Сусрет (кратка прича/необавезно шкрабање)

Pixabay

Задах пенушаве магле титрао је над реком. Тамо горе, изнад кеја, град се будио. Људи су већ кретали на посао. Циркулисали су ужурбано улицама, глава погнутих у крагне својих капута, руку завучених дубоко у џепове, скривајући прсте од хладноће или од погледа других. А, доле, крај реке, један је човек седео на дрвеној, навлаженој и трулој клупи. Тај није хрлио у сусрет новом дану и свакодневним, толико пута већ виђеним и обављеним обавезама. Но, влага се опет неумољиво увлачила и у његове кости. Осећао ју је у сопственој сржи као притајеног црва, праисконску ларву која је дуго спавала, а сада се расплинула у својој прождрљивој игри.

Раздражен мирисом воде, човек је седео крај женске силуете увијене у црни, избледели шал и пиљио некуд у белину око себе. Друга обала била је скривена, далека и непостојећа. Ни река се није дала назрети, али он је чуо узнемирујући шапат воде. Одзвањао му је у ушима заједно са гласом женске прилике у црном шалу. Стегнут у грубо, олињало платно некадашњег капута, нагло окрете главу ка својој пратиљи.

― Да, драга моја, ја сам писац. Не знам да ли се могу и назвати тим именом, кад мало боље размислим. Ја пишем, то је истина. Стога бих могао рећи да то јесам. То јесте моје позвање. Ја сам позван да пишем... Од кога, питаш ме ти! Па, ето, тако, позван сам... Можда ни од кога, можда од ове воде или од ове магле над нама... Можда је све плод мог болесног мозга. Уобразо! Ето, уобразио, па постао писац!

Он мало одскочи са места на коме је седеo са последњим изговореним речима, насмеја се као да је открио нешто изванредно и лупи шакама. Потом, као да се постидео, погледа око себе, па нагло ућута и увуче свој нос под крагну капута. Стеже се. Око њега поново настаде тишина. У његовим жилама тек се спремала бура.

― Знаш ли, драга моја сапутнице, ова магла гуши, разједа човека! И ова вода чини да човечје кости лакше пуцају. Расцветају се за час. Постану саксије пуне земље и ларви и нахране собом какву травчицу или црва. Та нам је чаша свима заједничка. Хе, колико људи сада жури на посао, а не знају да сви хрле само ка једном одредишту! Пих! Хи-хи-хи!

Покушај смеха изазва шкрипу у плућима, па он заћута на тренутак. Његове усне стално су се мешкољиле испод запуштених бркова и одавале премишљање. ―Знају, знају и они. Сви знају! С тим се сазнањем човек рађа. Од часа кад отвори очи он зна да ће завршити у загрљају стонога и мрава. Само, заборављају брзо, праве се да је то далеко и да ће се можда нешто променити, јер ― дуг је живот!

Готово вичући последње речи, човек се шиштаво зацерека. Поново се уздигну изнад клупе, па онда нагло седе, згрчи се и уви у свој прљави капут.

― Ја не заборављам. Моје ми позвање брани да заборавим. Ја имам пакт са вечитом истином. То значи бити писац. И кад измишљам, ја говорим истину.

Последње речи изговори тихо. Осврте се ка својој саговорници и загледа јој се у лице. На њему не нађе готово ништа. Ако би истог трена окренуо од ње главу, њен лик би му нестао из сећања. Но, ипак би у мислима, остало нешто што би подсећало на њено стално присуство. Као после дугог, мучног сна препуног безличних силуета, чији се обриси појављују и касније на јави, али чија лица остају замућена и далека, остајало је и за погледом на њену појаву нешто трепераво и мутно. Није поново окренуо главу у њеном правцу. Знао је ― неће је опет видети, као што је знао да од ње не може побећи.