Необична муниција са Цера (додатак на крају! 02/02/19)

Трагом интересовања за оружје, некако дођих до теме о необичним метцима и анегдоти са Цера. Када су наши потерали непријатеља према Дрини, дешавало се да осим пуцњева испред себе, чују и пуцње иза себе.

Интернет је ово готово и заборавио. Заправо, није ни упамтио, јер на интернету, праисторија је све млађе од 10 година.

Срећом, интернет је истовремено и ризница оригиналних докумената. Међу њима и извештај Арчибалда Рајса, који на 17 страница говори о тим необичним метцима. Историчар нисам, али неки научник ипак јесам, тако да највише волим да читам оригинале.

Из Рајсове књиге

Шта каже Рајс:

In the cartridge-pouches of the Austrian prisoners of war were found cartridges outwardly similar to ordinary cartridges in every respect except for a black or red band round the cartridge-case close to the rim.
The rounds look like the ball ones but have a red or black band painted 30 mm from the case base [3]

У питању је била експлозивна муниција са црним или црвеним прстеном

Besides this, machine-gull belts were found, filled entirely with cartridges containing explosive bullets. Other machine-gun belts were filled as follows:first 15 cartridges containing explosive bullets, then 10 ordinary cartridges, then again ~ explosive, followed by 10 ordinary, and so forth.
The explosive cartridge was identified by a black band on the case. The case was copper and at the base it read “19-14” and “C R” intertwined (GR for G. Roth, surely). [3]
7.9 training rounds on a WWII German Wall Chart I have titled "Übungspatronen [3]

Реденици за митраљезе су почињали са 15 експлозивних, па 10 обичних, па 2 екплозивна и тако даље. Било је и реденика који су били испуњени само овом врстом муниције.

dok su puške najčešće bile "Steyr-Mannlicher" M95 8x50R, a mitraljezi "Schwarzlose" M07/12 u istom kalibru [4]

Осим за митраљезе, постојали су посебни (условно) оквири, clips, са по 5 метака за пушке.

The labels on these boxes bear the printed designation" Einschusspatronen" (Sighting cartridges). These bullets come from the State factory at Wallersdorf near Vienna. The Austrian Eagle is conspicuous on the base of the cartridge case.

Дођосмо до те мистериозне речи: Einschusspatronen, о којој интернет једва да нешто зна:

Већину погодака чине наши сајтови који препричавају што је Рајс написао (уз мање или више грешака).

Кратка историја муниције...

Негде 1880-их, Француска војска је почела се применом бездимног барута и мањих калибара. Предности је било пуно:

• дим није одавао позицију стрелца
• трајекторија пројектила је била боља
• тиме је повећана прецизност

Али... Зауставна моћ таквог зрна је заправо била мања, јер је лако пролазило кроз ткива, без задавања озбиљних повреда и без преношења целокупне енергије. Колика је била разлика у брзини? Па... Пушке са црним барутом су испаљивале пројектиле брзином до 300 m/s. 1898 pattern 8×51mmR Lebel Balle D је излетао са 700 m/s.

Нешто касније, 1896. у Калкути, фабрици Дум Дум, дошло се на идеју да се нос зрна учини шупљим, чиме би се омогућило отварање зрна и прављене већих рана.

Хашке конвенције, од 1899 - 1907 су покушавале да дефинишу ту нову врсту муниције и да је забране, али су правници и на другој страни били врло вешти да избегну забране.

До 1905, све водеће земље су наставиле да развијају зрна са акцентом на терминалној балистици, оним што се догађа када зрно погоди циљ. Најпопуларније решење су била зашиљена зрна која би се тумбала током проласка кроз ткиво.

Кад већ помињем право, још је декларацијом из Санкт Петерсбурга из 1868. забрањена употреба експлозивних пројектила лакших од 400 грама.

a u te svrhe se dosta dejstvovalo i specifičnom municijom "Einschusspatrone", odnosno metkom M1912, koji je imao eksplozivno punjenje. Izvorno namenjeni reglaži paljbe, odnosno korekciji nišanjenja, ovi meci su korišteni za dejstvo po grupisanoj živoj sili nanoseći stravične povrede. Pošto je efekat pri pogotku bio vidljiv s većih daljina, posade mitraljeza su mogle da dejstvuju po "tačkastim" ciljevima sve do deklarisanih 2.800 metara, koliko je fabrički bio gradiran nišan mitraljeza M1907/12. [4]

И поред тога, Аустроугарска је развила метак за нишањење и одређивање дистанце, 8mm Einschusspatrone

Из Рајсове књиге

Енциклопедија 1914-1918 https://encyclopedia.1914-1918-online.net/article/expanding_bullets

The casing of the bullet contains no lead except at the nose and at the base of the bullet. The forward part of the bullet, moreover, contains a tubular receiver cased in a thin sheet oflead. This is filled with a mixture, which the analysis made in the laboratory at Kraguievatz showed to be black powder compressed and mixed with a little aluminium (in the cartridges with steel-cased bullets), or a mixture of six parts of chlorate of potassium to four parts of sulphide of antimony (in the cartridges with coppercased bullets). A priming of fulminate of mercury is placed at the bottom of the receiver. Behind this receiver lies a second one of steel (c), containing a hollow brass slide-bar, into which is
ntrodueed a steel percussion-cap.

the 5th Reserve Hospital at Valievo, Dr. major Ljubisha Vulovitch within nine days observed 117 cases of wounds
. caused by explosiye bullets.

Вест је стигла и до Новозеланђана:

Explosive bullets have been found by Serbian soldiers on Austrians taken prisoners during the present war, and ammunition waggons containing explosive bullet cartridges--the so-called " Einschusspatronen " -have also fallen into the hands of the Serbian Army. The above article contains a description of these cartridges, with illustrations, and
also a summary of statements made by Austrian prisoners belonging to various units regarding the issue of explosive bullet cartridges to their units. The first issue appears to have been made in September last, when the good shots of certain regiments had from 5 to ,o of these cartridges served out to them. Photographic Ieproductions of the cartridges, the nature of the wounds inflicted by the bullets in question, and the character of the perforation produced in a plank of wood experimented upon are given.

Испитани заробљеници су наводили да су најбољи стрелци добијали по 2 клипса, са укупно 10 метака. У сваком случају, у просеку је било мање таквих меткова него војника наоружаних пушкама.

Препоручено је било да се користе по наређењу, у патроли и у случајевима да се делује по груписаним војницима.

Наредбе су брло логичне имајући у виду тестове које је сам Рајс спровео на дрвеним даскама. Приликом поготка у тврд материјал, долазило би до превремене детонације и практично би се постизао лошији резултат него са стандардном муницијом.

Употреба се забрањује ноћу. Врло необично, обзиром на то да је званично ово метак за одређивање даљине који се због пламена јако лепо види ноћу.

Оно што је била права намена, потврђује изјава једног од испитаних заробљеника који истиче да је препорука била да се користе у митраљезима, на даљинама од 1000 метара.

Нисам успео да пронађем табелу са брзинама за 8x50mmR, али јесам за врло сличан 8×51mmR

Као што можете видети, после 1000 метара, брзина постаје пиштољска, нема велике кавитације и како и Рајс истиче, човек не пада ни после 7 погодака.

За крај, колико дима је производила та муниција?

Мало пропорција... Оловно зрно је тешко 16 грама, специфична тежина олова је 11, а специфична тежина калијум хлората је мало испод 2. Угрубо израчунато, маса је око 2 грама.

"Црни Лаза" је испуцавао око 400 метака у минуту, са промењеном опругом мало испод 600. Нека буде 600 ради лакшег рачунања. То значи да је сваке секунде на циљ падало око 5 грама "средстава за производњу дима".
Да би се ишта видело на даљини од преко километра, потребно је барем неколико метара дима и добар контраст. Наводи се да је имало сврхе употребљавати наведену муницију и на 3000 метара, ја некако сумњам.

Ово је реакција:

Хемија је иста као за оне мале папириће, популарни су у Француској за празнике, код нас их нисам виђао.

То значи да сваки несретник кога ово погоди добије у сред ране једно 100 милилитара гаса, тренутно, плус шрапнеле приде, уместо да га доста споро зрно само погоди, пиштољском брзином. Томе је служило, да зауставља у месту на даљинама преко 1000 метара. На 2000 метара би брзина падала у домен јаких ваздушних пушки, па замислите разлику.

То је све што се дало наћи, ако имате још података о овој муницији - пишите...
Знао сам одавно за ово, али се нисам нарочито удубљивао, јер сам мислио да је општепознато, а не - потпуно заборављено.

Трагом литературе на француском и руском

И поред доста труда, ништа посебно се није могло пронаћи код Француза, тек једна потврда, сведочење италијанских војника да су испитани заробљеници потврдили постојање такве муниције и једна шема.

Спорна муниција је пронађена и у Русији:

Решење мистерије долази из - Финске

Када сам већ изгубио наду, помислио сам, зашто не бих питао најбоље стрелце на свету - Финце.

Код њих постоји комплетан одговор мистерије меткова са Цера. После референци, имате оригинал, на финском, да се не загуби.

Први тип муниције је Übungsgeschoss Model 1910 , он је био црвени, али се црвена боја лако скидала у додиру са уљем. Како је експлозивно пуњење било осетљиво, није се препоручивало пуцање из митраљеза. Вероватно су те меткове добијали стрелци са Манлихерима. Због велике осетљивости, давано је наређење да пуцају њима само када имају чисту ситуацију.

D = Diagram of the operation of the lighter after the bullet has slowed down in an obstacle. The shocker and the sleeve will be thrown forward by the triggered blend, which is also a bullet explosion. E = Bullet explosion. The diaper is usually not fragmented but swollen. (See, at least, "tangled" in the Ü / 1914 filled with square fill). The explosion capsule (1), the striker capsule (2), and the lead lead (3) removed backwards. From the hole drilled into the bullet rail of the bullet, a flame of fire flickered and smoked smoke, which showed a hit on the bullet. [auto-prevod sa finskog]

Други тип је био Ü / 1914. Црни прстен + равни врх. Он је имао пуњење са алуминијумом и црним барутом, гасови су ишли уназад и успут ширили врх, обично без пуцања. Ти су били за митраљезе.

Bullet Ü / 1914. Übungsgeschoss ("Internship") model 1914 (Austria-Hungary). Details: A = stamp on bottom of bullet. B = explosive capsule, filled with blackcurrant and aluminum powder. The bottom of the teddy bear (composition unknown) or the very thin shell Berdan nall. C = bullet cut out. The diaper was uncoated, although thinly iron-greased with grease. By this means, the output speed variations were small. (The Schwarzlose-kk cartridge was kept lubricated, preventing corrosion: The oil tank in the weapon spilled little lira oil into the nest just before the cartridge was fed). The bullet tip has a small plane surface to facilitate the identification of the bullet type. Lead lead was two-piece; separate at the tip and the stern. A thin lead film is formed between the inner parts and the sheath. D = Bracket, brass, cylindrical;
The sleeve was pressed tightly around the striker E, holding its tip away from the shock-sensitive explosive mass of the teddy bearer. When the bullet hit the ground, or a sufficiently resisting object that suddenly slowed down the speed of the projectile, it pushed the "stiffness" (inertia) of the combined mass of the striker and sleeve D through the bottom hole of the striker tip rj capsule through a thin trough base into the scavenging mass. (The original of the drawing is from England in 1919. Unfortunately, the dimensions and weights are missing). [auto-prevod sa finskog]

Референце:

• Форум о муницији
• Приручник за инжењерију Новог Зеланда
• Сва помињања на Галлица, француска библиотека
• Kalibar
• Балистика
• Руски извор
• Фински форум

Оригинал на финском. Уживајте ако разумете, ја знам од финског знам само Хакинен и Рајконен:

OSA 1: Terveiset Itävallasta
Tämä artikkelisarjan tarkoituksena on antaa kuva 1. maailmansodan räjähdysluotien kehityksestä eri lähteistä haetuilla, tekijän selkeyttämillä ja värittämillä piirroksilla. Artikkelit ja kuvat paneutuvat asiaan pienimpiä yksityiskohtia myöten. Sarja keskittyy pääosin "keskusvaltojen", eli Saksan ja Itävalta-Unkarin Kaksoismonarkian kehittelemiin ja käyttämiin 8 mm räjähdeluoteihin, joista onkin parhaiten saatavana tietoja.
Tekijä joutuu valittaen toteamaan, että tätä tietoa on siltikin niukasti, koska aikaa Isosta Kapinasta on kulunut jo kahdeksankymmentä vuotta. Jotain tästä asehistoriallisesti mielenkiintoisesta vaiheesta pystytään kuitenkin herättämään henkiin. Yksityiskohtien tarkemmat selonteot löytyvät kuvien yhteyteen sijoitetuista teksteistä. Siirtykäämme siis ajassa taaksepäin !
"Ensi päivä elokuuta/ vuonna neljätoista/ valot Haagin palatsissa/ sammui ikkunoista...", kronikoi wanha arkkiveisu: Diplomatian tie oli kuljettu loppuun. Alkoi Euroopan valtioliittoutumien välinen Iso Tappelus, joka sittemmin, USA:n mukaantulon kautta, laajeni maailmanpaloksi. Kun sota alkoi, KAIKKI kansat tahtoivat sen alkavan... Joidenkin vuosien kuluttua toivottiin sen piakkoin loppuvan. Saksalaisetkin peräänkuuluttivat rauhaa, koska eivät tienneet aselevon lopullista hintaa. Jos olisivat nähneet tulevaisuuden, olisi kirkoissa ja etenkin synagoogissa rukoiltu sodan jatkuvan vielä ainakin sadan vuoden ajan...
Tämä 1. maailmansota kesti runsaat neljä vuotta. Elettiin vielä peruskeksintöjen aikakautta. Sodankäynti konellistui, ja syntyi myös tarve sotakoneita vastaan käytettävien aseiden sekä ampumatarvikkeiden tuotekehittelyyn. Kiväärikaliberisia erikoisluoteja suunniteltiin valtava valikoima kummankin sotija-osapuolen käyttöön. Niiden perusratkaisut syntyivät elokuun 1914 ja marraskuun 1918 välisenä aikana, joskin muutamilla konstruktioilla oli jo aiempia edeltäjiä. Erityisesti itävaltalaiset varikot ja tehtaat valmistivat itsenäisesti suunnittelemiaan tai Saksassa kehiteltyjä räjähtäviä ja räjähde-/panssariluoteja kotimaiseen kulutukseen sekä aseveljiensä tarpeisiin.
Luoti Ü/1910
Itävaltalainen 8 x 50 R Mannlicher -patruunan Übungsgeschoss (harjoitusluoti) Modell 1910 on ammus, jonka alan erikoistuneinkin kirjallisuus usein unohtaa. Se korvattiin pian M 1914:lla, joka jo onkin paremmin tunnettu. Wellersdorfin varikon kehittelemän luodin mallia 1910 periaatteet olivat kuitenkin oikeanlaiset, ja ne ovat nykyäänkin käytössä "observing bullet:eissa" kautta maailman. Yksityiskohtia jouduttiin kuitenkin parantelemaan.
raub1910.jpg (16543 bytes)Übungsgeschoss Modell 1910 oli poikkeuksellisesti tombakkivaippainen, mutta salaussyistä oli sen kärkipää galvaanisesti sinkitty tai tinattu tavallisen rautavaippaluodin väriseksi, eikä sen muotokaan poikennut tavallisesta. Hylsyissä oli punainen merkkiraita hartian takana, mutta aserasva liuotti sen helposti pois. Luotien vaipat oli kasto-voideltu sakealla varastorasvalla, kuten vakioluotienkin rautavaipat. Yksityiskohtia: A = Luodinperän vuosileima (numerot 11 - 13. Vuodesta 1914 käytettiin vain mallimerkintää 14.) B = Luoti Ü/ 1910. Sisäinen rakenne on kuin luodissa Ü/ 1914. C = Kaaviokuva sytyttimen virittymisestä lähtösysäyksestä. Vinoviivoitettu iskurin varmistusholkki on jo liukunut taakse, eli iskuri on vireessä.
D = Kaaviokuva sytyttimen toiminnasta luodin hidastuttua esteessä. Iskuri ja holkki syöksyvät eteenpäin laukaisten nalliseoksen, joka on luodin räjähdystäytteenäkin. E = Luodin räjähdys. Vaippa ei yleensä sirpaloitunut, mutta turposi. (Näin ainakin "kesymmällä" ruutitäytteellä varustetussa Ü/ 1914:ssa). Räjähdyskapseli (1), iskurikapseli (2) ja taaempi lyijytäyte (3) irtosivat taaksepäin. Luodin ratavalliin poraamasta reiästä välähti tulenliekki ja tuprahti savua, joka osoitti osumakohdan tulituksen tähystäjälle.
Jo vuonna 1910 suunniteltu räjähtävä luoti oli "tähystysluoti" jolla ladattiin "tulensuuntauspatruunoita" (Einschusspatronen), Nämä oli tarkoitettu pitkänmatkan yhteislaukausten ammunnan osumien tähystyksen avuksi suurissa "kenttämanöövereissä", jotka huipentuivat pataljoonan yhteislaukauksiin... Luodin Ü/ 10 räjähteenä toimi iskuherkkä nalliseos; kaliumkloraattia ja antimonisulfiidia, eikä luoti vielä sietänyt konekiväärien rajua mekaanista syöttöä. Luotien erikoisrakenne oli ilmeisesti pyritty salaamaan käyttäjäkunnaltakin, silaamalla kuparinväristen luotien hylsyistä ulkonevat kärkipäät tinalla tai kiiltosinkillä (alkaali-syaniidisella galvanoinnilla), etteivät ne erottuisi tavanomaisten patruunoiden rautavaippaluodeista.
Arvata voi, että vahinkoja tapahtui. Paitsi että harjoitusluoti malli 1910 ei soveltunut itselataaviin tai sarjatuliaseisiin, se ei myöskään soveltunut ammuttavaksi maastoon pensas- tai metsäpalovaaran vallitessa. Ennenaikaisia räjähdyksiä tapahtui konekivääreissä jo patruunan irrotessa vyöstä, jolloin koko vyälaatikollinen saatoi jyrähtää kertapaukulla. Niinpä 1. maailmansodassa sai luoteja M 1910 ampua vain käsisyöttöisillä kivääreillä. Mutta silloin olivatkin jo "viimeiset piipussa" M 1914:n tuotannon käynnistyttyä. (Toisissa lähteissä on uudenlaisen luodin tyyppi Ü/ 1913 tai Ü/ 1913 - 14, koska luoti oli rajoitetussa koetuotannossa jo vuonna 1913).
Luoti Ü/ 14
Luoti Ü/ 10:n sytytin- ja varmistinrakenne oli todettu kehityskelpoiseksi. Se omaksuttiin seuraajaan, jolle annettiin virallinen nimike "Harjoitteluluoti" eli Übungsgeschoss malli 1914. Uusi luoti täytettiin iskunkestävällä ja kirkkaan räjähdysliekin sekä suuremman savupilven ulostavalla alumiinipulverin ja mustanruudin seoksella. Räjähdysvoima oli vähäinen. Luodin vaippa ei läheskään aina haljennut, vaan laajeni 14 - 16 mm:n läpimittaan. Ruutikaasu "sylkäisi" iskurikapselin ja taaemman lyijytäytteen ulos luodin peräpäästä, suunnaten liekin ja savun taaksepäin: Siis juuri siihen suuntaan, jossa niistä oli koitui suurin hyöty luotien osumia tähystettäessä.
raub1914.jpg (12118 bytes)
Luoti Ü /1914. Übungsgeschoss ("Harjoitteluluoti") modell 1914 (Itävalta-Unkari). Yksityiskohtia: A = leima luodin pohjassa. B = räjähdekapseli, täytteenä mustaruutia ja alumiinijauhetta. Pohjalla nallimassaa (koostumus tuntematon) tai erittäin ohutkuorinen Berdan-nalli. C = luoti aukileikattuna. Vaippa oli pinnoittamatonta, joskin ohuelti tykkirasvalla voideltua rautaa. Tällä keinolla saatiin lähtönopeusvaihtelut pieniksi. (Schwarzlose-kk:n patruunapesäkin pidettiin voideltuna, ehkäisten hylsykatkot: Aseen öljysäiliöstä ruiskahti pikku liraus öljyä pesään juuri ennen patruunan syöttöä). Luodinkärjen latvassa on pieni tasopinta luotityypin tunnistusta helpottamassa. Lyijytäyte oli kaksiosainen; erillinen kärjessä ja perässä. Sisäosien ja vaipan väliin on muovattu ohut lyijykalvo. D = iskurin varmistinholkki, messinkiä, lieriömäinen; kylkeen leikattu halkio.
Holkki puristui suhteellisen tiukasti iskurin E ympärille, pidellen sen kärjen loitolla nallin iskuherkästä räjähdemassasta.Ammutun luodin lähtökiihtyvyys siirsi holkin taaksepäin iskurikapselin F pohjaan asti, jolloin holkkia pidemmän iskurin kärki tuli näkyviin. Kun luoti osui maahan, tai riittävän vastukselliseen kohteeseen, joka hidasti äkkiä ammuksen nopeutta, työnsi iskurin ja holkin D yhdistyneen massan "jäyhyys" (inertia) iskurinkärjen rj-kapselin pohjareijän kautta ohuen nallinpohjan läpi sytysmassaan. (Piirroksen originaali on Englannista vuodelta 1919. Mitat ja painot puuttuvat valitettavasti).
Luodin Ü/ 10 kanssa sattuneista vahingoista viisastuneena päädyttiin siihen, että Ü/ 14:n kärkimuoto poikkesi kaikista muista 8x50 R Mannlicher -patruunoiden ammuksista, ikävien sekaannusten välttämiseksi. Kärki oli varustettu "plaketilla" eli "meplatilla"; tasomaisella huipulla, joka oli silminnähtävä ja pimeälläkin sormenpäähän tuntuva. Itävalta-Unkarin maavoimat käyttivät luotia ensisijaisesti 8 x 50 R -kaliberin Schwarzlose- konekiväärien tulen tähystykseen ja kimmoke-riskin eliminointiin harjoitusammunnoissa. Luoteja valmisti eniten Alder-yhtymä, mutta ilmeisesti myös valtion varikko Wellersdorfissa kotimaiseen kulutukseen.
On huomattava, että tehtaan nimi on todellakin "Alder" (englantia, suom. "leppäpuu") eikä "Adler" (saksaa, suom. "kotka"). Firman perustajasuku oli paluumuuttajia USA:sta. Sodan sytyttyä alettiin Saksaan ostaa kasvavassa määrin räjähdeluoteja Itävallasta. Alkuun Ü/ 14 -luoteja hankittiin maavoimille vihollisen tykkitulta ohjailevia tähystysilmapalloja ja kevytrakenteisia, hitaita tähystyslentokoneita vastaan. Myös 7.9 x 57 mm Mauser JS -patruunoita ladattiin luodeilla M 1914 lentokoneiden ja ilmalaivojen aseisiin. Etenkin fosforia lentoradalleen ruiskivat Buckingham-tyyppiset sytytysluodit huomattiin vaarallisiksi ampua Zeppeliinien konekivääreillä, jollainen voitiin asentaa jopa ilmalaivan yläpinnalle. Muutamina sotavuosina, omaksuttuaan kk:n lentokoneaseeksi, Saksa osti Alderin koko tuotannon.