Sledbenici i protivnici
Pamtim 1990. godinu i uvođenje višepartijskog izbornog sistema u Srbiji i čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Pored Miloševićeve Socijalističke partije Srbije i Draškovićevog Srpskog pokreta obnove, tada najpopularnijih partija osnovana je i partija koja se nametala kao naslednica Grolove Demokratske stranke.
Od svog osnivanja do danas Demokratska stranka je bila intelektualni krem na političkoj sceni Srbije.
Moram naglasiti da su među osnivačima i tadašnjom intelektualnom elitom bili i neki ljudi koji su i danas članovi. Moram spomenuti prof. Dragoljuba Mićunovića, prof. Dragoslava Šumarca, prof. Dragana Domazeta, prof. Vidu Ognjenović, prof. Slobodana Milosavljevića. Izdvojio sam njih pet, a profesora je mnogo više, a pored profesora mnogo je i drugih uglednih ličnosti koje su verni sledbenici jedne zdrave politike. Politike u čijoj osnovi je demokratija, a čiji cilj je bolja Srbija. Neki od njih su tokom ovih trideset godina odlazili i vraćali se pod okrilje ove stranke ali nikad nisu napuštali politiku. I niko od političkih protivnika nema i ne može imati argument protiv navedenih profesora. Oni su simboli morala ali i političke doslednosti na srpskoj političkoj sceni.
Nažalost njihovi glasovi i njihova mišljenja u toj partiji više se ne uvažavaju. Već odavno oni ukazuju na stranputicu niz koju je krenula partija pod vođstvom Zorana Lutovca.
Njegov glavni cilj ili cilj njegovog mentora Dragana Đilasa sada je bojkot izbora. Da bi ostvario taj cilj Lutovac ide dotle da ugledne profesore nazove saradnicima režima Aleksandra Vučića.
Pitam:
"Da li i jedan čovek koji trideset godina posmatra političku scenu Srbije može da poveruje u takvu mogućnost?"
S druge strane, Dragan Đilas koji je kao predsednik košarkaškog saveza Srbije već sarađivao sa dotičnim uzima sebi za pravo da optuži ugledne profesore. Ne direktno već preko svoje marionete Zorana Lutovca.
Moram podsetiti da Đilas nije i neće biti nivo profesora, njegovi intelektualni kapaciteti su mnogo manji. Ipak Đilas je dovoljno obrazovan da bi znao šta znači nivo profesora.
Otuda je njegov bezobrazluk veći.
Na putu ka bojkotu Đilasov važan saradnik je Boško Obradović.
Da li saradnja sa takvima može pomoći rušenje ovog pogubnog režima?
Nažalost i saveznici su slika političara.
Bojkot?
Sa kojim ciljem?
Prvo, bojkot ima smisla ako svi bojkotuju i to opet sa konkretnim ciljem.
Drugo, ako jedna polovina bojkotuje a druga ne to je idealno za režim.
Treće, ni 2000te godine izborni uslovi nisu bili bolji, a Miloševićev režim je ubedljivo poražen.
Četvrto, da li će bojkot uplašti Vučića?
Dragan Đilas je preuzeo Demokratsku stranku tako što je srušio Borisa Tadića. Manifest za novi program tada mu je pisao Goran Vesić. Pod njegovim vođstvom partija je izgubila dve trećine podrške koju je imala. Nakon smene izašao je iz politike, ali je ostao predsednik košarkaškog saveza Srbije.
Može li protivnik Vučića biti na toj funkciji?
Može li čovek koji se bori sa ideju izaći iz politike?
Moram podsetiti da se dotični javno zahvaljivao Vučiću za novac koji je dao za predolimpijski turnir. Nije se zahvalio vladi Srbije, već Aleksandru Vučiću.
Na kraju povratak u politiku podrazumeva rušenje ostatka Demokratske stranke. Nažalost Đilas je uspeo.
Deo opozicije bojkotovaće izbore drugi deo će učestvovati, Vučićev cilj je ostvaren.
Šta će biti posle?
Đilas će opet izaći iz politike, njegove firme će biti za nijansu uspešnije, Lutovac više neće biti u Demokratskoj stranci.
Ono što je važnije,
pet profesora koje sam naveo na početku teksta nastaviće borbu demokratiju, za rušenje Vučića, za Srbiju. Njihova borba će trajati i oni neće ni izlaziti iz politike ni sarađivati sa bilo kojim diktatorom.
Ipak Srbija gubi, gubi dragoceno vreme. Izbori nisu svaki dan, već svake četvrte godine.
Goran