Vodeni orašac, izgubljeni endemit Pomoravlja

Evolucija moje inspiracije za današnji post, bila je krajnje neobična. 

Sve je počelo od piletine sa narom za ručak i preslišavanja taksonomije biljke nar. 

Kratka pretraga je pokazala da nar spada u Lythraceae (hrv. vrbičevke).

Kliktanje na srodne biljke dovelo me je do davno zaboravljene misterije, neobičnog ploda koju je ujak jedne godine doneo sa mora i moje stare knjige za biologiju u kojoj je prikazan na jednoj jedinoj slici, bez dodatnog objašnjenja.

Vodeni orašac, izvor slike

Pomenuta biljka je ostala u sećanju starih žitelja Skadarskog jezera, sa obe strane granice, a koristila se za ishranu ljudi i životinja, sve do pedesetih godina XX-og veka kada je jednostavno - zaboravljena. U Vojvodini su se prisećali da su pre rata terali svinje u ritove, da se "nečim" hrane, a kuvari sa kraja XIX-og veka daju i neke recepte za pripremu (pečenje, kuvanje, brašno...). Vodeni oračac pronalaze i arheolozi, jer se koristio još pre 8000 godina.

Upotreba u ishrani ljudi danas je skromna i uglavnom ograničena na Aziju. U Americi se smatra invazivnim korovom i uništava se.

Stanovnici Crne Gore su ove plodove zvali "kasoronje", Albanci "kaćiram" (ako se stvarno tako izgovara).

Za ishranu ljudi, plod se otvarao i jeo presan, kao užina, ili kuvan (nekoliko sati). Svinjama se davao ceo, sa ljušturom.

Hranljiva vrednost je solidna, 100 g ploda sadrži oko 24 g ugljenih hidrata (za nijansu manje nego kesten, primera radi) i nepunih 5 g proteina (kestenje sadrži 2 g). Dnevno se moglo sakupiti i do 150 kg ploda po beraču. Podaci o hranljivoj vrednosti dosta variraju, naročito ako čitate stariju literaturu, pošto su se metode za ispitivanje u međuvremenu promenile.

Danas se može retko pronaći pod engleskim nazivima Water caltrop, Water chestnut i Horn chestnut.

Reference: