The Third Prophet - Chapter 1

in writing •  5 months ago

rattlesnake-1892417.jpg


I've been writing a novel since February this year. It is called "The Third Prophet", and it is a fantasy fiction with some historical elements. It is still unfinished, and translation is needed, but I hope I will finish it by the end of the year. I don't This is its first chapter which I decided to share with my fellow Steemians before the book is published.

Последњи сребрни град

“При мору управ српских страна
у пржинах пуста жала
лежи Троја укопана
од Грчкога огња пала
славна Троја, ка је свиме
његда Истоком господила,
сад није ино нег име
након себе оставила”

Иван Гундулић – Осман, седмо певање


Дан је био сунчан. Готово да се није могло наслутити каква ће несрећа задесити велики Сребрни Град. Иако су годинама ратовали против дивљачких племена, нико у граду није ни помислио да би непријатељ могао пробити огромне зидине које су се налазиле на између две планине. Зид је био висок двадесет метара, дебео око осам, а бетон од кога је грађен је био чвршћи од било ког којег у тим, па и каснијим временима.

Са сваке стране капије стајала је по једна кула која је била довољно висока како би стражари могли да надзиру шта се дешава на обали која је била удаљена свега неколико километара од градских зидина. Зидине, као и све веће грађевине биле су обложене некаквом мешавином сребра и мермера која је ноћу одбијала светлост толико снажно да је град био оријентир свим морепловцима који би се нашли у близини.

Изван самих зидина се налазила мрежа малих канала која су изгледала као неки вид канализације која се пружала стотинама метара ка обали. Нико није знао чему тај ,,систем за одводњавање“ служи јер већ деценијама ни једна кап воде није протекла кроз њега. Нико осим цара и врховних заповедника војске који су строго чували тајну мреже канала изван капија.

Одмах након проласка кроз капије велики пут који води до града рачвао се на три дела. Леви је водио до касарне где би се опет рачвао на два пута који су водили до главног храма и изворишта које је напајало мрежу аквадукта којима се цео град напајао водом.

Десни пут је водио до индустријске четврти где су веште руке израђивале најфиније коване алате и оружје у целом познатом свету. Пут се затим рачвао на два мања од којих је један водио до трга на којем се налазила пијаца. Трг је био огроман, током дана је галама на тргу била готово несносна, а мирис хране и остале робе простирао се километрима около. Други део пута водио је до поља на којима се гајила пшеница. Пошто се цео град налазио између планина, а јако близу мора, посебна врста климе омогућавала је паорима две жетве у току једне године.

Кроз обе планине пробијена је мрежа тунела коју су рудари користили вековима. Средњи део пута је водио до царске палате. Палата је имала небројано много просторија у којима су живели сви цареви саветници, слуге и њихове породице.

Будући да је цео град имао исту фасаду као и она сама, осим по својој величини, палата се није посебно издвајала од осталих грађевина у граду. Цареви нису ни покушавали да је учине јединственом јер су сматрали да су сви припадници народа подједнако важни као и његове вође.

Вековима је овај град поносно стајао на месту и одолевао нападима разних непријатеља и постајао све јачи, већи и лепши. У очима становника града, рат са пилејским племенима са југа је изгледао само као један од многих које ће њихова малобројна али веома обучена војска добити за њих.
Рат је трајао годинама али до сада ни један непријатељски војник није запажен у близини града.Чак и да опколи град, поред непробојних зидина и житнице која успешно храни пола милиона људи, непријатељ никада неби могао да га заузме.

Деловало је да је победа већ на дохват руке, само је требало убрати је као зрео плод са ниског дрвета. Како би се рат што пре завршио, царев син, млади принц Арнеј, повео је експедицију на север где су се непријатељи искрцали. При изласку из града осећао се чудан смрад који је донео ветар са запада. Мирис зноја, крви и труле хране згражавао је војну јединицу која је поносно певала ратне песме одлазећи у бој.

The last silver city

The day was sunny. Nobody could ever anticipate a disaster which struck the great silver city. Even though they have been at war with savage tribes, nobody in the city couldn't even imagine that the enemy could breach enormous walls which stood strong between two mountains. The walls were twenty meters tall, about eight meters wide, and the concrete which the wall was made of was harder than any other.

From each side of the gate stood a tower which was tall enough for guards to see the shore which was only a few kilometers away from the city. Walls, along with the most of the city’s buildings were coated with a mixture of silver and marble which reflected light so intensively that the walls served as a lighthouse to the seafarers in the vicinity.

Outside the gates, there was a network of small canals which looked like a some kind of sewers which sprung hundreds of meters. Nobody knew what were the canals for because no water was flowing through it for decades. Nobody except the emperor and chief commanders of the army wasn't allowed to know what secret these canals held.

Just after the entrance, a large road was branching out into three smaller roads. The left one was leading to the barracks where it would separate into two reads which were leading to the main temple and water spring that supplied the aqueduct network of the city.

The road to the right led to the industrial quarters where skilled hands of workers made the finest weapons in the known world. The road then branched out into two smaller roads. One road was directed to the large market square. This was the most crowded place in the city, and the smell of cooked food could be sensed from miles away. The other part of the road led to the fields of wheat. Since the whole city was close to the sea, and it was covered by the mountains, the climate in the city was allowing farmers two harvests per year.
Through both of the mounts, the miners made a tunnel network which was used for centuries. The central part of the road was the widest, it led to an imperial palace. The palace had a vast number of rooms in which the families of emperor’s advisors lived.

Even though it was enormous, the palace didn't stand out from the rest of the city. Rulers didn't want to make it unique because they strongly believed that all the citizens were as equally important as the leaders.
For centuries, this city proudly stood and resisted attacks of the various enemies. It became bigger, stronger and more beautiful. In the eyes of its inhabitants, the war with Pylean tribes from the south looked like a minor conflict. Many people thought that their small, but highly trained army would resolve the crisis. The war lasted for years, but not a single enemy soldier was seen in the vicinity of the city. Even if they laid a siege, they could never starve the city with a supply of food and water capable of sustaining half a million people.

It seemed like a victory was as close as the grapes in the farmer’s vineyard. The only thing that was left is to pick up the sweet fruit of victory. In order to end the war, a young prince Arneus led the expedition to the north where another band disembarked. When they were leaving the city, a disgusting stench was brought by the wind blowing from the west. A smell of blood, sweat and rotten food made some soldiers vomit, but they were still singing the battle songs while leaving.


Image source
This is my original work, copyright restricted.

Authors get paid when people like you upvote their post.
If you enjoyed what you read here, create your account today and start earning FREE STEEM!
Sort Order:  

Congratulations! This post has been upvoted from the communal account, @minnowsupport, by modern-trojan from the Minnow Support Project. It's a witness project run by aggroed, ausbitbank, teamsteem, theprophet0, someguy123, neoxian, followbtcnews, and netuoso. The goal is to help Steemit grow by supporting Minnows. Please find us at the Peace, Abundance, and Liberty Network (PALnet) Discord Channel. It's a completely public and open space to all members of the Steemit community who voluntarily choose to be there.

If you would like to delegate to the Minnow Support Project you can do so by clicking on the following links: 50SP, 100SP, 250SP, 500SP, 1000SP, 5000SP.
Be sure to leave at least 50SP undelegated on your account.