Настанак и развој гимнастичког и соколског вежбања у Србији

[Теxt in English] Историја телесног вежбања и соколства у Србији значајан је део опште историје српског друштва и културне баштине, а ипак, још нема одговарајуће место у српској историографији. За оба поменута система вежбања, који ће представљати значајне сегменте друштвеног, културног, па и политичког живота у Србији, нераскидиво је повезана историја гимнастике и какви год да су били идеолошки оквири, главни садржај рада била им је гимнастика.

Телоупражненија, теловеџбање, гимнастисање, соколска теловежба... Појава и развој гимнастике у Србији имали су свој специфичан ток, што је, поред других, зависило неминовно од друштвено-историјских прилика. У периоду од средине 19. века до почетка Другог светског рата (1857-1941), када се на малом простору променило више држава, од Кнежевине, затим Краљевине Србије, те Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, до Краљевине Југославије, од самог почетка, и у релативно скромним условима, гимнастика је била камен белег појаве и окосница развоја физичке културе. Време ће потврдити огромну постојаност суштине, улоге и значаја гимнастике – као „жиле куцавице“ у развоју физичког вежбања, спорта, васпитања и културе у најширем смислу, што ће јој, поред других, оправдати атрибут својеврсног феномена српског културног наслеђа.

Када је одредбама Берлинског уговора Кнежевина Србија остварила државну самосталност (1878), изашавши као победница из ратова са Турском (1876-1877), српски интелектуалци враћају се са школовања у слободну Србију и у жељи да унапреде друштвени живот шире идеје и уводе промене мењајући неповратно друштвене прилике. Тако, млада интелектуална авангарда, импресионирана вредностима античке Грчке и ренесансним духом, доноси и проноси нека друга схватања, знања и искуства стечена у развијеним европским земљама, почиње да буди свест о важности телесног вежбања.

Поједини носиоци промена дају значајан допринос развоју организованог телесног (гимнастичког), потом и соколског вежбања. Оба система вежбања почивају на гимнастици. Почело је средином 19. века, у време када се настава физичког васпитања уводила у основне и средње школе и када се јављају прве идеје о грађанским гимнастичким друштвима. Убрзо, пристижу сазнања о соколству и спорту.

Појави организованог вежбања гимнастике у Кнежевини Србији претходи оснивање првих приватних школа за учење вештина и вежбање, од 1839. у „заведенијима“се мачује и бори, „гимнастише“ и плива, од 1850. ове вештине уче питомци у београдској Артиљеријској школи. Уследиће окупљање Дружине за гимнастику и борење (1857, оснивач Стева Тодоровић) у којој се организовано вежба гимнастика, касније и оснивање Првог београдског друштва за гимнастику и борење (1882, оснивач Владан Ђорђевић), што ће утицати на оснивање сличних гимнастичких друштава у Краљевини Србији. У то време, већ две деценије у словенским земљама незадрживо се шири чешко соколство.

Прво београдско друштво за гимнастику и борење, 1889.

Прихватање пансловенске соколске идеологије (1891), која се огледа у физичком вежбању ради јачања националне и културне свести народа и ослобађању од утицаја германизације, кaо и свесловенског уједињења поробљених јужнословенских народа, наилази на отпор појединих српских кругова, који у слбодној и независној Краљевини Србији траже идентитет и ослонац у културној традицији и богатој историји свога народа. Оснивају се и паралелно делују две ривалске грађанске гимнастичке струје, соколска и витешка – „Соко“ и „Душан Силни“.

Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни“

У Србији су поред гимнастичких витешких и соколских друштава постојала грађанска друштва и са другим именима, али је свим поменутим заједничко било да су, поред гимнастике која је била окосница програма вежбања (тзв. „технички гимнастички рад“, нарочито у витешким друштвима), због свестраности у раду вежбане и такмичене и друге активности: трчања, скакања и прескакања с палицом или мотком, мачевање и борба сабљама, дизање тегова, бацање ђулади (кугле) и медицинки, пливање, излети, песничење, витешке игре (бацање камена, диска, палице и борба с палицама, рвање), касније „француски“ и „енглески“ бокс.

Јавни час београдских сокола у Смедереву 1910, у скоку с мотком Сретен Станић Цукић, победник на слету у Софији 1910. биће и трећепласиран на слету у Прагу 1912.

Иако су међусобни односи ових друштава штетни по развој физичке културе у Србији, племените намере гимнастичара према свом народу и њихове активности на плану напретка способности, здравља и културног и моралног удизања, током 18 година спорења, биће на корист сваког појединца, и после уједињења у јединствен соколски савез - Савез соколских друштава „Душан Силни“ (1910) почиње узлет српског соколства.

У то време, крајем 19. века, у Србију стиже модерни спорт кога прихватају све категорије грађана, упражњавајући га прво у приватним школама и грађанским гимнастичким друштвима, касније и у осамостаљеним спортским клубовима. Стрељаштво, мачевања и коњичка такмичења већ су били омиљени традиционални облици надметања у Србији, али, кроз „гимнастичка одељења“ прихватају се, помажу и развијају и модерни спортови: стрељаштво, клизање, јахање, пливање, веслање, борење, велосипед, лоптање. Појава моденог спорта ће бити значајан подстицај развоју и олимпијског покрета у Србији. Прихвата се и развија олимпијска идеја (обнављање античких Олимпијских игара) у бројним приватним школама, грађанским гимнастичким друштвима и спортским клубовима Србије, а томе је допринео и одлазак краља Александра Обреновића на Прве модерне олимпијске игре у Атини 1896. године. Рaзвој модерног спорта у Србији доводи и до оснивања Српског олимпијског клуба у Београду 1910. године и његов пријем у Међународни олимпијски Комитет 1912. (МОК).

Стручно усавршавање српских сокола у Прагу, из листа "Српски Соко", 1911.

Гимнастика, као прва теловежбена активност у Србији, је камен „темељац“ на коме се развијају оба система вежбања, турнерско и соколско телесно вежбање. Са гимнастиком почиње развој физичке културе у најранијем периоду државне самосталности Србије. Иако оспоравана и успоравана паланачком инертношћу друштвеног миљеа, потврдиће се као авангардна окосница свих образовних и васпитних утицаја на појединца, остајући у жижи свих догађања у друштву без обзира на друштвено-историјска збивања. Својом атрактивношћу стрпљиво ће привлачити ново чланство у школама, дружинама и друштвима, и временом, од вештине извођења прећи ће пут до неприкосновеног система сооколског вежбања у школству Србије и Југославије. До почетка Другог светског рата гимнастика је остала доминантна и под окриљем соколства, у свестраним и масовним облицима вежбања и у престижном такмичарском спорту соколске гимнастичке репрезентације, на европским и светским гимнастичким првенствима и олимпијским играма.

Гимнастика – окосница соколског вежбања, слет у Београду 1937.

Соколство ће се својим вредностима и идеологијом наметнути у полувековном раздобљу које следи (1891-1941). У прошлости српског народа, ма где се он налазио, слободан или под туђином, соколство је одиграло историјску улогу на плану просвећивања, одбране, ослобађања и интеграције српских и југословенских народа. Стремећи високим циљевима - моралном и културном препороду, националној слободи, и заједништву народа, развијана је снажна и свестрана личност чланова сокола. Демократичност, патриотизам, човекољубље, веровање у идеале, допринели су угледу сокола у становништву. Делећи судбину своје државе и свог народа, соколска организација се уздигла тако да је прерасла у соколски покрет, покрет у служби народа.

Масовност у соколству, Први свесоколски слет сокола Краљевине Југославије, Београд 1930.

После увођења Шестојануарске диктатуре (1929), соколство је као покрет и систем вежбања у процесу етатизације препознато као незаменљиви фактор јединства три народа, симбол снаге нове државе и моћно средство у ширењу свестраног утицаја на становништво. Међутим идеали краља Александра I Карађорђевића показали су се нереалним, у кратком протоку времена, и поред свих поднетих жртава, није заживела јужнословенска слога, а југословенска држава постала је рањива. Аспирације да постане балкански суверен, макар и на штету српског народа, коштале су га живота. Снови о стварању снажне државе били су оличени управо у соколском покрету, јер Соко је летео на све више домете бројних државних, династичких, националних, социјалних, културних и других циљева.

У данима судбоносним по опстанак државе било је пуно прилика када је организација Соко оправдала, поред других, и патриотске атрибуте свог више него спортског покрета. Због тога су соколи у „велеиздајничким“ судским процесима осуђивани на робију, прогон и интернацију, стрељани и вешани. Дух патриотизма и јак национални и општејугословенски осећај пратио их је и касније, у сукобима са сепаратистичким и профашистичким снагама које су разбијале интегритет југословенске државе. У првим данима окупације државе око 350.000 сокола сматрало се бранитељима Краљевине Југославије и непријатељем окупационих власти.

Други светски рат прекинуо је врло развијену соколску делатност на многим пољима. После ослобођења бројне фискултурне активности и манифестације које је покренула нова власт биле су засноване на идејама, искуствима и пракси соколства Краљевине Југославије. Решења из предратног соколства - идеје, организација, терминологија и методика вежбања, јавни часови, гимнастичке академије и масовни слетови, програми, идеје југословенства, братства и јединства, радне акције, штафета, петогодишњи планови, изградња домова, идентификација омладине са владаром ... - није тешко препознати као „пресликана“. Да иронија буде већа, иако је Соко био одбачен, реализација послератног програма фискултуре морала је да се ослони на искуство и рад предратних гимнастичара и сокола, нових-старих емисара мисли и тежњи, само не више соколских, већ фискултурних. Другачије и није могло, јер су соколи поставили стандарде, у оно време врло високе, који у неким аспектима неће никада бити поновљени.

У масовном чланству ових вредних поклоника гимнастичке вештине било је харизматичних предводника који ће убрзо вештину покрета надрасти визионарским осмишљавањем система вежбања. Најпосвећенији томе били су Стеван Тодоровић, Владан Ђорђевић, Војислав Рашић, Лаза Поповић и Мирослав Војиновић – зашто не рећи - бардови физичке културе, пионири телесног вежбања, утемељивачи гимнастике и соколства, ерудите у правом смислу те речи, великани које су ка узвишеним циљевима одано следили бројни предводници, предњаци, начелници и армија вежбача.

Трагови гимнастичара и сокола из културног наслеђа наше прошлости, спортски, друштвени, културолошки, историјски, изукрштани и још видљиви, чине гимнастику и соколство својеврсним феноменима који у нашем окружењу, таквом какво је, опстају кроз три века.

Извори: Владан М. Вукашиновић, Гимнастика и соколство у Србији до 1941, великани српске гимнастике и соколства (монографска публикација), 2016; Владан Вукашиновић и сар, Са гимнастиком је почело... телоупражненија, теловеџбање, гимнастисање, соколска теловежба... (рад у часопису Физичко васпитање и спорт кроз векове), 2017; Владан М. Вукашиновић, Соколство у Смедереву, 101 година соколства и 128 година гимнастике у Смедереву (1885-2013) (монографска публикација), 2013. Старе фотографије непознатих аутора су из збирке Владана Вукашиновића, обрада фотографија @lighteye.