod svojih vojnika po ceo dan i noc. Barem pored ono vojnika koji su mi ostali. Onaj poslednji napad na naš položaj nas je doveo na ivicu propasti. Zaliha smo i dalje imali ali ne i dovoljno vojnika da ih potroše. Pomoći nece biti, opkoljeni smo. Iako u najboljem utvrđenju na ovom delu terena, nemamo dovoljno ljudi da bismo branili velike zidine. Previše smo razvučeni na stražarskim položajima.

Na moju nesreću, svi oficiru su ubijeni u tom napadu sem mene i jednog mladog Grofa, a on je beskorisniji od većine običnih vojnika. Tako da ostajem ja.

Razmisljao sam, oni žele da nas smrve sa zemljom, a mi zelimo da preživimo. Ti divljaci ne uzimaju zarobljnike. Jedini način da to učinimo je da napadnemo sa ovo malo sile što imamo i pokušamo da se probijemo kroz njihov logor. Za takav poduhvat svi moramo biti odmorni. Nije me brinulo da li ćemo uspeti da uteknemo, brinulo me je samo kuda da idemo kada budemo pokusali beg. Da li ka najbližem gradu, i tako da lokalno stanovništvo izložim riziku ili ka severnoj ravnici gde nema ni drveta iza god možeš da se sakriješ?

Kada bih samo imao jednu Čarobnicu.. to je verovatno stoti put od sinoć da sam to pomislio. Sta je tu je, prepušteni smo sami sebi.

Sada nije vreme za razmišljanje, pripasao sam mač i izasao na svetlost mesečine. Sutra je dan za planove, danas moramo samo da preživimo da bismo sutra i dalje imali planove. A pre svega, dva sata kvalitetnog mačevanja.

Image 1 2