Анализа песме "Гром на Арарату" из збирке "Бандит или песник" Рада Драинца ☆

Здраво, драги стимери! ☆
Поделићу са вама своју анализу песме "Гром на Арарату" песника Рада Драинца.

Раде Драинац био је српски песник, есејиста, романсијер, новинар и приповедач. Овај бунтовник, страсник, сањар и луталица слободног духа и анархистичке и сентименталне природе уноси и враћа у српску књижевност немаран живот, ослањање на инстикт и намерно привлачење пажње на себе, такође оживљава готово ишчезло боемство и романтичарско схватање песникове личности. Он је “нека врста декадента према званичној поезији” (Петковић, 1999:33), писао је већином у маниру модернистичких тенденција и представљао је космополитску струју у српској књижевности између два светска рата. Један је од најзначајнијих српских модерних авангардних књижевника. Драинчева поезија генерално је жустра, дрска и у честим поларитетима и побунама, она исказује индивидуалност, неуобичајену имагинацију, оригиналност и неретки цинизам, представља оспоравање друштвених конвенција и свих обзира естетике, те истицање неспокојства до којег је дошло у периоду након Првог светског рата. Такође, Драинац је кроз поезију често приказивао своју повезаност са природом и завичајем, али и заљубљеност у путовања и далеке пределе, као и градски живот и модеран урбани свет. Био је инспирисан руским и француским песницима попут Јесењина, Мајаковског, Рембоа, Бодлера, Сандрала и Аполинера, али су на њега утицали и неки српски и савремени књижевници. Драинчево стварашалаштво прошло је кроз парнасо-симболистичку етапу, затим кроз авангардни период након ког следи последља етапа у којој се постепено удаљавао од модернизма. Друга и веома значајна фаза његове поезије често је у духу немира и револта, прожета је мотивима дехуманизованог савременог града и страдања песника у нељубавном и непесничком свету, као и мотивом словенства. Такође, она је инспирисана и оним што је индивидуално, мистично и прекривено екстазом сна. Овај период најавио је 1922. године манифестима “Програм хипнизма” и “Ново човечанство”. Значајна Драинчева збирка "Бандит или песник" настала је 1928. године и део је ове етапе. Наслов може да наговести дилему у самом песнику, а збирка се састоји од деветнаест песама од којих су неке револуционарске и космополитске, у потпуним негацијама или супротностима, и у истицању парадокса живота, а неке су сањалачке, особене и проткане словенским осећањем и носталгијом. "Гром на Арарату" јесте једна од песама ове збирке, за коју ће по објављивању Јован А. Кршић рећи да представља „најтеже, најплодније класје летошње лирске жетве у нашој књижевности” (Кршић, 1999:34).

Цела збирка песама: https://issuu.com/nbprok/docs/bandit_ili_pesnik

Песма "Гром на Арарату" написана је у слободном неримованом стиху, подељена је у три целине коју чине строфе различитог броја стихова, и може се убројати у корпус дужих песама Рада Драинца. Песнички језик који користи у њој јесте бујан, свеж, експресиван, и одликују га изузетно упечатљива метафоричка и симболичка решења. Хипнизам је експресионистички песнички правац који је повезан са интуитивним осећајем и доживљајем света, па се песма "Гром на Арарату" може уклопити управо у правила те поетике. У свом наслову песма садржи алузију на Библију, односно на Књигу постања. Арарат је планина која је по Светом писму означена као место на ком се Нојева барка насукала. Већ на самом почетку ове песме може се приметити велики занос песника који ће се протезати до самог краја и који је врло карактеристичан за његово стваралаштво. Драинчева поезија је позната по томе да је испуњена осећајем незадовољства поводом света у ком живи, поводом поретка који у том свету влада и с којим он никада није могао да се помири, самим тим испуњена је и агресијом, побуном и пркосом против одређеног реда и закона, па и анархистичком деструкцијом. Зато је Драинац често у својој поезији заговарао иморализам, сукобљавајући се на тај начин са неморалношћу света. Неморалом против неморала, па тако остаје утисак да се песник заправо неморалом борио против лажног морала који влада у свету. Таквим ставом почиње и ова песма и лирски субјекат поставља питање: “До данас од Христа, да ли је сенку на кори земље од мене оставио већи иморалиста?”. Овакав став се може осети и у наредним стиховима у којима лирски субјекат себе види као “антихриста” и “апокалиптично чудовиште”, за шта је вероватно заслужан свет у ком се налази и који је такав столећима уназад. У другом стиху наводи се да је лирски субјекат “оборио поезију стрелом недостижнога стиха”, те се се може осетити песниково самоуверено и егоцентрично “ЈА” које је често заступљено у његовој поезији. Немиран дух лирског субјекта присутан је и у следећој строфи, те је та мрачна и неугодна атмосфера дочарана специфичним епитетима и специфичном песничком сликом у којој “бије метални ветар из пустиње у ритмовима ових крвавих дубина”. Такође, овај стих, као и још неколико каснијих, Драинац започиње са “О”, тим интонацијски повишеним гласом, који је у функцији истицања тог нарочитог заноса који влада над лирским субјектом. У следећем стиху песник, који је увек тежио да шокира и запањи, за себе каже да би био "најмрачнији убица" да није постао оно што јесте. Лирски субјекат је опет неко ко изражава пркос законима који владају у свету, и одриче их се као да је он сам творац, с обзиром на то да се сматра да за творца људски закони не важе. У последњем стиху друге строфе песник спомиње “црно сунце” које би се могло посматрати као симбол, у контексту ове песме као симбол проклетства које лирски субјекат носи дубоко у себи, у тим крвавим дубинама које спомиње, може се рећи да он унутар себе осећа проклетство, као и сваки уклети песник који може да осети и препозна несагласје које постоји између њега и света који га окружује. У наредној строфи лирски субјекат говори о себи као о цинику, а такође је опет присутно и оно самоуверено и егоцентрично “ЈА” које се огледа у његовом мишљењу да је “рекао толико лепих речи које побеђују све мисли о божанствима”. Дакле, и као циник лирски субјект сматра да поседује такву моћ имагинације и способност за такву песничку екстазу, те се већ из ових стихова може наслутити да он себе види као неку врсту пророка (што ће се до краја песме испоставити као тачно). Стихови у трећој строфи упућују свакако и на велики занос лирског субјекта, па он због тог заноса може да делује као нешто чудно, ненормално или несвакидашње у свету који га окружује јер су пророци склони томе да имају слику о себи као о некоме ко се на неки начин издваја. Тако песник наводи да је “лирски клаун” и да је то у њему дошло до “потпунога изражаја трагичности”. Присутна је и нека врста хиперосетљивости, упућује се на велику сензибилност лирског субјекта, упућује се на проклетство јер је способан да препознаје све те титраје, покрете и нијансе које постоје у свету с једне стране, а са друге стране присутно је његово неуклапање у свет који га окружује. Ту свакако долази до борбе срца и разума, па лирски субјекат исказује страх “да галиматијас срца не учини да му разум пукне као комад феничанског стакла”. Разум је аспект који тражи неки компромис лирског субјекта са светом у ком се налази, док срце то не дозвољава и занимају га само искрени и спонтани осећаји. У наредном стиху лирски субјекат себе представља као неког ко је несхваћен и као неког ко ће због те несхваћености остати потпуно непримећен, па се може закључити да он себе види и као неког ко је изван свога времена. Лирски субјекат наводи да је “рођен у земљи где се о љубави говори са ножем у руци”, те и он свету приказује контрадикторни израз свога лика, у чему се може видети и мотив лукавства и начин да се функционише у једном таквом свету. Лирски субјекат кроз ову песму сагледава своје недостатке, али и недостатке света у ком се налази. Тако изражава да је свестан онога што чини његово биће и да је свестан какав је свет који га окружује, па тако представља и свој став (израз) према том свету. У четвртој строфи лирски субјекат кроз занос помиње да су његове очи “расцветало биље са источних архипелага” и та нека врста чежње за далеким и егзотичним крајевима је свакако карактеристична за Драинчеву поезију. Овај песник је творац хипнизма који се може посматрати и као интуитивни експресионизам, што се свакако може упоредити и са суматраизмом Милоша Црњанског. У овој строфи песник себе види као скитницу и сматра да је “тако бучан живот, у ствари тих као лет прекоокеанских птица”. Из овог стиха се опет може наслутити однос између начина оглашавања лирског субјекта према свету (његовог израза) и онога што дубоко носи у себи као истину свога бића. Његово унутрашње биће могу да узнемире манифестације из спољашњег света, и зато се он оглашава тако бучно и дрско. У петој строфи лирски субјекат потврђује свој став да је несхваћен у свету у ком живи и да је изван времена и простора, а сматра да ће бити схваћен онда када “кратерска лава у сантама леда буде почивала у крви људи и животиња”, што свакако значи да се то никада неће десити.

У другом делу песме "Гром на Арарату" лирски субјекат пева о свом лутању, а може се наслутити да је присутна и самоћа кроз та лутања, с обзиром на то да је могао “као пингвин да се роди и умре на једној океанској стени”. Затим, лирски субјекат каже :”Све патње моје стари су завет из Библије мога живота”, те би се могло рећи да је овај стих нека врста поистовећивања са библијским временом, са митском димензијом старозаветног простора и може се повезати са насловом песме. У наредном стиху лирски субјекат говори о превазилажењу самога себе, па је тиме учинио да му “мозак постане еластичан као пумпурово дрво”. Ова песничка слика може се посматрати као фигура за непрестану спознају света, јер тада човек долази до сазнања да је свет и изван њега, а не само у њему, чиме управо превазилази себе. Опет, насупрот мозгу/разуму стоји срце које је “одисеја најкрвавијих речи”. Видљиво је константно неслагање разума и срца, јер разум је у стању да поима и упија оно што га окружује, а срце га кочи јер је искрена емоција која трагалачки лута и која је без компромиса. У претпоследњем стиху ове строфе присутно је веома тешко и тмурно расположење у ком песник каже да “на друму поезије ове костур смрти хода”, и та песничка слика се наставља у следећем стиху: “кроз вита његова ребра, као харфа на ветру, пева најдубља гроза човечије душе”. Остаје утисак да је лирски субјекат пун горчине, али и празнине, па тако ова поезија приказује управо ту горчину и стравичност које испуњавају његову душу. У следећој строфи потврђује се улога лирског субјекта као пророка и као творца, и варира се наклоност и љубав према далеким и егзотичним крајевима. У последњој строфи другог дела песме лирски субјекат исказује колико је његова поезија заправо искрена и спонтана, те га је стид што се толико изложио и отворио, али остаје утисак да он није у стању да се суздржи, па тако може да се закључи да код њега срце игра велику улогу, емоција је заправо његов стваралачки принцип.

У трећем делу песме "Гром на Арарату" варира самоувереност лирског субјекта, истиче се значај њега као пророка и посебност његове пророчке мисије. Чини се да је поезија коју ствара заправо део те мисије. Ипак, лирски субјекат остаје несхваћен јер не може адекватно да се изрази, осећа као да језик није довољно средство да изрази оно што осећа и види. Зато га свет лоше перципира јер га не разуме (а можда се и не труди да га разуме), и нико не може да схвати “колико је лабудовски бело његово визионарско гледање у будућност”. Тако лирски субјекат емитује дрскост, горчину и незадовољство које се у њему ствара уместо оног другог осећаја који је присутан, оне “кристалне белине вишег живота” која је део његовог унутрашњег бића. У последњој строфи лирски субјекат се мири са чињеницом да никада неће бити схваћен, и тако “џентлменски” прихвата своје проклетство и улогу једног од “уклетих песника”.

У овој песми долази до непрестаног варирања два доминантна и централна мотива. Први је мотив песника, ствараоца али и творца, демијурга, док је други дат као нека врста његовог антипода, који је и "антихрист" и "најмрачнији убица", "генијални нитков" и "егзалтирани циник". Лирски субјект кроз једну врсту заносне интуиције осећа и препознаје све манифестације свога бића (како и због чега настају) које у себи преплиће као нову песничку енергију и осетљивост са нечим што се поима као стваралачко проклетство. Драинчев субјекат заузима једну пророчку позицију, и из њега куљају визије, увиди и слике, које су и асоцијативно повезане, али и фрагментарне у свом бујању, и треба да нагласе колико стваралачку екстазу и моћ, толико и хиперсензибилност новог човека/песника који на Арарату пева после потопа. Можда управо у тој хиперосетљивости субјекта који осећа свет, али и све нијансе своје мрачне и светле стране, лежи она "песничка уклетост" којом Драинац поентира ову своју песму.

Марија Т.

Литература:

1. Раде Драинац, Лирика. Сабране песме 1, приредио Гојко Тешић, Завод за уџбенике и наставна средства, 1998.
2. Критичари о Драинцу (приредио Гојко Тешић), Завод за уџбенике и наставна средства, 1999.

Хвала вам што сте посетили мој блог. ☆