Инклузивност илити зашто (не)играмо баш са свима

in #rpg5 years ago

Дискурс који се последњих годину-две приметно пропагира у свету RPG-а, примарно у англосаксонском одељку, а који наизглед делује као природна осмоза политичке коректности из реалног света, у одређеној мери има и интенционалну меркантилистичку димензију. Паралелно са ренесансом игара улога, пре свега на крилима успеха 5. едиције D&D-а, као и продором гикдома у културни мејнстрим, резултовао је још од осамдесетих незапамћеним обртом новца у хобију. Да не будем схваћен погрешно, држим да је то сјајна ствар. Што више људи игра, или је бар пасивно упознато са хобијем, то је већи креативни гешталт потенцијал-више је занимљивих система, више људи може да професионално или бар полу-професионално живи од писања и издавња фрпова, количина среће свију се увећава. Ипак, уз обрт капитала иду и одређени нусефекти. На пример, корпоративно промовисање облика понашања које се представљају као вредности, док се објективно ради о чистом трговачком интересу проширивања тржишта.

Већ пар месеци доста размишљам о овоме, и заправо сам хтео да напишем текст о јесењој афери око Consent in Gaming приручника који је издао Монте Кук, а који је изазва немалу фуртутму у хобију, али ми још није све слегло како треба, па ћу то за оставити за сада.
Уместо тога, а питање је уско повезано, хајде да видимо шта "инклузивност" заправо значи. У северноамеричком контексту, са високом стопом географске мобилности и међуљудским везама које су у доброј мери транзиторне природе, социјална флексибилност и толеранција на најразличитије људске навике, уверења и карактере је проста нужност. Без ње би отуђење било још тоталније и било каква друштвена активност, па и фрп, на граници могућег. На крају, само америчко друштво почива н доктрини Melting pot-а, и уклапања иначе неуклопљивих делова. То наравно не може да иде глатко, поготову у систему који се темељи на експлоатисању тих супротности по потреби, али то је већ нека друга прича.

Оно што је битно је да америчка хобистика не може да буде суштински различита од остатка друштва у којем оперише. Зато су, у контексту организоване социјализације неки минимални стандарди понашања природно нужни. Тачна природа тих стандарда је подложна расправи, и судећи по бројним инцидентима и контраверзама
мени лично се чини да им то не иде баш како треба. Да ли је нужно формално регулисање односа између играча и играча и ГМаза, и да ли је потребно да издавачке куће или неформалне интересне групе уређују и намећу те стандарде у нечему што је суштински приватна активност? Не мислим да је у питању некаква велика завера, али лако је доказиво да постоји преклапање људи који у поље хобистике уводе динамику културних ратова и интереса већих издавача да "поравнају поље" зарад привлачења још већег броја конзумената.

Континентална Европа је пак доста другачија. Људи се далеко мање сељакају, већина никад не промени место живљења, или то учини једанпут у животу, па је и природа социјалних веза сасвим друга. Што може бити мач са две оштрице. Ако се живи у мањем месту, велика је вероватноћа да ће те бити упућени на врло узак круг потенцијалних играча, или пак да ће те морати редовно да због игре путујете, као што се то ради за утакмице или концерте. Уколико се живи у већем граду, избор људи са којим можете да играте је природно већи. Али, осим ако се не ради о пар највећих европских градова, баш толико велики да после пар година не знате пристојан део, бар из виђења или по чувењу.

То омогућава да се врши селекција, не само по критеријуму поклапања стилова играња, жанровских или преференци система и едиција, већ и по другим, личнијим основама. Ово нормално не важи само за фрп, већ и за дружење иначе.

То значи да не постоји притисак као у Америци да сви морају да буду међусобно компатибилни, али истовремено и да је лична репутација осетно битнија. Ово важи као неко правило за више европских земаља и више хобија или субкултура са којима сам упознат.

Пошто је фрп доста специфична активност у којој се, бар номинално, подразумева интензивно провођење времена са суиграчима, и то најчешће у приватности нечијег дома, питање личних преференци постаје одиста важно. Нико од нас неће седети 4-8 сати недељно, нити у кућу звати људе са којима се, из било ког разлога, не осећамо пријатно.
Скоро све људе са којима играм могу да назовем пријатељима, или бар добрим познаницима. Добро, ја као већим делом времена ГМ имам ту привилегију да, слично редитељима, вршим одабир за филм који водим, али свеједно-и када играм, распитам се не само ко води, већ и ко још игра. Можда то није појединачно најбитнији параметар, али је свакако битна ставка у одлуци да ли ћу да инвестирам своје време или не. На крају крајева тако се одлучујем да и да ли ћу ићи са неким у кафану или на журку.

Сви их имамо, мада ја не умем да кажем где је тачно моја лична граница, и од чега зависи да ли ћу са неким да седим целу ноћ или не. Нема баш много људи са којима бих резолутно одбио да играм, али постоји један краћи списак. Неки од људи на њему су ми иначе јако драги, али просто не бих са њима фрповао јер нам се појмовни оквири фрпа не поклапају. Не знам ни која је тачно дисквалификаторна одлика-али егоманија, недостатак основног кућног васпитања, склоност хистерији и емотивним драмама су свакако ту.
Лична хигијена је изразито пожељна одлика, али ако ми је особа посебно драга, није дилбрејкер.
Ово помињем јер се у склопу "умивања хобија"у циљу његове лакше друштвене прихватљивости у Америци већ пар година води меметичка борба са стереотипом грогнарда из родитељског подрума који смрди и прди. Сад, да је то суштински добронамерна и здраворазумска, Џордан-Питерсоновска "среди собу" критика, то не би био проблем, али није, а ја сам јебига инстикнтивно на страни неумивених и разбарушених чудака.

Постоји и политичка димензија, мада не умем себи да објасним зашто су ми неки другари који подржавају идеје и покрете које држим имбецилним прихватљивији за дружење од других познаника чије су ми идеје и покрети подједнако имбецилни. Зашто могу да пијем и да се расправљам са Ратом Тривунцем а не могу са Матијом Меденицом.
У сваком случају БЕЗ ЧЛАНОВА СНСа ИЛИ ЛИБЕРТАРИЈАНАЦА. Прве презирем, а други су превелики морони да бих са њима делио пицу.

Такође, уз ризик да будем оптужен за површност и да можда пропустим неке ок људе, избегавам одређене субкултурне скупине. Већином сви то радимо. Некоме су то масни металци, другима утегнути шабани, трећима маните феминисткиње и омладина одрасла на лошим анимама.

Елем, нормално је, људски, да вршимо одабир света са којим ћемо да се дружимо. У школи и на послу немамо тај избор, али у приватним животима га бар имамо. Покушаје било које индустрије да нас убеди у супротно треба третирати као упад у поље наших приватности. Нико није у обавези ни да воли било кога другог, ни да га поштује, а понајмање да се са њим дружи. То је толико самоочигледно да до недавно не би ни заслужило да се помиње.

Coin Marketplace

STEEM 0.19
TRX 0.18
JST 0.031
BTC 87638.53
ETH 3170.89
USDT 1.00
SBD 2.79