Људи око нас, њихове муке и доброте

Нешто ме одједном спопало мноштво мисли о пролазницима који су оставили неки траг на мене, вероватно су тако асоцијативно повукли једно друго и отуд жеља да их некако повежем, бар овако у тексту. То су људи који су својом (не)обичношћу нешто у мени потресли и нехотично у мени побудили неко ново осећање које интимно именујем на неки начин чак љубављу. Разне су врсте љубави, у суштини мислим да постоји само једна, а да су ове разне само њени површински изрази. Главни елемент који их повезује јесте дубока и проживљена свест о томе да је свака личност непоновљива, драгоцена и способна на велику љубав, само што не успевамо сви и увек да је видимо и остваримо јер нас животне околности ометају. Некад баш те препреке успеју да осветле чудо љубави, јер се баш у њима види колико ограничено биће као човек успева да превазиђе своје димензије, димензије времена и простора, у појединачним поступцима или намери срца.
Стајем са апстрактним размишљањима, да се посветим тим људима.

Прва је једна старија жена, неугледног изгледа, са штакама и цегером на рамену. Седела сам на Ташу са дечком (@gorskigaleb) и пришла је са молбом да јој само подигнем тај цегер мало више на раме, будући да сама не може, обе руке су јој заузете, ослања се на две штаке. На једној нози носи неку папучу налик оним ружним кроксицама ил како год да се зову, неку пластику, на другој неку малу необичну ципелу која подсећа на чизму за скијање. Зашто ме је за то замолила, каже - иде до тоалета, па да јој буде згодније. Мени ту већ хиљаду мисли, прво колико времена ће јој требати да стигне, друго, тамо како ће са тим штакама... Остали смо после дуго ћутећи, болело ме што у суштини нисам ништа посебно ни урадила за њу, то је био секунд док сам јој намештала цегер, а њој је то много значило, уз све препреке које има да пређе, сад је изгледа имала једну мање.

Други је чика један из Москве, кад сам седела у парку једном близу станице метроа Достојевскаја, и плакала, човек ми је приредио један доживљај достојан Достојевског. Видевши ме уплакану, а шетао се око језерцета у средишту парка тако да ме је можда већ раније видео идући укруг, пришао ми је и рекао ми - Не плачите, он вас воли. Насмејано некако, а мени је то остала тако дубока успомена. Прво, та његова ширина и доброта, нека ганутост вероватно сопственом младошћу, као да га је та моја туга подсетила на његова љубавна туговања, чежње и радости. Онда, речи које је изабрао. Није тешко наслутити да су код младог човека разлог за тугу обично љубавни јади, али свеједно, фасцинантно је како је уметнички и људски срочио све то у најкључније речи - увек је мука и проблем недостатак љубави, неузвраћена љубав. А он ме је утешио баш казавши да ме он воли. Ко то "он"? Онај за којим сам тад чезнула или онај ко се појавио.. Схватила сам да се та празна заменица "он" обично односи на неког о коме ни не слутимо да (ће) нас вол(ет)и. Обистиниле су се његове речи, и остале овековечене, у мени ево колико ћу трајати, и на папиру, колико буде он опстао.

И трећи сусрет, био ми је много сладак због генерацијских момената, у смислу, шта човека може окупирати у ком периоду живота, шта му је важно, како му тече мисао. Шетам се Калемегданом, диван је пролећни дан, време за екскурзије, и парк врви од деце различитог узраста. Код споменика захвалности Француској иде ми у сусрет група девојчица, можда су други трећи разред, и причају нешто смеју се, једна једе сладолед, и главна ствар која је мори јесте - да ли је мусава. И тако сва усредсређена на сладолед и на дружење окреће се другарицама и озбиљно их то пита.
Након пар секунди само, иза њих, као да ове девојчице гледам кроз неколико година, девојке већ у пубертету, види се да су у оном деликатном периоду када се дешавају промене на телу, у души, кад се стиче нека нова свест о себи, кад се обликује слика себе пред другима, кад се тежи да се буде леп, да се допадне друштву, поготово супротном полу о ком се гаје специфичне слутње.. Периоду кад се препуштамо својим "триповима", кад смо посебни, а то се све може видети и у ставу, начину хода, изразу лица. Шетају се те девојке, разговарају, и једна од њих, изгледа баш уроњено у себе одједном само се окреће ка друштву и пита нешто у стилу да ли јој се размазала маскара.
Не знам зашто, осећала сам се после тога некако приповедачки срећна, као да ми је живот донео поклончић тако што ми је очигледно један за другим удесио ова два мала упада у туђе парче времена.