Slavnordija

Prethodno objavljeno:
Prvo poglavlje: Morski čovek

---

Drugo poglavlje

Nasukana ajkula

Vidoden je dečake ka selu poveo blago zaobilaznim putem. Tako da ako usput sretnu njihove roditelje ili kakvog brbljivog radoznalca, ovi ne posumnjaju da su klinci bili na Zabranjenoj obali. Prolazeći kraj livade spazili su grupu vegana kako jede detelinu. U centru grupe su bile žene sa decom, trudnice i dojilje koje su bebe nosile na leđima u pletenim korpama. Na obodu su bili muškarci spremni da na najmanji znak opasnosti ostave detelinu i suprotstave se zverima. Na samoj ivici grupe stražari naoružani motkama su budno osmatrali okolinu.

- Eno ih čovekolike krave, - reče Pern cerekajući se.

- Ćuti budalo, - ukori ga Vidoden. - Pravite se da ih ne primećujete. Sad kad jedu mogu biti opasni.

- A zašto nose one motke? - Upita Svar.

- To su stražari, - reče Vidoden. - Ako ih napadnu zveri, motkama ih zadržavaju dok grupa ne pobegne u obližnju šumu. Ako bismo sada gledali pravo u njih oni bi pomislili da hoćemo da ih pojedemo, i stažari bi nas odmah napali.

- Ali mi nećemo da ih jedemo, - reče Pern.

- Da, - složi se Vidoden. - Ali oni to ne znaju.

- Kako ne znaju? - začudi se Pern. - Valjda vide da idem svojim putem. Uostalom, ne nosim ni tanjir, ni kašiku, ni viljušku. Očigledno je da nisam gladan.

- A vukovi i medvedi, - reče Vidoden, - jel' oni nose tanjire, viljuške, noževe kada su gladni?

- Ne nose, - reče Pern. Videvši da će Svar pući od smeha shvatio je da će ispasti glup. Morao je nekako da se izvuče. - Oni su životinje. Ne jedu iz tanjira.

- Malopre si rukama jeo borovnice, - zaključi Vidoden. - Nisi ih jeo iz tanjira.

Pern je ćutao gledajući Svara koji se kikotao.

- A i tvoj pas Dini jede iz tanjira, - nastavi Vidoden. - Jel' tako?

- Aha, - potvrdi Pern.

- Znači, ne treba ti ribor za jelo da bi jeo, - zaključi Vidoden. - Samim tim što jedemo meso mi za vegane predstavljamo potencijalnu opasnost. Zato su na oprezu kad nas vide.

- A zašto su onako veliki? - Upita Svar.

- Zato što su biljojedi preživari, - reče Vidoden. - Jedu travu, detelinu i ostale biljke. Potreban je veliki stomak da bi to svario.

Put je dalje zavijao uz ivicu šume, a zatim preko livade na kojoj su čobani napasali stoku, zatim je preko njiva vodio ka seoskoj kapiji. Svar nije skidao pogled sa traktora.

- Vidodene, kako ono radi? - Upita Svar pokazijići mašine.

- Traktor? - upita Vidoden. - Zar niste učili u školi?

- Tako što ga uključiš, - reče Pern.

- Baš si pametan Perne, - reče Vidoden. - Pošto znaš, mogao bi da objasniš Svaru kako radi traktor.

- Radi vrlo jednostavno, - Pern je počeo predavanje. - Uklučiš traktor i on radi. Okrećeš volan levo-desno i to je to.

- A šta se dešava kada uključiš traktor? - Vidoden nije bio zadovoljan Pernovim predavanjem.

- Znaš Perne, - reče Svar. - Točak je pametniji od tebe. Zna bar nešto za razliku od tebe.

- Ma nemoj! - Pernu se nije svidela Svarova konstatacija.

- Točak bar zna da se kotrlja, - reče Svar.

- Jel' znaš šta je ono tamo? - Upita Vidoden pokazujući prstom transformator u centru sela.

- Tesla transformator, - reče Svar.

- A jel' znaš šta je ono tamo? - Vidoden sada pokaza antenu na kljunu traktora.

- Tesla prijemnik, - reče Svar.

- E vidiš, - reče Vidoden. - Transformator uzima energiju iz zemlje, a zatim je šalje u prijemnik. Energija iz prijemnika dalje ide kroz motor koji pokreće točkove tako da traktor može da ide. Kada prođe kroz motor energija se preko osovine i pluga vraća u zemlju, a zatim opet ide u transformator.

- Jel' tako radi i auto? - Upita Svar.

- Da, - reče Vidoden. - Samo što auto na zadnjoj osovini ima malu antenu koja klizi po zemlji i preko koje se energija vraća u zemlju.

- To je Teslin dar ljudima? - Upitaše dečaci.

- Jeste. A i vi ste, izgleda dobili dar od Tesle, - reče Vidoden pokazujući belog goluba koji je visoko na nebu kružio iznad njih.

Vidoden je bio pravu. Na seoskoj pijaci su sreli Svarovu majku koja je, videvši svog sina vrtirepa, spustila torbu s namirnicama kako bi ga pred svima našamarala i odvukla kući. Svar se stidljivo sakrio iza Vidodena nadajući se najboljem.

Oho Frejka, - Vidoden je požurio da preokrene sled događaja. - Vidi šta sam doneo iz Košine.

Frejka zastade da vidi šta to Vidoden ima. Prevaspitavanje je moglo da sačeka, ali đinđuve i ukrasi mogu brzo da promaknu ako se ne uhvate na vreme. Vidoden je iz torbe izvadio providnu roze kutiju od čudnog materijala, laganog elastičnog i čvrstog. Predmat kakav se nije mogao naći čak ni u velikim gradovima. Frejka je sa velikim zanimanjem ispitivala kutiju. Nije bilo metalnih okova i šarki, a opet se vrlo lako otvarala i zavarala. Nije bilo staklenih delova, tako da se nije mogla razbiti ako bi pala na pod.

- Vrlo zanimljivo, - reče Frejka. - Jel' imaš još ovakvih?

- Nemam, - reče Vidoden. - Samo tu jednu. Moj prijatelj arheolog je pronašao kod Nita. Pronađeno je još predmeta od sličnog materijala, ali još ne znaju odakle potiču.

- Šta ćeš s ovim? - Upita Frejka.

- Ne znam ni sam, - reče Vidoden. - Mogu da ti je poklonim. Meni ionako ne bi koristila.

- Nemoj molim te, - reče Frejka.

- Uzmi, uzmi, - reče Vidoden. - Naći će se, možda, još neka takva. A ovu dvojicu, - Vidoden pokaza na dečake, - sam našao u borovnicama.

Na šta ličiš! - Reče Frejka videvši svog musavog sina. - Pa zar nisi mogao da se obrišeš, nego ideš kao svinja?

Pijačni žamor je prekinuo ribar Apo koji je dojurio na konju vičući iz sveg glasa:

- Ajkjula na Maslinskoj obali! Morski ljudi su je nasukali na obalu! Požurite na Maslinsku obalu dok je nisu pojeli!

Frejka pozdravi Vidodena i povede dečake kako bi što pre poslala starijeg sina i muža po sveže ajkulino meso. Gotovo trčeći je išla kroz gomilu požurujući dečake morali da trče da bi ispratili Frejkin korak. Meštani su ubrzano organizovali otimačinu ajkule. Iz svake ulice je išlo po petoro-šestoro ljudi, uglavnom muškaraca, i trebali su da uzmu meso za celu ulicu. Frejka je pred kućom srela muža Svetoslava i starijeg sina Jarija. Oni su već uveliko krenuli prema obali noseći drvenu kutiju i opremljeni kopljima i šlemovima. S njima je bio i Pernov otac Vladgurn koji je nosio baklje za rasterivanje morskih ljudi i još trojica komšija koji su nosili satare i pletene korpe. Kapetan Jarol i desetak vojnika konjanika su pojurili ka Maslinskoj obali kako bi oterali morske ljude i izvukli ajkulu na suvo. Meštani koji nisu mogli da uposle konje ili aute su se ukrcali u autobus i tovarna kola i krenuli u otimačinu bogatog plena.

Velika bela ajkula se koprcala u plićaku dok ju je dvadesetak morskih ljudi guralo dalje ka plaži, a još toliko ih je plivalo u pozadini kako bi zamenili one koji bi se umorili. Nekoliko njih je puzalo po džinovskoj ribi pokušavajući oštrim zubima da joj progrizu debelu kožu kako bi došli do mesa. Neki su se trapavo gegali po plaži rasterujući ptice željne lako dobijenog ručka. Videvši konjanike da se spuštaju niz vododerinu koja je plažu odvajala od maslinika, morski ljudi se uzrujaše. Momentalno su prestali da guraju ajkulu i narogušeni krenuli ka konjanicima iskezivši oštre zube uz glasno režanje. Oni iz pozadini priđoše ajkuli da bi je zadržali ako nadođe neki veći talas koji bi je mogao odvući nazad u more. I oni što su rasterivali pice krenuše ka konjanicima uz trapavo poskakivanje.

- Stoj! - Kapetan Jaril naredi konjanicima.

Dok du konjanici stajali čekajući sledeću naredbu kapetan Jaril je kasao preko plaže tražeći najpovoljniji pravac napada. Kada je poterao konja bliže vodi nastale su poteškoće. Konj se uplašio ajkule i odbijao da ide dalje, koliko god ga kapetan podbadao i terao napred. Buka koju su stvarali morski ljudi vrištanjem i udaranjem po vodi je dodatno uznemiravala istreniranu životinju. Strah se preneo i na ostale konje, pa su ih jahači teškom mukom obuzdavali. Kapetan Jaril je u daljini video ribarski brodić koji se prikradao kako bi s leđa iznenadio morske ljude. Podboo je konja toliko jako da je životinja od bola zaboravila na strah od morskih nemani i pojurila napred.

- Trojica za mnom! - Naredio ne Jaril. - Juliskuse, - obratio se barjaktaru. - Povedi liniju ka njima, - pokazao je na morske ljude oko ajkule. - Kada stignete do vode držite odbrambenu liniju. Ako vas napadnu, primite borbu i odstupajte na plažu. Gledajte da ih ne ubijajte ih da oni sutra ne bi ubili nekog našeg!

Kapetan Jaril je uz borbeni poklič poveo svoju grupu ka morskim ljudima na plaži, dok je druga grupa postrojena u liniju krenula ka ajkuli. Morski ljudi u plićaku počeše da uzimaju retke oblutke sa dna i da gađaju vojnike. Ako ne bi našli oblutak, gađali su čime su stigli, morskim ježevima, školjkama, sitnim krabama, ili grudvama peska koje su lako i brzo pravili svojim velikim šakama. Videvši da su nevolje na pomolu, galebovi se vinuše u nebo kako bi potražili neko bezbednije mesto.

Jaril je sa svojom grupom kružio oko morskih ljudi koji su urno pokušavali da uhvate konje i jahače obore na zemlju.Vojnici su ih udarali drvenim palicama, ali debela koža i snažni mišići morskog čoveka su samo odijali udarce. Jedan morski čovek je ospeo pesnicom da udari konja u tur, te se životinja srušila kao pokošena zajedno s vojnikom kojeg je nosila. Oboreni vojnik je dobio nekoliko udaraca po glavi i telu, a onda su morski ljudi krenuli da beže u vodu. Topot kopita i lako zujanje elektomotora najaviše nove nevolje za morske ljude i njihov ručak.

Meštani na konjima su se sjurili na plažu i pridružili vojnicima. Ostali su uz buku ubrzano napuštali vozila i trčali da se iz vododerinu spuste na plažu. Morski ljudi se panično povukoše ko ajkule i kreneuše da je guraju dalje od obale i domašaja meštana. Ribarski brodić im se sasvim približio iz pozadine, pa nekoliko morski ljudi zaronše i krenuše ka njemu. Uzalud su ribari spremili motke i ostve za odbranu. Morski ljudi snažno izroniše na i osloviše o desni bok brodića. Udarci su se odbijali od njih, a oni snažno cimnuše brodić i on se prevnrnu zajedno s ribarima. Ajkula je bila ogurana daleko od domšaja meštana koji su teškom mukom trčali kroz morsku vodu. Čim su je morski ljudi odgurali u dublju vodu, ranjena ajkula zapliva i pobeže u duboko more.

Meštani i morski ljudi su nemo posmatrali ajkulino leđno peraje kako se udaljava ka pučini, a zatim zaranja i netaje u dubokom moru. Meštani su ubrzo shvatili da moraju da beže što dalje od morske vode, jer ako ih razgnevljeni morski ljudi uhvate, teško njima. Morski ljudi su zaplivali ka dubljem moru da ne bi oni umesto ajkule završili u stomacima meštana. Nesrećni ribari su plivali vukući revrnuti brodić na obalu.

Izvor slike: pixabay.com