Distopija realnosti 2078

Godina je 2078, nije mi još puno ostalo života u ovoj lovačkoj kući negde jugoistočno od Tumanija, koji je negde pored Murmanska, koji je u 100 djavola na sever.

Dolaze kod mene ljudi da ih učim apokrifnim pričama o dobu pre nego što je Aleksandrijska biblioteka spaljena po drugi put. Ironija neka, ceo život proveo kao naučnik i ateista, a sada sam neki mudri starac, šaman, šta li već vide u meni. Mnogi od tih nevoljnika su potomci prognanika sa severozapada, nekadašnje druge Atlantide. Preostali su se pretopili ili su odvedeni u janjičare. Ali to nije bilo zbog poreza, ne znaš ti, čoveče iz 2018, šta je to... Jer došlo je brzo i neopaženo, širilo se lakše od gripa, a lečilo se nije nikako. Bila je to jednostavna matematička logika, apsurdna i apstraktna - ali neoboriva.

Ceo sistem se zasnovao na nekoliko prostih principa od kojih je osnovni bio da Niko nema prava da se oseća loše. Niko nije smeo da bude povredjen, ni verbalno, ni fizički. Nikako. Nikakva nelagodnost nije smela postojati. Drugi je bio da nasilje proizvodi još nasilja i da se mora izbeći. Uvek!. I treći princip je bio da su ljudi jednaki. Kroz ove tri naizgled logične stvari, svaka se ludost mogla cirkularno odbraniti.

Došao bi čovek tako kod doktora: "Želim sebi da odsečem ruku! Osećam se loše zbog imanja obe. Moguće je da će me ta jedna ruka izazvati na zlo. A i postoje ljudi sa jednom rukom, ili bez obe. Zašto bih uživalO privilegiju da ih imam?!"

Poštujući princip jednakosti, koji je kod Plavih bio kruna humanizma, otvorili su svoje granice, razdelili su svoje bogatstvo i primili su Zelene. Više puta je ta ideja uspela Plavima, ali ne i u zoru XXI veka. Sve to iz razloga pošasti koja je Plave pretvarala u Crvene. I to nije prvi put u istoriji. Isto su uradili Rimljani i slično se dogodilo Hunima koji su za jednu generaciju od surovih stepskih zveri postali emovci.

Taj je grip počeo istovremeno i širio se tada nepoznatim mehanizmom za koji biologija još nije znala, jer se epigenetika tek pojavila.

Ideja o jednakosti započela je kažnjavanjem najboljih. Prvo kroz progresivne poreze koji su onemogućavali napredak najboljih. Onda kroz politiku davanja poena za sve prepreke. Tako su nekompetentni zauzimali sve pozicije moći, a bez ikakvog znanja, samo na osnovu boje, deformisanosti ili lude ideje koja ih je prožimala. Pomagalo im je i to što su pravila neprekidno menjana, tako da je umesto kvaliteta preovladala slučajnost.

Neki su se borili, osnovali kult Severnog Vuka i okrenuli se terorizmu ali to nije vredelo, jer izgubljeni životi drugoj strani nisu značili ništa. Drugi bi učili svoje mlade starim vrednostima, ali bi isti bivali odvodjeni, kao nekad, u janjičare. Treći, najmudriji su igrali njihovu igru, igru u kojoj su se pretvarali da su jedni od njih. Mislili su, jadnici, da će moći da se odupru, ali su posle nekoliko godina gubili bitku.

Izgubili su je jer su zaboravili da koriste reči. I zaboravili su matematiku. Prvo je zabranjeno pisanje, onda razgovor. Posle je šapat postao opasan. Na kraju su misli same isparile. Bio je nekada jedan slučaj Pastirice kojoj se život preokrenuo samo zbog toga što je pustila debatu koja pogaja (možda!) 1 čoveka u 10.000. Za novi svet, to je bilo previše bola. Njena bol nije bila važna, jer nije bila crvena. I na novoj listi bodovanja, polazila je sa minus beskonačno.

Pošto se stvorila jednakost, otvorene su granice...

Ali, opet je bilo nejednakosti. Neko je bio voljen. A to puno vredi. To se nije smelo dopustiti. Ukinut je stari princip najboljeg prijatelja. I svi su morali da ispune sate druženja sa različitima. Bila je to društvena obaveza. Ipak, najgora posebnost se ogledala u sexu. Monogamija... Stub koji je bio srednji prst sličnim pokušajima u prethodnih 200.000 godina morao je nekako biti srušen. Prvo je puštena neka glupa serija, moderna bajka za odrasle o 4 radodajne opajdare koje besciljno provode dane svaki put na isti način. Starijima je to bila tek jeftina fantazija, interesantna kao pomisao tek na minut ili dva. Posle 30 godina neprekidnog emitovanja, postala je školska lektira. A princip je bio super-prost. Znao ga je svaki vodja svakog kulta ikada. Nakon nekoliko ponižavajućih opštenja čovek je imao dve opcije: da se lepo samoubije tako ponižen ili da postane prazan. Realno, do nekih sredjih dvadesetih, svako bi izmenio nekih 30 partera jer to je bila neophodna kvota za koeficijent jednakosti. Gadni, ružni, sa bolesnim idejama, nije bilo važno. Kvota je bila data. A usput bi i neotktivena epigenetika uradila svoje...

I tu bila caka... Limbički sistem je stara tvorevina, nepromenljiva od kako je mozga. Ali avaj... Korteks vaspitan u novom duhu mu nije davao mira. Davali su neka eufemistička imena tome, ali suština je bila jednostavna. Najverniji pas nije bio onaj koji je učen nagradom za svako dobro koje učini, već zlostavljana duša koja nije znala da li će na dobro biti nagradjena ili povredjena. Zbog takvih radova su i spalili biblioteke. Tako su ljudi bez truda dobijali sex (lepota za limbički), a onda bi i pored svakog truda gubili partnera koji bi otišao na ispunjenje društvene obaveze o jednakosti u pola noći (pakao za limbički).

Nigde sigurnosti, nigde suštine, nigde vrednosti. I nigde predvidljivosti.

Srećom, tu su bile grupe za podršku, mali mehuri u kojima bi se svaka ludost podržala od strane istih. Svet je veliki, 10.000.000.000 ljudi. Ma kako ludu idju gajili, uvek će biti 10 podjednako ludih. Njima bi se priključivali utrenirani AI botovi, koji su pumpali broj do 1000.

Negde oko 2020. zveri su počele da vrebaju iz tame. O njima se medju crvenima nije smelo govoriti. Neki plavi bi o tome pričali, ali su od strane većinskih crvenih progašavani ludacima.

Sve što su mogli da smisle bilo je zatvaranje. Jer nasilje je loše. I reči mogu da povrede, zato se ne smeju pretočiti u misli. I svi smo jednaki. Zar pored ovoliko silovanih i orobljenih ja treba da budem slobodnO?! Uostalom prestaće, samo malo strpljenja. Pa to što samo 20% njih to radi ne znači da su svi takvi. O Bože, oprosti mi što sam i pomislilO da sam bolje od njih. O ne, nema Boga. boga. Ili ih ima na hiljade. Moramo da uništimo znanje, jer znanje nas povredjuje. I ne smemo biti povredjeni. Svako znanje, pisano, digitalno... I muzeji moraju nestati, jer smo svi jednaki i nikome ne sme pripadati išta posebno i jedinstveno.

Do 2030, više nije bilo razlonikosti medju malobrojnim crvenima. Niti otpora. Niti vapaja. Ničeg. Preuzela ih je kultura Hada, potomci onih poslušnih ali sa ciljem. Ko se nadao tome? Da će pametan i obrazovan bez cilja biti pregažen od strane manje inteligentnih, neobrazovanih ali sa smislom...

I eto... Svet ide napred, u Uniji Sunca, Kini, Okeaniji, SAD i Rusiji. Ostatak sveta je nekakva bezukusna, bezoblična masa, privlačna kao hladni, retki pire iz studentske menze pomešan sa graškom. Evropa se sastoji iz podivljale braon unije (kada se pomeša crveno i zeleno, nastaje braon), nečega što se naziva A-U-V (AustroUgarska Vizantija) i na čijim je granicama neprekidni rat već celu jednu generaciju. Ovih nekoliko navedenih zemalja mirno proizvodi Kalašnjikov za izvoz obema stranama.

Nigde nije raj, jer se promenilo tržište. Promenili su se trgovački putevi. Većem delu populacije treba tek jeftina hrana, jeftina elektronika i jeftina garderoba. Nema potrebe za izuzetnošću. Nauka je stavljena u službu konkretnih problema, jer je previše pametovanja već rasturilo civilizaciju. Nivo razvoja je negde kao pre 100 godina. Onaj čudni epigenetički mehanizam, počinje da se u formi epiona (nešto slično prionu) da se širi beskontaktnim putem. Lek je jedan, stalna kontrola putem ove spravice koja mi je ugradjena u cerebelum i zatiranje cele okoline u krugu od 1km u slučaju pojave bolesti. Zato sada živimo ovako, kao samotnjaci. I pitamo se kako smo mogli biti toliko glupi, a sve je počelo tako jednostavno.