Gastarbajterska priča
Nakon dolaska u Kijev shvatio sam šta je tuđina. Govorili su ne mojim jezikom, svi su izgledali činilo mi se drugačije. Motiv mog dolaska bio je isključivo novac. Novac potreban za kupovinu stana. To je suma koju je teško zaraditi, ali ja sam pre odlaska imao neku ušteđevinu i planirao sam da zaradim još malo i da onda uz stambeni kredit rešim taj važan životni problem.
Stambeni kredit sam možda mogao realizovati i pre polaska, ali rata kredita bi bila visoka i ja ne bih mogao da ga otplaćujem. Zato je odlazak u inostranstvo i povećanje ušteđevine bilo važno. Prosto, smanjio bih potrebnu sumu kredita i time bi rata bila manja. Sve to je bila šansa koju sam mislio da ne smem propustiti. Mislio sam da mi je godinu i po dana sasvim dovoljno. Otišao sam sa namerom da se ne zadržim više od toga, a nadao sam se da ću možda uspeti i da se vratim ranije.
Kako ranije?
Očekivao sam da bih možda mogao da nađem malko manji stan, ali strukture jednoiposobnog i za njega bi bilo potrebno malo manje novca. Planirao sam da tokom boravka u Kijevu pratim oglase za promet nekretnina.
Ukoliko bude nešto povoljno planirao sam da moj brat to pogleda i dalje ako odgovara ja bih klupio.
Na moju žalost krenulo je drugačije. Bila je to 2008. godina i cene nekretnina su bukvalno podivljale. Ispostavilo se da će mi posle palniranih godinu i po dana trebati više novca nego pre polaska u Ukrajinu.
Prestao sam da tražim stan, ubedio sam sebe da ne treba mnogo ni planirati. Raditi neko vreme i onda se vratiti u Beograd.
Jedno veče u naš ofis došla su 2 inženjera iz Rusije. Objica su bili Srbi i radili su u Astrahanju. Jedan je nakon upoznavanja ostao u mojoj kancelariji. Trebalo je da sačeka nekoliko sati, pa onda da ode na sastanak koji su organizovali investitori.
Započeli smo razgovor i on je saslušavši moju priču samo zavrteo glavom i rekao mi:
"E, moj Nikola!"
Onda mi je objasnio da je on pre 10 godina otišao u Rusiju i planirao da tamo ostane samo šest meseci. Trebao mu je novac za kupovinu placa za izgradnju kuće. Dalje je planirao da gradi postepeno onoliko koliko mu mogućnosti dozvole.
Ispostavilo se da je u Rusiji ostao do današnjeg dana. Prvo mu je supruga došla u Astrahanj, a onda i su dobili kćerku. Poslednjih šest godina nije bio u Srbiji.
Za mene je to bilo neverovatno.
Objasnio mi je da je navikao na Rusiju. Žena i kćerka takođe, i prosto povratak u Srbiju značio bi novi početak za koji on nema snage. Rekao je da hoće da izme rusko državljanstvo, u Astrahanju je kupio stan i odatle ne bi nigde išao.
Pitao sam ga ima li roditelje u Srbiji, rekao je da ima i da su pre dve godine oni dolazili kod njega u goste. Olakšavajuće je to što je imao mlađeg brata i što je on roditeljima na usluzi.
Naježio sam se od njegovo priče. Govorio sam sebi: "Ne, to nikako!"
Tvrdio sam da mi se to ne može desiti.
Ipak svaki moj dolazak u Beograd činio mi je ga je drugačijim. Kad se posao završio vratio sam se u svoju Srbiju, ali sam bio nezaposlen. Materijalni problemi terali su me da mislim kako da se ponovo vratim u inostranstvo.
Sada mi ta inženjerska priča izgleda srećna, a ne jeziva. Siguran sam da je mnogo beograđana koji bi se rado menjali sa ovim inženjerom.
Nikola